Tadićeva manipulacija ostavkom

Piše Svetlana Vasović Mekina

Srbija se ostavkom Borisa Tadića neočekivano i nepotrebno našla u institucionalnoj krizi. Pored tog, drugi problem ovakve ostavke predsednika Srbije jeste da ona predstavlja posebnost u evropskim i svetskim okvirima, pa je taj Tadićev čin ponovo srozao ionako loš imidž države. Zašto?

Predsednik neke države bezmalo nikad ne podnosi ostavku bez izuzetno jakog razloga. Među retkim primerima, koji bar donekle liče na „slučaj Tadić“, najbliži i najpoznatiji je sa istoka Evrope, kada su 2008. godine „pomereni“ predsednički izbori u Gruziji. Tada je gruzijski predsednik Mihael Sakašvili „skratio“ svoj mandat za gotovo godinu dana i raspisao predsedničke izbore za 5. januar 2008. godine, umesto u poznu jesen iste godine. I Sakašvili je tada predsedničke izbore (slično kao Tadić sada) utanačio na dan opštih parlamentarnih izbora u državi. Uspelo mu je da ostane na čelu Gruzije zahvaljujući „većini“ od 52 odsto glasova onih koji su izašli na izbore (a za to se odlučilo svega 56 odsto biračkog tela), što predstavlja stvarnu podršku od oko 27 odsto ukupnog broja glasača. Što je, uistinu, bio Sakašvilijev veliki poraz ako se zna da je samo četiri godine ranije na izbore izašlo 96 odsto, a njegovo ime je zaokružilo čak 91 odsto birača.

OSTAVKA, MANEVAR ZA NOVI MANDAT
Iako bi Tadiću podaci poput ovih mogli da uliju nadu da će i njegov manevar uroditi sličnim plodom, razlike između ostavke gruzijskog i srpskog predsednika nisu male, naprotiv. Jeste i Sakašvili vladao autoritarno, ali svoj mandat nije srezao arbitrarno, na osnovu neke svoje privatne računice, već je sebi mandat „skratio“, tačnije dao ostavku na zahtev opozicije kako bi u državi sprečio opasne konfrontacije koje su usledile posle napada vlasti na medije. Iako se Sakašvili pokorio zahtevima opozicije, gruzijski mediji su svejedno upozoravali da po gruzijskom Ustavu „predsednik nema pravo da izmesti izbore“, jer je to „pravo Parlamenta“. Izbori su na kraju ipak bili raspisani, a predsednik je istovremeno najavio ukidanje vanrednih mera u državi, pošto po ustavu nije bilo moguće raspisati izbore u doba vanrednog stanja.
I Sakašvilijev primer otkriva da ostavka predsednika države ne može biti njegov „lični čin“ (a još manje kalkulacija kako da u što ugodnijem trenutku „osvoji“ drugi mandat) bez izuzetno opravdanih razloga. Tadićevi lukrativni razlozi nisu ni blizu dilemi sa kojom je 2008. godine bio suočen Sakašvili, koji je ostavku podneo zbog zahteva opozicije i radi ukidanja vanrednog stanja u zemlji.
Ni drugi, doduše retki primeri sličnih ostavki u svetu – nemaju ništa slično sa „slučajem Tadić“, sada bivšim predsednikom Srbije. Prevremeni predsednički izbori održani su, recimo, 2004. godine u ruskoj Republici Čečeniji, ali Čečenija nije nezavisna država.

JERMENIJA BRANI IMIDŽ, A SRBIJA?
Ideja o održavanju „superizbora“ na isti dan (i predsedničkih i parlamentarnih) odbačena je u Jermeniji, maja prošle godine. I to zato što je predsednik Parlamenta Hovika Abrahamijan upozorio da bi istovremeno održavanje predsedničkih i parlamentarnih izbora, i to godinu dana uoči redovnih parlamentarnih izbora – „imalo negativan uticaj na imidž države“.
Prevremenu ostavku, ali radikalno drugačiju od Tadićeve što se uzroka tiče, podneo je ove godine predsednik Maldiva, države koja se prostire na 1.200 ostrva u Tihom okeanu. Maldivski predsednik Mohamed Našed tvrdio je da se zapravo radilo o „državnom udaru“ obaveštajnih službi protiv njega i da ga je na ostavku primorala Indija. Njegov naslednik Mohamed Vahed Hasan Manik uveravao je kasnije javnost da Našedove optužbe nisu tačne.
U državama EU nema sličnih primera podnošenja ostavke radi naskoka na novi mandat, poput Tadićeve. Jesu u Poljskoj bili održani prevremeni predsednički izbori 2010. godine, ali razlog za to je bila pogibija dotadašnjeg predsednika Leha Kačinskog u avionskoj nesreći u Smolensku. Sa Tadićevim slučajem nemaju dodirnih tačaka ni nemački, niti mađarski primer, gde su predsednici nedavno podnosili ostavke kao po tekućoj traci, ali – zbog skandala i umešanosti u afere. Nogu je pre dve godine povukao Horst Keler, prvi nemački predsednik u posleratnoj istoriji države koji je podneo ostavku zbog kritika na njegov račun, da je na protivustavan način zagovarao angažman vojske (Bundesvera) u cilju osiguranja privrednih interesa Nemačke, u izjavama koje je dao po povratku iz posete nemačkim trupama u Avganistanu. Za mandata kancelarke Angele Merkel su čak dva nemačka predsednika pod ljutim pritiscima javnosti bila prinuđena da napuste položaj šefa države, pa je tako februara ove godine to učinio i dotadašnji predsednik Kristijan Vulf, prozivan zbog finansijskih malverzacija. Poslednji u nizu je Vulfov mađarski kolega Pal Šmit, koji je početkom aprila 2012. godine morao da se povuče iz javnosti zbog doktorske disertacije za koju se ispostavilo da je plagijat.
U SAD-u je poznat samo jedan primer ostavke u vreme trajanja mandata – bila je to ostavka američkog predsednika Ričarda Niksona, 9. avgusta 1974. godine, posle afere „Votergejt“. U Rusiji je na sličan način svoj mandat okončao Boris Jeljcin. On je 31. decembra 1999. godine predao tašnu sa šiframa za nuklearne projektile svom sve popularnijem nasledniku Vladimiru Putinu, koji mu je posebnim predsedničkim dekretom u istom dahu obezbedio imunitet od progona državnih istražnih organa. Za razliku od Tadića, Jeljcin se odlučio da ode iz politike zbog lošeg zdravlja. I, za razliku od Tadića, Jeljcin se nije ponovo kandidovao za mesto predsednika.

PREVARENI BIRAČI
Ne bi trebalo zaboraviti na postulat da predsednički mandat u parlamentarnim demokratijama često i namerno traje duže (pet godina), u poređenju sa (uglavnom) četvorogodišnjim mandatom poslanika u Skupštini (Parlamentu), baš zato da bi se u vreme izbora ili neke parlamentarne krize – obezbedio kontinuitet autoriteta vlasti. Otuda prevremena ostavka predstavlja napad na samu suštinu i duh ustavnih odredbi. I prevaru onih koji su 2008. godine zaokružili Tadićevo ime na glasačkom listiću, poklonivši mu poverenje da bude na toj funkciji sve do kraja mandata.
Ostavka predsednika Republike u vreme kada je Skupština praktično raspuštena zbog izbora – gurnula je Srbiju u stanje bezvlašća. I sve to u trenutku nagoveštavanja novih napetosti na Kosovu.
Pored gorenavedenih primera predsedničkih ostavki u svetu možemo nabrojati još nekoliko sličnih slučajeva, gde su razlozi za ostavku bile afere, pobune, loše zdravstveno zdravlje predsednika ili druge vanredne, ili objektivne okolnosti. Svi ti primeri dokazuju da je uobičajeno ostavku dati kada se zbog nekih subjektivnih ili objektivnih okolnosti ne uspe u nekom poslu. Ostavka predsednika neke države, što su nam tik uoči Tadićeve potvrdili kako nemački, tako i mađarski primer – uvek je dramatičan čin, izazvan vanrednim okolnostima. Zbog toga se nameće pitanje: koji je to izuzetan, vanredan razlog, zbog kojeg je predsednik Srbije morao da podnese ostavku deset meseci pre isteka mandata?
Rešenje te zagonetke daju nam odgovori na pitanja, kao što su: Da li se Srbija nalazi u vanrednom stanju, poput Gruzije 2008. godine? Da li Tadićev slučaj liči na situaciju u SAD-u posle „Votergejta“ ili onu u Rusiji u vreme bolesnog Jeljcina, ili na maldivsku, gde je predsednik države oteran „tihim“ pučem? I pitanje svih pitanja: Kako je moguće da je spajanje predsedničkih i lokalnih izbora u zemlji poput Armenije ocenjeno kao nešto pogubno po „imidž“ države, znači kao nešto što bi trebalo sprečiti i izbegavati, a u Srbiji se isti potez kuje u zvezde kao nesebično Tadićevo „žrtvovanje“ zarad, navodno, viših ciljeva?
Koliko god da tražimo po analima i prašnjavim novinskim arhivima, nameće se zaključak da je postupak (sada već bivšeg) predsednika Srbije Borisa Tadića – bez presedana. To je „sui generis“ odluka Borisa Tadića. S obzirom na to da tvrdi da je zdrav, da ostavku nije dao zbog neke afere (a mogao je), te da u državi nisu proglašene vanredne mere i od njega nije traženo da prevremeno okonča svoj mandat, jasno je da je Tadićev motiv grčevita želja da ostane na vlasti, gola borba za fotelju. Inače ga ne bi prevareni koalicioni partneri sve do poslednjeg trenutka, odnosno dok nije objavio da podnosi ostavku – molili i kumili da to ne čini već da odradi svoj mandat do kraja, kako je i izabran. Ali, bez uspeha. Tadićeva lična računica bila je jača.
Naprosto bode oči nepostojanje valjanog i opravdanog razloga za Tadićevo napuštanje poverenog mu zadatka daleko uoči predviđenog roka. I otkriva da je prevremena Tadićeva ostavka unikat (ali sa negativnim predznakom) ne samo u evropskim, nego i u svetskim razmerama. Takva bahatost i neodgovornost nekog predsednika države nije zabeležena u novijoj političkoj istoriji. Bivši srpski predsednik biće zapamćen po tome što je ostavku 4. aprila podneo kako bi njegova partija „bolje prošla“ na izborima. Što je dodatan dokaz o uzurpaciji predsedničkih ovlašćenja od strane bivšeg predsednika Srbije.
Tadić je svojom samovoljnom ostavkom ponovo žrtvovao interese Srbije, i čak i ne pokušava da sakrije da se poduhvata latio i u svrhu spasavanja svoje partije. To nije prvo Tadićevo kršenje zakona, jer je od početka predsedničkog mandata direktno kršio zakon time što je ostao na mestu predsednika Demokratske stranke, iako prema Zakonu o predsedniku Republike on ne može da ima još neku drugu, javnu funkciju. Ako pogledamo po komšiluku, na primer Sloveniju, možemo se uveriti da su nekadašnji predsednici te države Milan Kučan i Janez Drnovšek, čim su bili izabrani na čelo države – ne samo zamrznuli članstvo, nego dali ostavku na funkciju u svojim partijama.
Tadićeva ostavka je specifična jer dokazuje da on, uprkos sopstvenoj mantri o „evropskim“ i „svetskim“ vrednostima, Srbiju nije približio Evropi, ni svetu. Davno je lord Acton primetio da „svaka vlast korumpira“, upozoravajući na opasnost da „apsolutna vlast – apsolutno korumpira“. Svojom, u „skraćenje mandata“ maskiranom ostavkom, Tadić je gurnuo Srbiju u društvo država u kojima su autokratske odluke vlastodršca vazda iznad slova zakona i ustava.

_________

Tadićev vapaj

Na osnovu pobrojanih primera ostavki drugih predsednika pojedinih država u svetu, moglo bi se posumnjati da je Tadićeva naprasna odluka o ostavci možda podsvesni vapaj osobe koja se našla u teškoćama, u dubokoj ljudskoj nevolji. Da nije Tadićeva odluka o „skraćenju mandata“ zapravo njegova molba za pomoć, očajnički poziv da ga izbavimo iz, po njega očito izuzetno teške, tajanstvene vanredne situacije?
Nesigurnom predsedničkom kandidatu Tadiću, koji čas daje ostavku, čas se ponovno kandiduje za isto mesto, birači mogu pomoći na jednostavan način, tako što će na glasačkom listiću potvrditi ispravnost njegove odluke da podnese ostavku. I tako ga rasteretiti dužnosti koje se on sam, prevremeno, već odrekao.

  sročnый zaйm na kartu onlaйn zaйm na kivi košelek onlaйnzaйm pod zalog pts moskvazaйm naličnыmi bez otkaza