SRBIJA POSLE IZBORA Slom režima, spas sistema

Piše Stefan Karganović

Trebalo bi postaviti pravo, politički zrelo pitanje: ko je korisnik rastućih nemira koji se pomoću izbornih neregularnosti izazivaju?

Sledeća etapa novije političke istorije Srbije, koju pišu drugi, već se uveliko nazire u komešanjima nastalim oko optužbi da su izbori 6. maja bili pokradeni. Da li je do krađe zaista došlo (a za sada nema ubedljivih dokaza za pretpostavku da nije), to je politički sporedno pitanje tehničke prirode. Trebalo bi postaviti pravo, politički zrelo pitanje: ko je korisnik rastućih nemira koji se pomoću izbornih neregularnosti izazivaju?
Analize fokusirane na to da li jeste ili nije bilo krađe glasova predvidljivo su naivne i površne, zato što temu rasprave neopravdano sužavaju i skreću sa ozbiljnog razmatranja događaja na mnogo širem planu. Time se pažnja odvraća od analitički važnijih pitanja.

BEZ „JEDNAKOSTI PO ORUŽJU“
Krađa glasova bila bi značajna pod uslovom da je izborni proces u celini bio strukturalno pošten. To, naravno, uopšte nije bio slučaj. Među suprotstavljenim stranačkim taborima nije bilo „jednakosti po oružju“ u smislu raspoloživih sredstava za predizbornu utakmicu, medije je skoro u potpunosti monopolisala jedna strana na štetu druge, godinama pre ovih izbora javnosti je sistematski ispiran mozak programskim smernicama EU/NATO stranačkog bloka tako da su delovi stanovništva unapred bili disponirani da podsvesno i nekritički prihvate neke od njihovih teza, tokom same kampanje nije bilo sistematske rasprave ni o jednom ozbiljnom pitanju. Čak da su glasovi najpoštenije brojani, rezultati takvih izbora bili bi moralno i politički ništavni.
Suštinu onoga što se stvarno dogodilo trebalo bi tražiti na drugom mestu. Oba glavna faktora na ovim izborima u potpunosti zavise od istih zapadnih sponzora. Svaki od njih je u orbiti različitog kontrolora, od koga dobija nesumnjivo različite signale, ali sve to je u funkciji konačnih ciljeva iste zemlje i iste politike. Kontrolor jednog od njih je bivši, a drugog sadašnji ambasador iste države. Zato se ponašanje ova dva rivala ne može razmatrati posebno nego samo komplementarno. Kada su dva metaforička petla dovedeni u arenu da se bore na život i smrt, svaki od njih jeste zainteresovan da pobedi i da politički nadživi onog drugog, ali organizator i krajnji korisnik njihove „bitke“ je neko treći.
Eventualna korekcija izbornih rezultata u korist minornih stranaka, bez obzira na to kojem taboru pripadale, sa stanovišta stranog faktora je nebitna. To ne bi promenilo osnovnu konfiguraciju snaga i činjenicu da i dalje ostaju samo dva kandidata sa realnom mogućnošću da se dokopaju položaja predsednika i dve stranke koje bi mogle da sačinjavaju stožer naredne vladajuće koalicije. Posle korekcija, skupštinski sastav verovatno da bi postao reprezentativniji, utoliko što bi u Parlament ušle i neke političke snage kojima je ovog puta grubim zloupotrebama ta mogućnost bila uskraćena. Ali teško da bi se osnovni parametri situacije bitno izmenili. Zato, ako uskoro izborni rezultati budu najoštrije postavljeni kao sporno pitanje, to neće biti usled brige za formalnu ispravnost demokratskog procesa nego zato što, iz drugih razloga, stranom faktoru tako odgovara.
Kakav je interes tog faktora u Srbiji u ovom trenutku?

PROIZVODNJA ILUZIJE PROMENE
Pre svega, da se osigura kontinuitet postojećeg sistema, koji mu obezbeđuje potpunu političku, privrednu i stratešku prevlast u zemlji. Zatim, kada je to neophodno, da se deluje proaktivno kako bi opasnosti po stabilnost sistema blagovremeno bile uklonjene. Naposletku, u najvećoj mogućoj meri, da se otkloni mogućnost iznenadnih i nekontrolisanih promena tako što će na raspolaganju uvek stajati bar jedna pouzdana rezervna ekipa.
Iz perspektive ovakvih prioriteta stanje u Srbiji je krajnje problematično. Izvodljivost uspešnog ostanka sadašnje ekipe na vlasti tokom nekoliko narednih predvidljivo turbulentnih godina pod velikim je znakom pitanja. Neizbežno pogoršanje unutrašnje situacije na svim frontovima i rastuće zategnutosti koje će to pratiti moglo bi prouzrokovati ne samo pucanje režima (što je nebitno), nego i kolaps sistema (što jeste bitno). Perspektiva nekontrolisanih unutrašnjih potresa koji bi mogli da odvedu do temeljne promene u političkoj orijentaciji zemlje, neprihvatljiva je. Zato je neophodno delovati proaktivno, i to što pre.
Ključne komponente tog proaktivnog delovanja su dve: proizvodnja iluzije promene koja obećava opipljivi boljitak i, istovremeno, instalacija neke druge lojalne ekipe koja će tu iluziju negovati. Ta ekipa bi trebalo da bude nekompromitovana ekcesima uskoro bivšeg režima. Među njenim glavnim zadacima je da ubrizga dozu optimizma, što bi moglo da produži opstanak sistemu.
Strani faktor uviđa da je sadašnji nosilac vrhovne vlasti potrošena figura i da bi bilo nerealno očekivati od njega da bilo kakvim trikovima uspešno održi sistem do isteka svog sledećeg mandata. Ta procena je najverovatnije tačna. Zato kocka pada na njegovog podjednako kooperativnog konkurenta, koji se od pre nekoliko godina postepeno i pod brižljivim tutorstvom uvodi u igru.
Ove hipoteze najbolje objašnjavaju genezu i tok sve jačih političkih nemira u Srbiji koji nastaju usled kontroverznih rezultata izbora 6. maja.
Informacije koje će naknadno izaći na videlo potvrdiće ili će opovrgnuti ovu pretpostavku, ali po logici događaja verovatnoća je velika da su čelnici režima ušetali u političku klopku sličnu onoj kojom je bio pripremljen teren za Prvi zalivski rat. Nema sumnje da bi oni teško odoleli iskušenju da u svakom slučaju organizuju izborne zloupotrebe zato što je položaj u kojem se nalaze očajan. Ali drskost i opseg tih podvala izlazi iz uobičajenih okvira. To induktivno sugeriše još jednu hipotezu: od svoje ambasadorke ili od neke merodavne ličnosti iz njene kancelarije, oni su dobili zeleno svetlo da idu do krajnjih granica da bi pobedili i uveravanje da ih korifeji demokratije i „vladavine prava“ za to neće pozivati na odgovornost. Perfidna igra, ako se o tome radi, bila je režirana perfektno. Dva dana posle „uspešno i besprekorno provedenih izbora“, dok je kriza još bila u začetku, stigle su srdačne čestitke upravo sa tog mesta.
Protest su povele „Dveri“, razumljivo ozlojeđene što ih je izborna podvala – ako se dogodila – za samo pola procenta lišila mesta u Skupštini. Ovi visoko motivisani i energični mladi ljudi intenzivno agituju protiv grube povrede prava građana, čega su i oni sami istaknute žrtve. Režim i njegovi instrumenti, kao što je Izborna komisija, nisu hteli da čuju za ovakve prigovore. Na zahtev „Dveri“ da im se odobri održavanje protestnog skupa pred vratima Komisije, vlast je bahato i, kao što će se retrospektivno ispostaviti, beskrajno glupo odgovorila zabranom koju je pratilo apsurdno obrazloženje.
Bina počinje da poprima izgled kakav bi scenarista samo mogao da poželi. Isprva propraćeni nevericom, protesti „Dveri“ uskoro su počeli da stiču podršku raznih drugih političkih snaga koje su takođe tvrdile da su nepoštenim sprovođenjem izbora oštećene. Redosled uključivanja u „izbornu bunu“ vrlo je interesantan ako se posmatra iz ugla političke hronologije. Tokom sedmice posle izbora stvarao se utisak postepeno, ali neodoljivo rastućeg opštenarodnog gnušanja koje je na kraju zahvatilo ne samo opoziciju i kritičare režima, već – neočekivano i u sve većoj meri – čak i snage čija politička težina zavisi prvenstveno od bliskih strateških veza sa sponzorima režima („E-novine“, Saša Radulović u svom blogu na „B92“, LDP, stranka Roma, vođa Saveza Vojvođanskih Mađara, muftija Zukorlić, pa čak i Sonja Liht itd).
Za sve vreme, dok su drugi pripremali teren, glavni suparnik je obazrivo taktizirao. Tek pred kraj postizborne nedelje, on i njegova stranka su se pridružili narastajućem buntu. Dramatično i javno, pred Skupštinom su prikazali džak pun sumnjivih listića i pripretili su, na način koji nimalo nije za nipodaštavanje, da učešće u drugom krugu izbora uslovljavaju preduzimanjem delotvornih koraka da se stvar razjasni. U međuvremenu, obećali su masovne javne demonstracije kao oblik posebnog pritiska na režim.

REZERVNI VOĐA
Da rekapituliramo. Stepen apatije u Srbiji je takav da je veličinu i žestinu masovnog protesta koji je u pripremi vrlo teško predvideti. Beogradski Trg Republike skoro sigurno se neće pretvoriti u kairski Tahrir, ali uz odgovarajuće podsticaje moglo bi da dođe do komešanja dovoljnih razmera da se u gužvi izvede zamena kadrova. Jedan važan pokazatelj ne samo geneze već i daljeg razvoja izbornog bunta biće aktiviranje „Otpora“ na strani pobornika „fer izbora“. Oni su trenutno angažovani širom sveta gde god su demokratija i „vladavina prava“ ugroženi. Bilo bi nelogično ako sa svojim ogromnim iskustvom i veštinom u izvođenju regime change oni sada ne bi bili pozvani da opet priteknu u pomoć svojoj matičnoj zemlji, u kojoj velika bitka za integritet izbornog procesa tek počinje.
Kada protest bude poprimao ozbiljne razmere i, što je najglavnije, profesionalan karakter, „Dveri“ i druge slične politički neiskusne snage brzo i lako će biti zbrisani sa pozornice. Njihova nesvesna uloga je da prethodnom agitacijom psihološki utru put drugim snagama, a ne da sami ubiraju plodove svoje delatnosti. Događaji će zatim teći zakonomerno. Kao u Egiptu, u prvoj fazi dinamika procesa je da se svim nezadovoljnim faktorima pruže najšire mogućnosti da figuru koja je određena za škartiranje eliminišu sa scene. U drugoj fazi, strani sponzori se postepeno distanciraju od svojih donedavnih domaćih pulena, sve više politički izolovanih i diskreditovanih nosilaca vlasti. Istovremeno, veštim manevrima rezervna ekipa lojalnih saradnika marginalizuje sve nepotrebnije taktičke saveznike iz diletantske opozicije. Rezervni vođa se postavlja na upražnjeno mesto, sistem se stabilizuje i prevazilazi krizu.
Promena je kozmetička, podređeni polukolonijalni sistem ostaje netaknut, a mase primaju još jednu dozu anestezije.
Pred Srbijom je težak period isprovociranih političkih komešanja u kojima će se srpski narod vrlo slabo snaći i koja mu neće doneti nikakvog dobra.
Kako se to u Americi kaže: „The fix is in“.