Slovenija: NATO ultimatumi razgrađuju vojsku

Piše Svetlana Vasović-Mekina

Zagovornici „približavanja“ NATO-u tvrde da bi Srbija putem evroatlantskih integracija olakšala proces „reforme sektora bezbednosti“. Kako to konkretno izgleda najbolje možemo proučiti na primeru Slovenije, koja je posle agresivne i neobjektivne državne kampanje 2003. godine postala punopravni član NATO-a. Javnost, nesklona ulasku u NATO, kljukana je obećanjima o profesionalizaciji vojske i ukidanju obaveznog vojnog roka, vojnicima su obećane visoke plate, novo naoružanje i oprema, a poreskim obveznicima smanjenje izdataka za armiju. Ništa od toga se posle bezmalo jedne decenije nije ostvarilo…

 

Poruka lidera država članica NATO-a, odapeta iz Čikaga put Srbije, nije mogla biti lošije sročena, ni poslata u nezgodnijem trenutku. NATO je sa zasedanja u Čikagu poručio da „i dalje podržava evroatlantsku integraciju Srbije, pozdravlja napredak Srbije u izgradnji jačeg partnerstva s NATO, i ohrabrio Beograd da nastavi tim putem“. I sve to samo dan posle pobede Tomislava Nikolića protiv sad već definitivno bivšeg predsednika Borisa Tadića. I baš u momentu kada je NATO, uprkos protivljenju Rusije, najavio da je njegov antiraketni štit, koji ugrožava rusku bezbednost, konačno „operativan“.
Na čikaškom skupu, na kojem nije bilo predsednika Rusije Vladimira Putina, naglašena je potreba da Beograd sa Prištinom zaključi „dodatne sporazume o telekomunikacijama i električnoj struji“. Drugim rečima, od Srbije se traži da lojalnost NATO-u dokaže svrstavanjem među neprijatelje Rusije i uz zaključenje bilateralnih sporazuma sa Prištinom, čime bi službeni Beograd nedvosmisleno priznao Kosovo kao državu. Oglasio se i srpski Centar za evroatlantske studije, zabrinut da će „izbor Tomislava Nikolića za predsednika Srbije“ dodatno usporiti „za demokratizaciju i evropeizaciju Srbije preko potrebne procese tranzicione pravde i reforme sektora bezbednosti“.

OČERUPANA ARMIJA
Nameću se pitanja: Zbog čega bi se Srbija odrekla Kosova? Zašto bi zaštita interesa sopstvene države bila jednaka „usporavanju reformi sektora bezbednosti“? Nema logičnog odgovora, ali zato oni koji zagovaraju „približavanje“ Srbije „evroatlantskim integracijama“ i propagiraju prednost učlanjenja Srbije u NATO tvrde da to ne čine samo radi „reforme sektora bezbednosti“, već kako bi Srbija kao deo NATO-a bila zaštićena, navodno od (ponovnih) napada tog istog saveza.
Tačno je da članovi NATO-a (bar do sad) nisu napadali drugog člana ili članove istog saveza, ali promocija te činjenice kao razloga za učlanjenje u NATO pretpostavlja otvoreno prihvatanje principa sile i agresije, kao novog, vrhovnog principa u međunarodnim odnosima. Zar je to „sloboda“ i „bezbednost“ za Srbiju? Nije li to ona vrsta slobode (i bezbednosti) koju „uživa“ onaj koga su pretukli i šikanirali pripadnici mafije, pa stoga odluči da i sam postane član bande kako više ne bi bio meta organizovanog kriminala. Zar je to jedini i pravi put za Srbiju?
Cena takve „bezbednosti“ bila bi ogromna, kako u pogledu nacionalnog samoponiženja, tako i zbog gubitka teritorije, ali i novih opasnosti. Srbija bi time izdala principe međunarodnog prava, kao i svoje strateške saveznike Rusiju i Kinu, koji se protive takvoj politici i istovremeno igraju sve važniju ulogu u svetu.
Nije naodmet pogledati i da li bi „približavanje“ Srbije NATO-u postiglo cilj zbog navodno olakšane „reforme sektora bezbednosti“? Argumenti u prilog toj tvrdnji su prozirni i tanki, a kako to izgleda, konkretno, najbolje možemo proučiti na primeru Slovenije, punopravnog člana NATO-a. Slovenija izvire iz istog političkog miljea kao Srbija, a ušla je u NATO posle agresivne i neobjektivne državne propagande, vršene tokom 2003. godine. Sumnjičava javnost, nesklona ulasku u NATO, kljukana je obećanjima o profesionalizaciji vojske i ukidanju obaveznog vojnog roka. Vojnicima su obećane visoke plate i odlični uslovi za rad i život, novo naoružanje i, uopšte, high-tech oprema, a poreskim obveznicima smanjenje izdataka za armiju.
I šta se ostvarilo? Bezmalo – ništa. Prošlo je gotovo deset godina od učlanjenja, država vojsci zateže kaiš, vojnicima smanjuje plate, ukida regres i bonitete, a sindikat slovenačkih vojnika svoje članove poziva na štrajk. Pošto vojnici ne mogu da štrajkuju kao drugi javni službenici, solidarnost sa obespravljenim radnicima izražavaju tako što u vreme štrajka javnog sektora lančano koriste slobodne dane. Plate slovenačkih vojnika su bile i ostale mizerne, a ni status im još uvek nije definisan, pa država vojnike, prema aktuelnim propisima, tretira kao najobičnije „javne službenike“.
Slovenačka armada je od nekadašnje sile koja je brojala 75.000 pripadnika, u miru desetkovana i srozana na svega 7.544 stalno zaposlenih vojnika i 1.599 pripadnika stalne rezerve. Skromnu avijaciju čine helikopteri i propelerski „Pilatusi“, koji podsećaju na relikte zaostale iz Drugog svetskog rata. Polovni protivvazdušni sistemi „Roland“ odslužili su svoje najbolje dane u Nemačkoj pre nego što ih je kupila Slovenija, a pošto država nema novca za nabavku savremenih mlaznih aviona, slovenačko nebo štite italijanski lovci F-16 iz jedinice koja nosi ime po poznatom italijanskom fašističkom „heroju“ Đuzepe Čeniju (Giuseppe Cenni), proslavljenog u španskom građanskom ratu na strani Frankovog režima, a koji je tokom Drugog svetskog rata leteo u fašističkoj avijaciji. Čeni je kao pilot „štuka“ bombardovao Jugoslaviju i Grčku, a tokom tih akcija su italijanski bombarderi bacili 4.546 tona bombi koje su razorile gradove, mostove i fabrike. Čeniju je glave došao engleski spitfajer, ali to mu nije umanjilo popularnost među zemljacima, pa se u Italiji i danas mogu nabaviti plastični modeli „štuka“ sa Čenijevim oznakama. Što se tiče slovenačkih vojnika, jasno da nisu oduševljeni što im Čenijeva flota patrolira nebom, niti činjenicom da na pristojnu zaradu mogu da računaju samo oni koji se odmetnu trbuhom za kruhom i poput savremenih legionara priključe operacijama „održavanja mira“, daleko van granica Slovenije.
Sve to je posledica posete američkih oficira koji su odmah posle učlanjenja u NATO obavili „inspekciju“ Slovenačke vojske i državi nametnuli prost recept: vojska mora da se otarasi celokupnog teškog naoružanja jer će joj ubuduće biti potrebno samo lako naoružanje, koje je moguće brzo transportovati u misijama „projektovanja sile“ (čitaj: stranim intervencijama).

PROZOR U SRPSKU BUDUĆNOST

[restrictedarea]

Slovenija je bila prisiljena da iz naoružanja povuče netom obnovljenih 30 tenkova T-55 (sa novim oznakama T-55M), koje je u upotrebu uvela 2002. godine, dakle samo godinu dana uoči učlanjenja u NATO, a koje je „nasledila“ od nekadašnje JNA 1991. godine. Zahvaljujući tom potezu, Slovenačka vojska je „očerupana“, a teža oprema svedena na minimum. Tenkovi, udarna snaga svake armije, bili su do 1991. godine okosnica odbrane Slovenije. Susedna Austrija, na primer, u skladu sa Austrijskim državnim ugovorom uopšte nema pravo da poseduje tenkove. Za razliku od Austrije, Slovenija to pravo ima, ali se pod diktatom NATO-a odrekla tog tobože preskupog naoružanja. To je bio prvi ceh članstva u NATO-u. Tenkovi su trenutno deo osnovnog naoružanja još samo 74. oklopno-mehanizovanog bataljona stacioniranog u Mariboru, a Slovenija pride ima još 40 modernih tenkova, proizvedenih u nekadašnjoj Jugoslaviji prema ruskoj licenci, marke M-84, a koji su smešteni u Pivki (varoš desetak kilometara udaljena od Postojne, na putu ka Rijeci). Deo tih tenkova pripada kontigentu koji je ostao „zarobljen“ u Sloveniji jula 1991. godine, jer se ondašnja slovenačka Teritorijalna odbrana nije držala dogovora postignutih uoči povlačenja JNA iz Slovenije, naime da će svi tenkovi biti transportovani iz Slovenije zajedno sa odlazećom JNA.
Umesto toga, deo „zarobljenih“ tenkova je (uprkos embargu na promet oružja koji je obuhvatao i tada već priznatu, osamostaljenu Sloveniju) tokom ratova vođenih na tlu bivše SFRJ ilegalno izvezen u Bosnu i Hercegovinu. Slovenija nikada nije priznala da je prodavala oružje trupama Alije Izetbegovića, naprotiv, vazda je na pitanje „gde nestadoše tenkovi?“, tvrdila da je veću količinu uništila tokom vojnih vežbi, na poligonima, gde ih je navodno koristila kao mete. Potonje istrage pokazale su, međutim, da je početkom devedesetih godina iz Slovenije „u nepoznatom pravcu“, najverovatnije u Hrvatsku i BiH, „otišlo“ bar 79 tenkova, od T-55 do starijih tipova T-34. Iz zapisnika koji je 18. oktobra 1991. u ime slovenačke strane potpisao Miran Bogataj, a u ime JNA general Andrija Rašeta i admiral Ljubivoj Jokić, vidi se da je JNA ostavila Sloveniji „na čuvanje“ 59 najsavremenijih tenkova M-84, 57 tenkova T-55, uz 45 tenkova T-34 i 63 oklopna transportera, četiri višecevna bacača (120 mm) i veći broj drugog oružja. Po završetku ratova na tlu eks-Jugoslavije, Slovenija je Centru za sprečavanja konflikata u Beču prijavila da poseduje tek 42 tenka M-84 i 40 tenkova T-55. Ako se zna da je u ratno doba npr. tenk M-84 vredeo od 1.400.000 do 1.600.000 dolara, ukupna vrednost tenkova prodatih „na crno“ Hrvatskoj i vojsci BiH dostiže 38,5 miliona dolara. Zarada je iščezla u džepovima slovenačkih preprodavaca oružja među koje analitičari na prvo mesto stavljaju aktuelnog slovenačkog premijera Janeza Janšu.
Netom uoči ulaska države u NATO, slovenački vojni vrh zaključio je da preostali tenkovi, „zatečeni“ u Sloveniji, ne odgovaraju savremenim potrebama, pa su odlučili da ih modernizuju (iako se radilo o imovini koja je deo zaostavštine SFRJ oko koje su vođeni teški pregovori o sukcesiji, što će reći da ih se nije smelo dirati, niti njima raspolagati). Projekat je stopirao (tada) ministar vojni Janez Janša. Tačnije, obnovu tenkova je zapečatio Pentagon, pošto je pomenuta grupa visokih američkih oficira preporučila Ljubljani da se ratosilja tenkova, teških topova i druge „teže opreme“ nepogodne za operacije „projektovanja snaga“, u skladu sa doktrinom NATO-a. Ista sudba sada vreba i savremenije tenkove M-84 parkirane u Pivki, jer umesto na tenkove, profesionalna Slovenačka vojska ubuduće sme da računa na oklopne transportere točkaše sa formulom pogona 8×8. Janšina vlada je odredila nabavku 135 vozila tog tipa (od finske „Patrije“) i za to izdvojila 265 miliona evra od čega je dobar deo, kako otkrivaju aktuelni sudski spisi (na optuženičkoj klupi je i Janša) – otišlo na provizije. Iako „Patrijini“ osmotočkaši imaju lošiju oklopnu zaštitu od tenkova, lakše ih je transportovati, zato odgovaraju zahtevima NATO-a, uprkos činjenici da iz Avganistana stalno stižu izveštaji o potrebi za tenkovima zbog sve razornijih bombi talibana.

TAKSI TENK
Kako izgleda ustrojavanje lokalne vojske prema NATO kalupu, pokazao je proteklog vikenda „Dan otvorenih vrata“ Slovenačke vojske, kada je kasarna u Pivki otvorila svoja vrata. To je bila prilika za reportera „Pečata“ da vidi kako slovenački vojnici čuvaju tekovine JNA i kako je završena „transformacija“ Slovenačke vojske u režiji NATO-a.
Nedaleko od kasarne, na proplanku do kojeg vodi konjskim balegama popločan šumski put, strpljivo su u redu stajale dve kolone, uglavnom dece i roditelja. Čekali su na atrakciju dana – vožnju „jugoslovenskim“ tenkovima M-84. Jeste da podela vojne imovine u pregovorima o sukcesiji nikada nije stigla na dnevni red, ali Slovenija svejedno te tenkove jednom godišnje koristi kao „taksije“ za zabavu meštana, u divljoj vožnji preko rupetina poligona kod Pivke.
Svaki tenk prima četiri „putnika“, koji uoči „ukrcavanja“ moraju da zaštite glavu plastičnom kacigom po NATO standardu. Uz razdragani poklič tenkiste, koji sa zadnje platforme pazi da „putnici“ ne ispadnu tokom temperamentne vožnje pod punim gasom (većina pozelenelih namernika ni slutila nije da tenk može da razvije takvu brzinu!), M-84 nestaje u oblaku dima i prašine i vraća se na „stanicu“, uz nesnosnu buku, posle pet-šest minuta.
Posetioci su nedaleko od polazišta tenkova bili u prilici da razgledaju i štand sa starim oružjem koji je opsluživao muškarac u uniformi Austro-Ugarske, da pojedu vojnički pasulj i deci kupe balon, bombone i spust niz tobogan. Sve to je mamac za regrutovanje novih pripadnika Slovenačke vojske, koja je u stalnom osipanju. Zato je tu i šator za regrutaciju, a uz njega zgodno parkiran auto Slovenačke vojske, opremljen reklamom: „Da li te zanima posao pun izazova? Dođi u naše redove!“
Uslužni oficiri dičili su se tenkovima (nisu pominjali da je to zaostavština JNA) pazeći da, dok među napaljenom mlađarijom vrbuju buduće vojnike, kandidatima prećute da tenkove u obuci neće ni omirisati, jer ih ne čeka školovanje za časnu odbranu rodne grude već za popunu trupa namenjenih intervencijama u tuđim zemljama. Zna se da posao u vojsci prihvataju sve mlađi i sve neobrazovaniji pojedinci lošeg materijalnog statusa, koji se nadaju soldatskoj avanturi u inostranstvu, čime svesno postaju moderni plaćenici. Omiljena destinacija je Kosovo, jer nudi mirno okruženje, prijateljski raspoloženo albansko stanovništvo, buran noćni život i nadnicu bolju nego u Sloveniji.
Na pitanje kako NATO/Slovenačka vojska servisira „ruske tenkove“, brigadir Fabjančič (pravo ime poznato redakciji) priznaje da se dovijaju tako što rezervne delove nabavljaju „u Srbiji“, umesto u Rusiji. Zabrinut je za sudbinu preostalih tenkova, da će ih „poslati u razrez, u staro gvožđe“. Ne krije nezadovoljstvo (koje dele i ostale kolege iz oficirskog kora) da će loše zaštićeni („Patrijini“) oklopnjaci uskoro biti jedine „oklopne jedinice“ Slovenačke vojske. Nezadovoljan konceptom odbrane zemlje brigadir Fabjančič zaključuje:„Država će morati da se odluči šta želi, moraće da investira i u težu borbenu tehniku, jer ovo, što imamo sad – to nije ništa! To nije dovoljno za efikasnu odbranu zemlje. Za to bi trebalo imati avijaciju, i artiljeriju, i sve ostale rodove i segmente savremene vojske. Uverenje da će nas braniti NATO – to je sasvim pogrešno! Iskusili smo da NATO od savremenih pretnji ne može da odbrani ni sebe, a kamoli nas!“
Nehotice, slovenački brigadir ukazuje na probleme koje donosi „NATO transformacija“. Ta transformacija je u Sloveniji gotovo uništila nekada visoko produktivnu vojnu industriju. Izvoz ratne opreme danas ne dostiže ni pet miliona dolara. Isto važi i za „podizanje efektivnosti“ slovenačkih oružanih snaga, koje su (po nacrtima američkih generala) „rasterećene“ tenkova, aviona i ostalih primeraka respektabilne vojne sile. Slovenačka vojska je potkraj procesa „prilagođavanja standardima NATO-a“ sužena na nekoliko planinskih jedinica i brigada vojnika plaćenika, primerenih za upotrebu u intervencijama u inostranstvu, dok je slovenačka država prepuštena na milost i nemilost zaštite snažnijih komšija – Italije i Austrije. U takvoj zemlji tenkovi ne služe za odbranu ognjišta, već su udica za sveže regrute koje, bez zaštite debelih oklopa, državni vrh šalje u daleke zemlje, gde su tretirani kao okupatori. To je „nezavisnost“ koju stratezi (i simpatizeri) NATO-a planiraju i za Srbiju.

__________________

Srbi protiv ulaska u NATO

Javnost u Srbiji se proteklih godina, slično kao i nekada u Sloveniji, protivi ulasku zemlje u NATO. Tako je januara 2010. godine dve stotine intelektualaca, akademika, književnika,  umetnika, crkvenih velikodostojnika zatražilo da se raspiše referendum o ulasku Srbije u NATO. Peticija je nastala iz straha da bi se „odluka o članstvu Srbije u NATO mogla doneti iza zatvorenih vrata i iza leđa građana“. Njeni potpisnici, između ostalih, bili su i akademici Dobrica Ćosić, Milovan Danojlić, Milorad Ekmečić, Čedomir Popov, Bata Mihajlović, Ljuba Popović, Mihailo Marković, Matija Bećković, umetnici Emir Kusturica,  Dušan Kovačević, Siniša Kovačević, Dragoslav Mihailović, Momo Kapor, Gojko Đogo, Brana Crnčević, crkveni velikodostojnici mitropolit Amfilohije i vladike Hrizostom i Atanasije Jeftić, lider DSS-a Vojislav Koštunica. Pola godine kasnije, neposredno pred održavanje do sada najveće konferencije NATO-a i njegovih partnera u Beogradu, 13-15. juna, hiljade građana, među kojima i veliki broj istaknutih javnih ličnosti, širom Srbije potpisalo je peticiju kojom se zahteva okončanje nelegalnog prisustva NATO službenika u srpskim državnim i bezbednosnim strukturama. Kampanji „Za Srbiju bez NATO-a“ priključili su se i istaknuti svetski intelektualci Edvard Herman, Dejvid Piterson, Džon Katalinoto, Heder Kotin, Džordž Pamfri, Aldo Bernardini, Velko Valkanov, Rajner Rup… Protiv održavanja Strategijske vojne konferencije NATO-a bila je i Srpska pravoslavna crkva, a patrijarh srpski je tim povodom istakao da je ulazak u NATO neprihvatljiv za Srbiju.

__________________  

Neustavno i nezakonito

Slovenački vojnici su u Avganistanu preuzeli mentorstvo, odnosno tzv. OMLT, dejstvovanje „bez nacionalnih ograničenja“; u prevodu – ofanzivno bojno delovanje. Povodom toga je Sindikat vojnika Slovenije predsedniku države poslao pismo u kojem ga upozorava da je za upotrebu Slovenačke vojske (SV) u ratnim operacijama nužna prethodna odluka slovenačkog Parlamenta i to na osnovu 92. i 124. člana Ustava R Slovenije, te 88. člana Zakona o odbrani. U suprotnom je slanje pripadnika SV u ofanzivne zadatke „protivustavno i nezakonito, te predstavlja kažnjivu radnju prema kaznenom zakoniku RS“. Uprkos tome je NATO od sredine oktobra lane „pretvorio“ mirovnu misiju SV u misiju „ofanzivnog delovanja“, koju vojna doktrina definiše kao delovanje „s ciljem poraziti neprijatelja nametanjem komandantove volje i usredsređene bojne moći“.

__________________

Neutralnost porazila NATO propagandu

Kada je Slovenija odlučivala o članstvu u NATO-u, domaći političari su tvrdili da je biti član savezništva jeftinije od neutralnosti. Podaci pokazuju da se radilo o obmani. Cifre za 2011. godinu dokazuju da Slovenija danas za odbranu troši 1,6 posto BDP, dok mnoge druge države, među njima neutralne zemlje, ali i članovi NATO-a, troše daleko manje: Mađarska i Španija svaka po 1,1 odsto, Belgija 1,2 odsto, Danska i Češka po 1,4 odsto BDP.
Neutralna Švedska troši samo 1,2 odsto BDP za svoju odbranu, slično poput neutralne Austrije (0,9 odsto) ili neutralne Švajcarske (0,8 odsto). Tvrdnje o „jeftinom“ NATO savezništvu i prednostima učlanjenja u Severnoatlantski pakt iskazale su se za nepunih deset godina – potpuno neistinitim.

[/restrictedarea] bыstrыe zaйmы na kartu oformitь zaйm onlaйn na kartuvzяtь bыstrый zaйmzaйm zolotaя korona