Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Jedna mudra srpska poslovica kaže: “Posle bitke, svi su generali pametni”. Tako i sada, vidimo kako razni analitičari analiziraju izbore iz različitih uglova. Čini mi se da je i ovde, jedini ugao koji nije analiziran od strane tih analitičara, ugao pravoslavnog verujućeg Srbina, pa pošto sam, pred izbore u Srbiji, napisao tekst “Pravoslavno – o izborima”1, pokušaću da iz tog ugla osvetlim postizbornu sliku Srbije u svetlu saradnje sa Rusijom. Ostaviću po strani to, što sam princip izbornosti po pravilima liberalne demokratije, predstavlja neku vrstu samoobmane, gde se suštinski narodni i državni problemi i ne mogu rešiti na pravi način. Kolika je farsa pričati o vrednostima parlamentarne demokratije, predstavlja primer čuvene afere Bodrum, gde su bestidnici koji su mahali lažnim avionskim kartama u parlamentu, samo nagrađeni i danas zauzimaju najveće državne funkcije. Kao da je zadatak parlamentarne demokratije u Srbiji, bio da sve obrne naopačke, da uništi sve tradicionalno i zasnovano na monarhističkoj hijerarhiji vlasti. Svedoci smo za ovih dvadesetak godina parlamentarne demokratije u Srbiji, da je parlament postao mesto na kome se zadovoljavaju lični interesi, sujete i slavoljublje poslanika, a nacionalni i državni interesi su u zapećku. Šta nas odna očekuje sa novim sastavom parlamenta, nije teško zaključiti.
Ako smo se u jednom od prethodnih tekstova složili, da (sa tačke gledišta srpskog pravoslavnog patriote), trenutno najveći mogući nacionalni interes Srbije predstavlja njen neulazak u sodomsku EU, ako su u tome pred izbore bile saglasne i tri najznačajnije patriotske (i proruske) snage na političkoj sceni Srbije (SRS, DSS i Dveri), onda je svakom zdravomislećem čoveku jasno, da su oni morali na izbore izaći kao jedna lista. U tom slučaju, patriotski korpus svakako ne bi nestao sa političke scene Srbije (iz vizure demokratske procedure) i tada bi bila moguća priča o referendumu za neulazak u EU i eventualna podrška “proruskoj” opciji na predsedničkim izborima i tada bi verovatno bila moguća i drugačija orjentacija bloka sa socijalistima, gde nesumnjivo ima puno ljudi koji, ako ništa drugo, nisu rusofobi. To je samo potvrda da se Srbi, čak ni u svoje patriotske političke prvake ne mogu pouzdati (istine radi, ovde ipak treba reći da su Dveri pred raspisivanje izbora pozvale sve patriotske snage na ujedinjenje, ali na žalost, sujeta lidera bila je ispred nacionalnog interesa i na njihov poziv niko nije odgovorio).
Izbornom prevarom ili ne, situacija je takva, da je Srbija posle antisrpske vlade i antisrpskog predsednika, sada dobila i antisrpski parlament. Srbija se danas nalazi pred takvom kataklizmom, da je jedina nada danas, da se verujući narod osloni na svoje svetitelje, da umole Gospoda za goli opstanak našeg naroda, koji se našao priklješten između demonskih post-evropejaca i novih osmanlija. Jugoslavizacija Srba, pretvorila je prostor bivše SFRJ u ogromnu grobnicu srpskog naroda. Evropeizacija Srba zasigurno nije ništa manje poguban proces. O tome nam govori i “Nebeska liturgija” – proročka pesma svetog vladike Nikolaja, u kojoj se predviđa da će ponovo “…nabujati zemlja Srbinova, od mrtvijeh srpskijeh tjelesa”, pre nego što se Srbi ponovo obrate Bogu. Bratsko pismo ruskih slovenofila iz prve polovine devetnaestog veka (Srbima – poslanica iz Moskve2), toliko je aktuelno, da izgleda kao da je danas pisano. Ono bi trebalo da postane neka vrsta patriotskog bukvara za naša mlada pokoljenja. Govoreći o ozdravljenju od zapadnjačenja, koje je bilo obuzelo Rusiju u vreme Petra I, veliki slovenofili ukazuju da je Rusiji spasenje stiglo od vere koju nisu izneverili i naroda koji se nije sablaznio primerom više klase:
“Po milosti Božijoj mi smo počeli sad dolaziti k sebi i vraćati se svome jeziku, svome rođenome duhu. Nas je spasla vera, koju nismo izneverili; spasla nas je čvrstina naroda, koji se nije sablaznio primerom više klase; ali se bolest ne leči brzo, a izgubljene godine ne povraćaju se. Neka vam naš primer bude lekcija! Učite se u zapadnih naroda, jer je to veoma potrebno, ali se ne ugledajte na njih i ne verujte im, kao što smo se mi u svojoj slepoći ugledali i verovali im. Neka vas Bog sačuva od te strašne napasti.”
Ipak, Srbi su monarhistički narod, narod sa monarhističkom svešću i možda se i time objašnjava veoma slaba izlaznost Srba na parlamentarnim izborima (ako uzmemo u obzir broj birača nacionalnih manjina u Srbiji, vidimo da je manje od 50% birača Srba, izašlo na prethodne parlamentarne izbore). Srbima je potreban vožd i ako Bog da, pa se on uskoro pojavi, Srbi će ga plebiscitarno podržati. Setimo se kako su Srbi plebiscitarno podržali Miloševića, koji je posle dugog posleratnog perioda antisrpske komunističke vladavine, počeo govoriti jezikom srpskog narodnog vođe. Na žalost, njemu je tada nedostajalo malo više pravoslavnog duha, pa da ostane zapamćen kao istinski srpski vožd. Ali njegovo suprostavljanje zapadnoj aždaji, u očima srpskih patriota uveliko opravdava njegove greške.
Naše stare institucije, naše staro predanje, naši stari običaji, imaju i danas toliko divnog i aktuelnog u sebi, da predstavljaju ozbiljnu osnovu za svako veliko delo, poput vaspitanja mladih pokolenja i suprostavljanja zapadnjačenju Srba. Eto svetog zadatka u ovim sumornim vremenima, za svakog pravoslavnog patriotu-političara (i ne samo političara), koji je svestan laži našeg vremena, koji je svestan iluzije parlamentarizma, ljudskih prava, javnog mnenja, slobode reči i sličnih liberalnih zapadnih floskula. Deca se moraju učiti istinskim vrednostima, čisto dečije srce će prihvatiti Onoga koji je rekao “dovedite decu Meni, jer je takvih Carstvo Nebesko”. Tek tada, na takvom vaspitanju pokoljenja, možemo da se nadamo da će Crkva ponovo imati status vrhovne duhovne vlasti u državi i da će Božiji Pomazanik ponovo imati svoje podanike. Monarhija zahteva podanike, ljude koji su spremni da služe i daju svoj život za monarha, otadžbinu, naciju i veru. To je stanje duha, koje može da se povrati u dušu Srbinovu, samo ako bude sledovao svoje svetitelje a ne bezbožne političare i satanski duh “evropskih vrednosti”.
Za ovakvo stanje duha narodnog, za pogubno zapadnjačenje jednog dela Srba, svakako da pored političara i medija, odgovornost snose i pojedine vladike u našoj svetoj Crkvi. Danas SPC preživljava udar reformatora-neobnovljenaca, isti udar koji je RPC zadesio dvadesetih godina dvadesetog veka. Ne postoji nikakva “sestrinska” crkva, postoji Jedna Sveta Saborna i Apostolska Crkva (Pravoslavna), to nam jasno kaže naš Simbol Vere, to nam kaže naš sveroditelj Sveti Sava, koji Vatikan nije zvao crkvom, nego “latinskom jeresi” (pre mnogih pokolja pravoslavnih Srba i pre Jasenovca). A za pojedine vladike u SPC, Vatikan predstavlja “sestrinsku crkvu” čak i posle proglašenja od strane Vatikana, “nadbiskupa genocida” Alojzija Stepinca za blaženog. Naš narod je dužan da poštuje svoje pastire, ali nikako ne sme da im dozvoli, da poput latina, pojedini klirici samo sebe smatraju Crkvom, držeći građane za beslovesnu stoku. Svi smo mi Crkva. Dok ovo pišem, tokom zasedanja Sabora SPC, 19. maja, kanonizovani su Momišićki mučenici, pobijeni od Turaka. I slava Bogu. Ali pravoslavna javnost pita svoje arhijereje, zašto nisu kanizovani i Prevlački mučenici, koji su postradali u istoj eparhiji i koje je Gospod već proslavio mirotočivim moštima i neopisivim miomirisom koji se od njih širi? Pravoslavna javnost se pita, da nije razlog neproslavljanja Prevlačkih mučenika taj, što su pomoreni od strane rimokatolika, pa se njihova kanonizacija ne uklapa u priču o “sestrinskim crkvama”? A primer gruzijskih sveštenika, može da posluži kao nauk i srpskim pastirima – dužnost je pravoslavnih svešteneslužitelja da se bore protiv najstrašnijeg od svih grehova, sodomskog greha. Ovo pišem zbog toga, što smo ovih dana već imali sliku nadolazećeg gej-fašizma, pomenutog u mom tekstu “Pravoslavno – o izborima”. Niste mogli naći televizijski kanal na kome se emituje program na srpskom jeziku, a da vam sa ekrana nešto ne trabunja neki nesrećni “pripadnik LGBT populacije”. Takva propaganda sodomije u zemlji Svetog Save, ne može doneti ništa drugo, nego veliko stradanje narodno.
Na početku teksta sam pomenuo proruske političare. Kao da i u samoj Rusiji mnogi ljudi postaju svesni da je patriotskoj Srbiji u ovom trenutku neophodna ruska pomoć. U jednom tekstu, nedavno objavljenom na FSK ruski analitičar kaže: “Na Balkanu, a u suštini i u čitavoj Evropi, jedini istorijski saveznik Rusije je Srbija – još uvek najjača zemlja Balkanskog regiona”.3 Na kraju teksta, autor daje i neku vrstu prekora i uputstva i ruskom političkom miljeu, da je neophodna promena vektora i nov pristup ruske spoljne politike prema Srbiji. U tom tekstu se kaže da je posle “izgubljenih 20 godina”, neophodan “principijelno novi pristup” koji podrazumeva “detaljno, duboko poznavanje realnih prilika, trezvene analize, ozbiljan i raznovrstan rad u širokom spektru saradnje sa svim važnijim srpskim političkim partijama i društvenim pokretima”.
U Petrogradu je 15. maja održana jedna konferencija na temu evroazijskih integracija4, koju je organizovao Petrogradski univerzitet u saradnji sa ruskom informativnom agencijom Ruska Narodna Linija. Jedini predstavnik Srbije na toj konferenciji, bio je istoričar, prof. Dr Veljko Đurić Mišina, sa referatom “Srbija i evroazija”, u kome je ukazao na neophodnost prekida evroatlanskih integracija Srbije i početak evroazijskih integracija. To je dobar signal, da u Rusiji počinju da shvataju da je patriotskoj Srbiji neophodna i sistemska pomoć iz Rusije i da “narodna diplomatija” i nesumnjiva ljubav Srba prema Rusima, nije dovoljna da najamnička vlast, pristigla na krilima NATO aviona, postane srpska prošlost. Nedavno sam kao prevodilac prisustvovao jednom takvom događaju, potpisivanju sporazuma o saradnji između srpskog i ruskog grada. Nadati se da to neće ostati usamljen primer i da će pored narodne diplomatije, oživeti i sistemska saradnja među našim gradovima i regijama i da će mnogi Srbi početi proučavati spasonosne vrednosti Svete Rusije, umesto dušepogubnih “evropskih vrednosti”. Tome može na ovaj ili onaj način doprineti svaki srpski patriota, to mu je i dužnost, ukoliko ne želi, da stanje duha njegove dece ne bude u skladu sa merilima urednika “javnog servisa evropske Srbije”.
Ovaj tekst pišem na dan rođenja Svetog Mučenika, Cara Nikolaja II (19. maja navršile su se 144 godine od njegovog rođenja) i najmanje što mogu Srbi da urade u zalog srpsko-ruskih odnosa, jeste da ne zaborave žrtvu svetog Cara Nikolaja II i reči svog svetitelja, vladike Nikolaja: “Savest naša nas primorava da plačemo, kada Rusi plaču, i da se radujemo, kada se Rusi raduju. Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod – narodu. Ali dug, kojim je Rusija obavezala srbski narod 1914. godine, tako je ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi ni pokoljenja. To je dug ljubavi, koja svezanih očiju ide u smrt, spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi, nego da ko položi dušu svoju za drugove svoje – to su reči Hrista. <…> Smemo li mi ikada zaboraviti, da je Ruski Car sa decom svojom i milionima braće svoje, pošao u smrt za pravdu srpskog naroda? Smemo li prećutati pred Nebom i zemljom, da je naša sloboda i državnost koštala Rusiju više nego nas?”
Slavjanofili su i za Srbe i za Ruse aktuelniji nego ikad, pa za sam kraj, navodim dva citata iz već pomenute slavjanofilske Poslanice iz Moskve. Prvi je: “Ne podajite se sablazni da budete Evropljani!” Drugi: “Ne odevajte svoju umnu slobodu kicoškim okovratnikom s natpisom “Evropljanin”.
Jedna neophodna napomena: tekst je pisan 19.05.2012. godine, uoči predsedničkih izbora u Srbiji. Kada sam napisao da Srbija ima antisrpsku vladu, predsednika, a sad je dobila i parlament, nisam imao u vidu Tomislava Nikolića kao predsednika. Meni lično se ne sviđa njegova proevropska transformacija, ali mi se svakako više sviđa da o ulasku Srbije u EU ili NATO, odlučuje narod, na šta se pred izbore obavezao Tomislav Nikolić. Drugim rečima, poruka predsedničkih izbora u Srbiji je jasna – suluda politika da EU nema alternativu je doživela poraz. I od toga da li će se T. Nikolić držati datih obećanja, zavisiće i da li će sledećih 5 godina u Srbiji na vlasti biti srpski ili ponovo antisrpski predsednik.
Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)
Kako to da moeđu vama, pobornicima potpunog okretanja Srbije prema Rusiji, nije jasno da i među nama rusofilima vlada nepoverenje prema Majci Rusiji? Kazaćete da mi Srbi dugujemo Rusiji… a ja ću da vam kažem da to nije tačno! Ništa mi ne dugujemo Rusiji, naprotiv… ona više duguje nama! Ovo tvrdi većina Srba i vi koji se ne slažete sa time ste ogromna manjina! Mi Srbi smo uništili koren našeg postojanja, da bi kupovali vreme za Majku Rusiju i kad je trebalo da nam uzvrati (kao 44-45-te), ostavili su nas na cedilu i prepustili klanju anglosaksonskih ubica i vehabijskuh koljača! I sada… opet mi nešto treba da im se dokazujemo! Dokle više? Rusija mora da nam pomogne da se oslobodimo od okupacije zapadnih gaulajtera, da izvršimo rekompoziciju cele države, postavimo je na zdrave temelje, očistimo tzv.”nacionalne institucije” od katoličko-cijinih podrivača… i za sve to vreme dok se time bavimo, spreče zapadni ološ da ponovo krenu vojno na nas! Pitanje svih pitanje je: HOĆE LI TO RUSIJA? Ili će i dalje da gura “glavu u pesak”, krije se iza nekih tzv.”normi” međunarodnih odnosa (dok jenkije savršeno zabole za iste…) i traži izgovor da ostane po strani. I dalje da živimo samo od verbalne podrške, u znak zahvalnosti za sve što smo kao nacija uradili za njih? Ne, hvala! Ako će tako da ostane… pa neka se nose i sa time! Nema više vremena, koje mi možemo da im kupimo, ako se nisu spremili za ono što čeka celu planetu od pomahnitalih ubica sa zapada, pa… neće nikada! Sada je pomoć potrebna nama i sa punim pravom mi iskreni rusofili, zahtevamo to od Majke Rusije!
Dragane,
prvo, iskreni srpski rusofili ne pišu latinicom. To je jednostavan lakmus papir na kome se ogleda da li je neko zaista rusofil ili se samo tako predstavlja.Drugo, ti ne kažeš bilo kome da nešto nije tačno, nego to kažeš najvećem sinu našeg roda posle Svetog Save, kažeš to Svetom Vladici Nikolaju. Preporučujem ti od srca iskreno pokajanje zbog takve drskosti. To pokazuje da ne samo da nisi rusofil, nego nisi ni srbofil. Treće, taj isti vladika Nikolaj kaže – “pre nego što počneš da pričaš o tuđem grehu, seti se svoga”. Kada je to poslednji put neka vlast u Beogradu vodila koliko-toliko prorusku politiku? Da smo mi Srbi na mestu Rusa, odavno bi ih odbacili zbog odvratnog koketiranja sa zapadnom anticivilizacijom.Kome da pomogne Rusija, najamnicima koji hrle u EU?Smešno je ovakvo piskaranje posle ozbiljnog teksta.
Ne pišem ja samo latinicom, već mi je tastatura podešena na nju, a nisam baš veš u tom prebacivanju a i brže kucam na latinici. Ovo nije pravdanje, jer mi je ispod časti da se pravdam popovskim uvlakačima. Sve što si ti napisao je samo prepisivanje mantre (i to tuđe i mnogo puta napisane…), u kojoj naravno nema “života”. Možda ćeš to nazvati prepotencijom, ali smatram da imam pravo da komentarišem, zaključujem na osnovu činjenica (a ne da citiram “horsko crkveno pevanje”), koje život znače. Jer da si hteo da shvatiš smisao moje “kritike” ponašanja Majke Rusije prema nama, nije ti bila potrebna neka naročita inteligencija za to. Ali onda ne bi mogao da se držiš ovih neutemeljenih diskvalifikacija, koje su toliko prizemne, da me ne dotiču uopšte. Tu nema osniovane kritike, samo bednog pokušaja diskvalifikacije (ućutkivanja). Hoćeš da kažeš da ja nisam “dobar” Srbin, zato što nisam bogomoljac i mislim svojom glavom i pojave u društvu nazivam njihovim pravim imenom? Zašto bih morao da znam napamet sabrana dela Vladike Nikolaja Velimirovića, da bih (po tebi) stekao pravo da kažem svoje mišljenje. Stepen ljubavi prema svom narodu (i kad prezireš jedan njegov deo) meri se onim što si spreman da uradiš za njega, a ne stepenom “šlihtanja” popovskim mantrama. A moja malenkost je skoro 6 meseci, krvarila za njega i nisam to “naplatio”. Podjednako sam udaljen od mantre, da treba da se prepustimo popovskom ispiranju mozga i “žutom” putu u pakao… ali ako moram da biram između ta dva zla, tvoje je manje, ma koliko bilo zatucano. Ovo je ipak 21-vi vek i sve istine ne postoje u jevanđelju. Ja Crkvu vidim kao Instituciju moga naroda, njen identitet i kao takvu imam sasvim dovoljnu dozu poštovanja… Ali tu crkvu ne vodi više Vladika N.Velimirović, već “mali” srebroljupci, koje savršeno nije briga kako narod živi, već samo njihovo hedonističko, ovozemaljsko blagostanje. Poštedi me, molim te, demantovanja ovog jer bo to bila obična laž… a laž je ono što organski ne podnosim. Ne govorim ja o “ruskom grehu”, jer zašto bi to bio greh. Svako se ponaša u skladu sa svojim interesima, ali ne mogu da prihvatim činjenicu da smo ovako postradali u poslednjih 22 godine, kupujući vreme Majci Rusiji da se “resetuje” i uzdigne iz pepela, a da “u znak zahvalnosti” dobijamo samo verbalnu podršku. Ovo je vreme pred globalni “govor čelika”, a mi smo okupirani već više od 10 godina. To su činjenice i šta tu može da pomogne N.Velimirović? Ja živim sa narodom, koji ne ide u crkvu, iako je verujući, jer ne može da plati “popovsku tarifu”, ali koji je i dalje iskreno verujući. Ne razumeš o čemu govorim? Shvatićeš kad budeš imao 50 godina…
Dragane,
može neko da ima i 150 a ne 50 godina, ako on smatra da sve istine nisu zapisane u Jevanđelju, on je slep kod očiju i gluv kod ušiju. Istoriju i prošlost i sadašnjost ni Srbije ni Rusije, ne može niko shvatiti ako ne veruje da su sve Istine sadržane u Jevanđelju, a van Jevanđelja sadržane su samo “istine”.Crkvu ne vodi ni vladika Nikolaj niti “mali” srebroljupci kako ti reče, nego je glava Crkve Pravoslavne naš Gospod Isus Hristos. Neka ti bude u pomoći da se i u pedesetoj godini života dozoveš pameti. Klanjam se do zemlje tvojoj borbi za srpstvo, ne sumnjam u tvoju čast, ali se o pitanjima vere ne sme tako nonšalantno odnositi, makar imao i 150 godina. Od Boga ti svako dobro.