PEČAT VREMENA Č. POPOVU Dragomir Anđelković: Kosmopolitizam i srpstvo

Piše Dragomir Anđelković

Reč na dodeli nagrade „Pečat vremena“ za nauku i društvenu teoriju za 2012. godinu 

Oskar Vajld je s pravom rekao: „Svako može da stvara istoriju, ali samo su veliki ljudi u stanju da je pišu“. Doduše, mnogi pokušavaju da pišu istorijska dela i misle da to čine, pa neretko u to uspevaju da ubede i druge, ali jedno je privid a drugo je stvarnost. Istinski istoričar, za razliku od istorijskih propagandista i skribomana, mora da bude intelektualno pošten i metodološko-teorijski utemeljen. Neizostavno mora da bude i jedno i drugo!

O ISTORIČARIMA I ISTORIJI
Zato pravih istoričara, i kod nas i u svetu, i u prošlosti nije bilo mnogo, a danas ih zasigurno ima malo. Među njima, na samom vrhu piramide sazdane od stručnosti i profesionalnog morala, nesumnjivo se nalazi akademik Čedomir Popov. Uz sve kvalitete koje moraju da imaju dobri istoričari, on ima i bar tri dodatna, koji čak i među njima, svi zajedno, nisu česti . Kako je pre više od pet decenija istakao naš veliki erudita Milan Kašanin, retki su srpski istoričari koji su u stanju da stvaraju velike istorijske sinteze, kao i oni koje odlikuje stilska raskoš i jasnoća.
Usled prvog razloga, da se poslužim rečima istoričara Mihaela Antolovića, „nedostatak naučnih sinteza iz domena opšte, evropske i svetske, kao i nacionalne, tj. srpske istorije, predstavlja jedno od obeležja moderne srpske istoriografije“. Naši istoričari – ali ne samo naši, o čemu svedoči i činjenica da i u regionalnim razmerama stvari ne stoje ništa bolje – kao da imaju „strah od sinteze“, pa se prevashodno bave pojedinim pitanjima, bežeći od sveobuhvatnih istorijskih pregleda.
Kontrast tome je delo Čedomira Popova, čiju krunu predstavlja triologija „Građanska Evropa (1770-1914)“, pisana tokom četvrt veka i sukcesivno izdavana od 1989. do 2010. godine. Radi se o delu strogo zasnovanom na metodološkim postulatima struke, koje na celovit način, obuhvata istoriju tzv. „dugog 19. veka“, perioda od epohe građanskih revolucija do Prvog svetskog rata, kada je, kako je sam autor jednom naglasio, „identitet građanske Evrope počeo da se rastače“.

OD BRATSVA DO BORBE „VUKOVA“
U pitanju je istorijska studija koja prati razne aspekte političke i društvene istorije Evrope od vremena kada su na površinu isplivali ideali koje odražava čuveni slogan Francuske revolucije: „sloboda, jednakost, bratstvo“, do razdoblja jednog od najvećih pokolja u ljudskoj istoriji, koji nam pokazuje da su ljudi i nacije, uz sve visokoparne fraze i priče o uzvišenim evropskim i drugim vrednostima, često jedni drugima najkrvoločniji vukovi! Da bi ređe bilo tako, moramo da budemo svesni i mračne strane politike, a ne da bežimo od realnosti, uljuljkani u ružičaste snove od strane velikih globalnih i lokalnih manipulatora, koji (zlo)upotrebljavaju tuđe neznanje.
Čitajući Popova shvatamo zašto umesto slobode neretko caruje nesloboda a bratstvo je tako često, nažalost, u senci razarajuće mržnje. I to, čini se pre svega, usled nedela globalnih moćnika koji se, dok raspiruju sukobe i nipodaštavaju one koji stoje na putu njihovih interesa, kunu u svoju posvećenost demokratiji i ljudskim pravima. Da bi to, ali i štošta drugo suštinski razumeli, Čedomir Popov nam olakšava posao i na jezičkom planu. On piše ne samo jasno, tako da je uvek uočljiva njegova osnovna misaona nit, već i sa izuzetnim književnim darom. Ko veruje da su istorijska dela po definiciji dosadna, nek odvoji samo pola sata za prelistavanje nagrađenog ili nekog drugog autorovog dela, i videće da nije u pravu.

DUBINSKA TOLERANCIJA
Stigli smo i do trećeg kvaliteta, koji odlikuje prvorazredne istoričare kao što je Popov. To je dubinska tolerancija sa potencijalom koji ona pruža da se objektivno sagleda suština stvari. Time je prožeta svaka stranica opusa Čedomira Popova, ali i njegov odnos prema drugim ljudima, uključujući i studente. Pošto sam istoriju završio na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta, nisam bio njegov student, ali na osnovu iskustava mojih prijatelja i kolega koji su istoriju studirali u Novom Sadu, mogu da posvedočim o njegovoj širini.
Kako su, sa mnogo poštovanja govorili i danas govore njegovi nekadašnji studenti, sa Popovom možete ozbiljno da se neslažete, čak i dok odgovarate na ispitu, ali ako znate gradivo dobićete desetku. Uglas su tvrdili da maksimalno uvažava argumentovano mišljenje oponenata. Teško da se nećemo složiti, to kod našeg emotivnog naroda velikog „ega“, nije baš čest slučaj, od akademske sfere preko politike pa nadalje. U tome što je Čedomir Popov drugačiji, leži bar deo razloga što je bio omiljen profesor među novosadskim studentima, i to ne samo istorije.

SPOJ KOSMOPOLITIZMA I PATRIOTIZMA
Drugo lice njegove tolerancije je i kosmopolitizam! Ali onaj pravi, koji polazi od ljubavi prema svojoj otadžbini. Kosmopolitizam koji zrake ljubavi i poštovanja prema svom narodu isijava i do drugih prostora i nacija, a ne nakaradno shvaćeni „kosmopolitizam“ u savremenoj mondijalističkoj varijanti, gde naivni, podstaknuti od strane profesionalnih rodomrzaca iz redova sopstvenog naroda, gaze po svom nacionalnom nasleđu za račun Imperije koja teži globalnoj hegemoniji.
Čedomir Popov je jednom prilikom rekao za Dositeja Obradovića da je sagledavao „tuđe vrednosti i svesno gradio program kako njih ugraditi u srpsku nacionalnu kulturu“. Dositej je kao srpski rodoljub nastojao da se, usvajajući od drugih sve ono što srpski narod može da ojača, on svestrano razvija ali i da pruži doprinos razvoju drugih. To je pravi spoj kospolitizma i patriotizma, nacionalne prosvećenosti i humanizma, na liniji čega je dosledno i Čedomir Popov. Njegova širina je i tu našla pravi izraz i pravu meru.
Svojim radom dokazao nam je da duboko veruje, kao što su govorili Latini, da „čovek nije rođen samom sebi već i otadžbini“. Da je rođen za nju, ali i da preko nje ali ne i protiv nje, čitavom čovečanstvu bude od koristi. Popov je sve to bio i jeste. Nema potrebe da se time sada duže bavimo. Dovoljno je pomenuti njegovu brilijantnu monografiju „Od Versaja do Danciga“ – za koju Popov kaže da mu je najdraža od svih njegovih knjiga – koja je pravi primer rečenog, a u kojoj se bavi međunarodnim odnosima između dva svetska rata.

SRBI IZMEĐU STVARNOSTI I MITA
Istorija je pamćenje države i nacije. Stvarajući svoja dela, ali i istupajući u javnosti, Popov nas podstiče da je izučavamo i tako kristališemo svest o tome ko smo i šta smo. Štaviše, pomaže nam i da unapređujemo svoje sposobnosti da budemo dobri građani svoje države, te da shvatimo da baš tako doprinosimo i čovečanstvu. Iako pokušavaju da nas nabede i ubede u suprotno, Srbi su, kao retko koji narod, borbu za svoje interese spajali sa univerzalnim humanističkim vrednostima. Čak su u tome i preterivali, pa su drugima sebe neretko iracionalno podređivali.
U kontekstu rečenog, moram da pomenem i sjajnu knjigu Čedomira Popova, „Velika Srbija – stvarnost i mit“. Njom on nastoji, da citiram našeg kolegu, istoričara Milovana Balabana, da na „koncizan i narodu pristupačan način objasni fenomen stvaranja mita, što u domaćim što u inostranim medijsko-političkim centrima moći, o velikodržavnoj srpskoj tvorevini i velikosrpskom nacionalističkom psihološkom profilu.“ Međutim, istina je da ništa tuđe nismo tražili i otimali u prošlosti, niti da to sada činimo, već smo samo pokušavali da budemo svoji na svome. Nažalost, stiče se utisak da od toga polako odustajemo. Kao da se prepuštamo volji onih koji nam ne žele dobro; kao da popuštamo pred njihovim namerama da od nas naprave podstanare u sopstvenoj kući.

NOVE REPRIZE STARIH TRAGEDIJA
Nije mesto i vreme da sada govorim o krivcima za takvo žalosno stanje naše nacije, odnosno o uzrocima nacionalnog mazohizma u koji ona sve dublje tone. Dovoljno je sada da pomenem da je to naša nemila realnost, uz podsećanje na reči nekadašnjeg američkog predsednika Harija Trumana: „Jedino novo na ovom svetu je istorija koju ne znamo“. Mnogi Srbi je zaista ne znaju. Zato tako često gledamo reprize njenih, po nas najmračnijih, epizoda.
Popov nas na najbolji način inspiriše da prekinemo sa takvom samozatirućom praksom. Hvala mu na tome. Svojim delom, promišljenim patriotizmom i ljudskim kvalitetima, učinio je veliku uslugu našem narodu generalno, ali i ponaosob žiriju koji dodeljuje nagradu „Pečat vremena“ za nauku i društvenu teoriju, Pečatu u celini kao i ABS Fondaciji. Čast je imati priliku da se nekome kao što je Čedomir Popov dodeli nagrada.

SPASONOSNI IDEALI
Na kraju, želim da se zahvalim svima prisutnima što su ovde sa nama, i što zasigurno dele mnoge ideje i ideale koji su nadahnuli Popova i kojima on pokušava da nadahne što više pripadnika našeg naroda, kako bi svi zajedno učinili nešto dobro za Srbiju i Srpstvo. Na nama je da hladne glave i užarenih srca, mnogo odlučnije krenemo u tom pravcu. Nemamo vremena za čekanje. Niti imamo pravo, kako pred precima tako i potomcima, da ništa ne radeći očajavamo i jadikujemo nad tužnom sudbinom srpskog naroda i njegovih država – jalovo čekajući nekakve idealne prilike i isprazno maštajući da će neko sa strane rešiti naše nacionalne probleme nekakvim „čarobnim štapićem“ – umesto da preduzmemo štagod je već sada moguće da okolnosti u kojima se nalazimo postanu makar i za nijansu bolje!