ПЕЧАТ ВРЕМЕНА Ч. ПОПОВУ Драгомир Анђелковић: Космополитизам и српство

Пише Драгомир Анђелковић

Реч на додели награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију за 2012. годину 

Оскар Вајлд је с правом рекао: „Свако може да ствара историју, али само су велики људи у стању да је пишу“. Додуше, многи покушавају да пишу историјска дела и мисле да то чине, па неретко у то успевају да убеде и друге, али једно је привид а друго је стварност. Истински историчар, за разлику од историјских пропагандиста и скрибомана, мора да буде интелектуално поштен и методолошко-теоријски утемељен. Неизоставно мора да буде и једно и друго!

О ИСТОРИЧАРИМА И ИСТОРИЈИ
Зато правих историчара, и код нас и у свету, и у прошлости није било много, а данас их засигурно има мало. Међу њима, на самом врху пирамиде саздане од стручности и професионалног морала, несумњиво се налази академик Чедомир Попов. Уз све квалитете које морају да имају добри историчари, он има и бар три додатна, који чак и међу њима, сви заједно, нису чести . Како је пре више од пет деценија истакао наш велики ерудита Милан Кашанин, ретки су српски историчари који су у стању да стварају велике историјске синтезе, као и они које одликује стилска раскош и јасноћа.
Услед првог разлога, да се послужим речима историчара Михаела Антоловића, „недостатак научних синтеза из домена опште, европске и светске, као и националне, тј. српске историје, представља једно од обележја модерне српске историографије“. Наши историчари – али не само наши, о чему сведочи и чињеница да и у регионалним размерама ствари не стоје ништа боље – као да имају „страх од синтезе“, па се превасходно баве појединим питањима, бежећи од свеобухватних историјских прегледа.
Контраст томе је дело Чедомира Попова, чију круну представља триологија „Грађанска Европа (1770-1914)“, писана током четврт века и сукцесивно издавана од 1989. до 2010. године. Ради се о делу строго заснованом на методолошким постулатима струке, које на целовит начин, обухвата историју тзв. „дугог 19. века“, периода од епохе грађанских револуција до Првог светског рата, када је, како је сам аутор једном нагласио, „идентитет грађанске Европе почео да се растаче“.

ОД БРАТСВА ДО БОРБЕ „ВУКОВА“
У питању је историјска студија која прати разне аспекте политичке и друштвене историје Европе од времена када су на површину испливали идеали које одражава чувени слоган Француске револуције: „слобода, једнакост, братство“, до раздобља једног од највећих покоља у људској историји, који нам показује да су људи и нације, уз све високопарне фразе и приче о узвишеним европским и другим вредностима, често једни другима најкрволочнији вукови! Да би ређе било тако, морамо да будемо свесни и мрачне стране политике, а не да бежимо од реалности, уљуљкани у ружичасте снове од стране великих глобалних и локалних манипулатора, који (зло)употребљавају туђе незнање.
Читајући Попова схватамо зашто уместо слободе неретко царује неслобода а братство је тако често, нажалост, у сенци разарајуће мржње. И то, чини се пре свега, услед недела глобалних моћника који се, док распирују сукобе и ниподаштавају оне који стоје на путу њихових интереса, куну у своју посвећеност демократији и људским правима. Да би то, али и штошта друго суштински разумели, Чедомир Попов нам олакшава посао и на језичком плану. Он пише не само јасно, тако да је увек уочљива његова основна мисаона нит, већ и са изузетним књижевним даром. Ко верује да су историјска дела по дефиницији досадна, нек одвоји само пола сата за прелиставање награђеног или неког другог ауторовог дела, и видеће да није у праву.

ДУБИНСКА ТОЛЕРАНЦИЈА
Стигли смо и до трећег квалитета, који одликује прворазредне историчаре као што је Попов. То је дубинска толеранција са потенцијалом који она пружа да се објективно сагледа суштина ствари. Тиме је прожета свака страница опуса Чедомира Попова, али и његов однос према другим људима, укључујући и студенте. Пошто сам историју завршио на Филозофском факултету Београдског универзитета, нисам био његов студент, али на основу искустава мојих пријатеља и колега који су историју студирали у Новом Саду, могу да посведочим о његовој ширини.
Како су, са много поштовања говорили и данас говоре његови некадашњи студенти, са Поповом можете озбиљно да се неслажете, чак и док одговарате на испиту, али ако знате градиво добићете десетку. Углас су тврдили да максимално уважава аргументовано мишљење опонената. Тешко да се нећемо сложити, то код нашег емотивног народа великог „ега“, није баш чест случај, од академске сфере преко политике па надаље. У томе што је Чедомир Попов другачији, лежи бар део разлога што је био омиљен професор међу новосадским студентима, и то не само историје.

СПОЈ КОСМОПОЛИТИЗМА И ПАТРИОТИЗМА
Друго лице његове толеранције је и космополитизам! Али онај прави, који полази од љубави према својој отаџбини. Космополитизам који зраке љубави и поштовања према свом народу исијава и до других простора и нација, а не накарадно схваћени „космополитизам“ у савременој мондијалистичкој варијанти, где наивни, подстакнути од стране професионалних родомрзаца из редова сопственог народа, газе по свом националном наслеђу за рачун Империје која тежи глобалној хегемонији.
Чедомир Попов је једном приликом рекао за Доситеја Обрадовића да је сагледавао „туђе вредности и свесно градио програм како њих уградити у српску националну културу“. Доситеј је као српски родољуб настојао да се, усвајајући од других све оно што српски народ може да ојача, он свестрано развија али и да пружи допринос развоју других. То је прави спој косполитизма и патриотизма, националне просвећености и хуманизма, на линији чега је доследно и Чедомир Попов. Његова ширина је и ту нашла прави израз и праву меру.
Својим радом доказао нам је да дубоко верује, као што су говорили Латини, да „човек није рођен самом себи већ и отаџбини“. Да је рођен за њу, али и да преко ње али не и против ње, читавом човечанству буде од користи. Попов је све то био и јесте. Нема потребе да се тиме сада дуже бавимо. Довољно је поменути његову брилијантну монографију „Од Версаја до Данцига“ – за коју Попов каже да му је најдража од свих његових књига – која је прави пример реченог, а у којој се бави међународним односима између два светска рата.

СРБИ ИЗМЕЂУ СТВАРНОСТИ И МИТА
Историја је памћење државе и нације. Стварајући своја дела, али и иступајући у јавности, Попов нас подстиче да је изучавамо и тако кристалишемо свест о томе ко смо и шта смо. Штавише, помаже нам и да унапређујемо своје способности да будемо добри грађани своје државе, те да схватимо да баш тако доприносимо и човечанству. Иако покушавају да нас набеде и убеде у супротно, Срби су, као ретко који народ, борбу за своје интересе спајали са универзалним хуманистичким вредностима. Чак су у томе и претеривали, па су другима себе неретко ирационално подређивали.
У контексту реченог, морам да поменем и сјајну књигу Чедомира Попова, „Велика Србија – стварност и мит“. Њом он настоји, да цитирам нашег колегу, историчара Милована Балабана, да на „концизан и народу приступачан начин објасни феномен стварања мита, што у домаћим што у иностраним медијско-политичким центрима моћи, о великодржавној српској творевини и великосрпском националистичком психолошком профилу.“ Међутим, истина је да ништа туђе нисмо тражили и отимали у прошлости, нити да то сада чинимо, већ смо само покушавали да будемо своји на своме. Нажалост, стиче се утисак да од тога полако одустајемо. Као да се препуштамо вољи оних који нам не желе добро; као да попуштамо пред њиховим намерама да од нас направе подстанаре у сопственој кући.

НОВЕ РЕПРИЗЕ СТАРИХ ТРАГЕДИЈА
Није место и време да сада говорим о кривцима за такво жалосно стање наше нације, односно о узроцима националног мазохизма у који она све дубље тоне. Довољно је сада да поменем да је то наша немила реалност, уз подсећање на речи некадашњег америчког председника Харија Трумана: „Једино ново на овом свету је историја коју не знамо“. Многи Срби је заиста не знају. Зато тако често гледамо репризе њених, по нас најмрачнијих, епизода.
Попов нас на најбољи начин инспирише да прекинемо са таквом самозатирућом праксом. Хвала му на томе. Својим делом, промишљеним патриотизмом и људским квалитетима, учинио је велику услугу нашем народу генерално, али и понаособ жирију који додељује награду „Печат времена“ за науку и друштвену теорију, Печату у целини као и АБС Фондацији. Част је имати прилику да се некоме као што је Чедомир Попов додели награда.

СПАСОНОСНИ ИДЕАЛИ
На крају, желим да се захвалим свима присутнима што су овде са нама, и што засигурно деле многе идеје и идеале који су надахнули Попова и којима он покушава да надахне што више припадника нашег народа, како би сви заједно учинили нешто добро за Србију и Српство. На нама је да хладне главе и ужарених срца, много одлучније кренемо у том правцу. Немамо времена за чекање. Нити имамо право, како пред прецима тако и потомцима, да ништа не радећи очајавамо и јадикујемо над тужном судбином српског народа и његових држава – јалово чекајући некакве идеалне прилике и испразно маштајући да ће неко са стране решити наше националне проблеме некаквим „чаробним штапићем“ – уместо да предузмемо штагод је већ сада могуће да околности у којима се налазимо постану макар и за нијансу боље!