NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ: HAG, EVROPSKA UNIJA I RUSIJA

Zato su Rusi bili u pravu kad su za nezahvalnost optužili ondašnju vlast, koja je na Kalemegdanu podigla veličanstveni spomenik Francuskoj

Protekla nedelja protekla je na Zapadu u neopisivoj antisrpskoj histeriji. Svi mediji Evropske unije, od Berlina do Pariza, od Beča do Londona ponavaljaju dobro poznatu priču da je „srpska vojska pod komandom generala Mladića počinila najveći zločin posle Drugog svetskog rata u Evropi, time što je pobila više od sedam hiljada bosanskih muslimana.”

Povod ove očevidno dirigovane kampanje protiv srpskog naroda jeste početak suđenja Mladića u Hagu. Ne samo da svi govore isto već im je i redosled slika gotovo identičan. Čovek se prvo naravno u čudu pita: pa gde je tu demokratija i razlika u mušnjenju, kojoma se SAD i Zapad uopšte toliko ponose i hvale?

Nisam žalio vremena ni truda, te sam ovu sredu i četvrtak nekoliko časova sedeo pred televizijskim ekranom i posmatrao vesti sa Prvog (ARD) i Drugog nemačkog TV-programa (ZDF), zatim britanskog BBC, američkog CNN, francuskog Prvog TV-programa i engleskog Sky News. Svima njima je bila, ako ne prva, onda druga vest: „Pred sudom UN u Hagu počelo je suđenje generalu Mladiću”. Ton koga je naša publika već mnogo puta čula poslednjih godina preko TV B92, ali na žalost i od RTS, poznat je našoj javnosti, pa nije potrebno da ga ponavljam. Uostalom, njega otvoreno zastupa i preko skupštinske govornice politička partija u Srbiji a ime joj je LDP.

Najveće evropske i američke TV-stanice prvo prikažu srpskog generala u sudnici, gde on kaže da „nije kriv”. Kamera zatim “odluta” u Srebrenicu i snime šumu muslimanskih grobova. Poruka je jasna: vidite ovog bešćutnog čoveka. Još ima drskost da tvrdi da je nevin! Zar to nije monstrum? „Sienenova” kamera se posle toga našla u centru Sarajeva i pita jednu stariju muslimanku: „Kako se sada osećate, kada ste čuli da je najzad počelo suđenje Ratku Mladiću?” Njen odgovor: „Odlično. Hvala Americi, da je tog Srbina dovela u Hag.”

Poruka je jasna. Vašington je postigao cilj. Najzad je našao muslimane, koji vole Sjedinjene Države. Činjenica jeste da američka politika, zbog jasne proizraelske politike, protiv sebe je dobila gotovo ceo islamski svet, a on je veoma brojan. Računa se da danas muslimana u svetu ima preko jedne milijarde. Ovu činjenicu ne može da ignoriše nijedan realan političar. Zato je službenom Vašingtonu bilo važno da pronađe islamsku zemlju, gde ljudi mašu američkom zastavom, gde su dakle građani Sjedinjenih Država dobrodošli. I našli su ih: u Bosni, na Kosmetu. Ali i u Bahrainu, gde je vladarska kuća proamerička sunitska, a ogromna većina stanovnika su antiamerički, proiranski šiiti.

Moj stav se u potpunosti podudara sa nedavnom izjavom norveškog diplomate Torvalda Stoltenberga da je Zapad u svakoj prilici podržavao bosanske muslimane, dok je srpske žrtve nastojao da umanji ili potpuno prećuti.

U toj dakle, zaglušujućoj buki, gde se neprestano vrišti: „Srbi”, „Srebrenica”, „užas”, „genocid”, „srpska vojska”, „general Ratko Mladić”, od većih svetskih medija samo je jedan smogla snage i hrabrosti da se suprostavi ovoj histeriji. A to je ruska televizija RT – Russia Today (Rusija danas). Redakcija moskovskog studija uključila se u jedan beogradski tv-studio, gde je razgovarala sa generalovim sinom Darkom Mladićem. Osnovno je pravilo da se čuje i druga strana. Kada su Srbi u pitanju, Zapad je izgleda zaboravio na to pravilo. Darko Mladić je govorio polako, odmereno i argumentovano. Slovom, imam utisak da je generalov sin dobro i ubedljivo zastupao ne samo svog oca već i srpsku stvar.

KATASTROFALNI BILANS TADIĆA Što nam ovi događaji svedoče? Politika Borisa Tadića i njegove vlade ne samo da je doživela putpuni neuspeh u unutrašnjoj politici već i u spoljnoj. Nikad u modernoj istoriji Evrope i sveta nije zabeleženo, da vlast koja kontroliše 99 odsto štampe, na izborima dobije svega 25 odsto glasova. Čak, ako se tome dodaju i njima srodne stranke kao što je LDP, DS je ipak dobila poverenje manje od jedne trećina građana. Borisu Tadiću nije pomogla ni činjenica da su sve televizijske stanice Srbije stajale u službi njegove izborne kampanje. A kako bi i moglo da bude drugačije? Pedeset odsto ljudi mlađih od 35 godina nema posla, 60 odsto penzionera prima penzije koje iznose manje od 150 evra mesečno? Kada se, dakle, uzmu u obzir te činjenice, onda je njegov poraz na predsedničkim izborima utoliko veći.

No katostrofalni bilans vladavine DS i njenih koalicionih partnera još je možda uočljiviji kada govorimo o spoljnoj politici. Vlada Borisa Tadića ispunila je sve želje Vašingtona i Brisela, pa ipak vidimo da je ovih dana antisrpska histerija na Zapadu jednako tako agresivna i bezobzirna i u vreme Slobodana Miloševića.

Očevidno je dobijanja stutusa kandidata za Evropsku uniju bio samo vešt potez pre svega Londona, Pariza i Berlina kako bi njihov kandidat Tadić pobedio na izborima. Ostavimo po strani da kandidatura ništa Srbiji ne donosi i da ona može da traje i desetak godina, postavlja se pitanje: a šta bi Srbija dobila, čak i kada bi počeli ozbiljni pregovori za punopravno članstvo u EU?

Odgovor smo već donekle videli kada je Srbija trebalo da dobio status kandidata. Javile su se Rumunija, Bugarska i Mađarska da od Srbije u nimalo prijateljskoj formi, gotovo ultimativnoj, zahtevju da „poštuje manjinska prava Mađara, Rumuna i Bugara u Srbiji“. A šta će tek od Srbije da zahtevaju Hrvati i Turci ako zaista počnu ozbiljni pregovori za punopravno članstvo Srbije u EU i NATO? Verovatno će uslov biti da Srbija mora da potpiše kako više neće da spominje Jasenovac, Jadovno, Glinu i Kozaru, već samo da govore o Vukovaru i Srebrenici. A, po svojoj prilici, moraće da se odrekne Bačke, Banata i Raške.

DOS nas uporno uverava kako nam je Evropska unija dobronamerna. Ako. No zašto nam je onda Brisel za pregovarača odredio iz Ljubljane jednog Slovenca srbofoba?

Nije mi poznato da li je neko u predizbornoj kampanji – sem, čini mi se, radikala i Dveri – pominjao problem Vojvodine. Od Srpske Vojvodine iz godine 1848. posle Drugog svetskog rata stvorena je Titova, antisrpska Vojvodina, i ona kao takva i dalje postoji. Hrvati, i pored toga što su počinili najveći zločin u novijoj istoriji Evrope, nisu dobili jednu „vojvodinu”, recimo, u Dalmaciji ili Slavoniji. Umesto toga  čak su nagrađeni teritorijima koje nikada u istoriji nisu pripadali Hrvatskoj, kao što su Baranja i Istra. Zašto se srpske političke stranke ne zalažu za ukidanje Vojvodine, koja je stvorena u doba komunističke strahovlade, pa dakle ne predstavlja nikakav vid demokratske volje naroda? Zašto jedna „vojvodina” ne postoji u Rumuniji? Tamo živi šest puta više Mađara nego u Srbiji. Zašto nema „vojvodine” u Slovačkoj? I tamo takođe brojčano i procentulano ima više Mađara nego što ih živi u Srbiji.

U medijima i dalje čitam a čak i od nekih dobronamernih često čujem: „Rusi nam neće pomoći. Rusi će nas opet izdati”. Šta da im odgovorim? Samo da im postavim pitanje: a kada nam Rusi nisu pomogli? Ta sama srpska skuština izglasala je rezoluciju o Srebrenici. Pa kako mi onda da očekujemo da Putin bude veći Srbin od Borisa Tadića i da ruska Duma energičnije zastupa srpske interese od naše Skupštine?

RUSI I MI Da počnemo od današnjeg dana. Ceo Zapad – svedoci smo – kao besan pas laje ne samo protiv Mladića i Nikolića već i protiv Srba. Brani nas jedino ruska televizija. Slovom, Rusi nas brane, premda i većina “naših” medija tvrdi da su Srbi u Srebrenici „pobili preko sedam hiljada muslimana“.

Šta takvi Srbi zapravo hoće od Rusije? Sjedinjene Države sa svojim saveznicima 79 dana bombardovale su Srbiju. Reč je o vojnom savezu koji ima više od 400 miliona stanovnika i koji je napao zemlju u kojoj živi oko osam miliona duša. Ovo perverzno iživljavanje Amerike nad protivnikom koji nema mogućnosti da se brani jeste veorvatno pravi razlog zašto je „holivud” smislio Srebrenicu. Kako je u jednom komentaru duhovito primetio Milorad Vučelić, citiram po sećanju, šta bi ti rusofobi iz Srbije tek pričali da su nas Rusi bombardovali?

Pošto se odnosi sa ruskim narodom svesno brišu iz srpske pameti ili se falsifikuju, prisiljen sam da ukratko dam pregled tih odnosa.

Srbi iz Banata, Bačke ili Srema školovali su se u 18. i 19. veku u Rusuji, vraćali se u svoje, na primer, fruškogorske manastire i tako čuvali duh srpstva i pravoslavlja. U to vreme, kao što je poznato, te su srpske zemlje bile deo austrijskougarske države.

Rusi su bili najbrojniji kao dobrovoljci i u Prvom srpskom ustanku i u borbama protiv Turaka od 1875 do 1878. Samo da pomenem jedno ime –Ivan Sergeevič Aksakov. On je toliko uradio za naš narod, a ni jedna ulica u Srbiji ne nosi njegovo ime. Ali zato u centru Beograda imamo ulice Džordža Vašingtona i Ruzvelta, a na Dedinju ulicu Teodora Drajzera. Ne znam kakve su njihove zasluge za našu zemlju, ali znam šta je uradio Aksakov. Neumorno je putovao Rusijom i ponavnjao, kako su Srbi “ ugnetenы i oni ne imeюt  zaщitnika. Teperь mы dolžnы zastupitьsя za nih!” Time što je stajao na čelu „Slavяnskoe Blagotvoritelьnoe Obщestvo“, pošlo mi je za rukom da pokrene službenu Rusiju u rat protiv Turske kako bi se “braća Bugari i Srbi oslobodili veševekovnog turskog ropstva”.

U međuvremenu, 1876. izbio je rat Turske protiv Srbije. Bez oklevanja Ruski crveni krst, zajedno sa Slovenskim dobrotvornim društvom (Slavяnskoe Blagotvoritelьnoe Obщestvo, skraćeno SBO) poslalo je sanitarni odred od više od sto lekara i 118 medicinskih sestara, ili kako su Rusi to tada zvali „sester miloserdiя“.

Koliko u Srbiji ljudi zna makar za jedno od imena tih nesebičnih plemenitih Rusa? Spomenuto Društvo, SBO, poslalo je 25. jula 1876. iz Moskve 39 medicinskih sestara, i to na čelu sa kneginjom Šahovskom. One su već posle nekoliko dana stigle u Beograd i lečile srpske vojnike u bolnici nedaleko Topčidera. Postoji li u tom delu Beogradu makar neka skroman tabla koja bi podsećala na humanitarni rad ovih 39 „sester miloserdiя“? Ali se zato naša vlast požurila da podigne ploču jednom Francuzu koji je pre nekoliko godina poginuo u Beogradu u okršaju sa domaćim navijačima.

NAJBOLJI LJUDI Ubrzo su ruske medicinske sestre prebačene bliže ratnim operacijama. Lečile su, zajedno sa kneginjom Šahovskom, u bolnicama u Paraćinu i Jagodini. Samo u Paraćinu morale su dnevno da zbrinu do šest stotina srpskih ranjenika. Očevici naročito ističu jedan podvig Ruskinja: u jeku borbe između Srba i Turaka kneginja Šahovska je krenula sa svojim ruskim medicinskim sestrama da evakuiše ranjene Srbe, koju su ostali „zaboravljeni“ pod Džunisom. Da bi se taj zadatak obavio, valjalo je stići na puškomet od prvih turskih položaja. Sami Turci, očevidno zadivljni hrabrošću ovih žena, nisu ispalili nijednog metka i tako su im omogićili da obave ovaj plemeniti zadatak. Ruske medicinske sestre nastavile su da rade u srpskim bolnicama do januara 1877. godine. Slovom, Rusija je slala u Srbiju svoje najbolje ljude ili, kako oni sami kažu, „lučših iz lučših“.

Crnu Goru je koncem 19. i početkom 20. veka nekoliko puta pogađala velika nevolja. I u najboljim rodnim godinama Crna Gora teško da može da prehrani svoje stanovništvo. Naročito je bila nerodna 1889. Rusi su sakupili velike količine hrane i novca i tako stanovništvo spasili da ne pomre od gladi. Veliki broj Crnogoraca, da bi se spasili od gladi, naselili su se u Srbiju.

Carska Rusija je do godine 1914. finasirala pola državnog budžeta Crne Gore, a veliki deo pomoći dolazio je i iz Srbije. Pa ipak, to nije sprečilo crnogorskog kralja Nikolu da u odlučnim trenucima okrene leđa Rusiji i Srbiji i da tajno radi za Bečom. O toj sramnoj politici Crne Gore od srpskih istoričara najviše je pisao Dragoljub Živojinović. Tek kada je autrougarska vojska napala Crnu Goru, crnogorski kralj setio se Rusije i Srbije, ali bilo je suviše dockan. Kada je crnogorska vojska kapitulirala, svega se pet ili šest Crnogoraca javilo da služe kao dobrovoljci u srpskoj armiji.

U Srbiju je tokom Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata, dakle od 1912. do 1918, delovala velika Ruska medicinska misija. U junu 1913 ruski poslanik u Beogradu Hartvig (A. P. Gartvig) napisao je pismo ruskim sanitarnim vlastima i molio ih da pošalju pomoć Srbiji. Iz Rusije, samo iz grada Tvera, stigle su sestre Marija Vladimirova, Aleksandra Solovjeva, Vera Dragomirova, kneginja Vera Nariškina, Paraskeva Lohinova, Marijana Gorjanova, Nina Orlovova i Jevgenija Mitjoreva. One su služile u sanitarnom odredu kneginje Dolgorukove.

Kao lekari u Srbiji tokom rata takođe je radio Nikolaj I. Sičev. Stigao je kao hirurg u sastavu Ruske medicinske misije. Bio je jedan od ključnih ljudi u bolnici srpske armije na Solunskom frontu. Posle Prvog svetskog rata, radio je vojnim bolnicama po Srbiji. Posle 1920. godine na Beogradskom univerzitetu, na katedri za hirurgiju Medicinskog fakulteta radio je kao uvaženi profesor.

O radu tih lekara, a naročito o epidemiologu Nadeždi Marcinkevič, tokom Prvog svetskog rata u Srbiji u svojim uspomenam pisao je ruski poslanik knez Grigorij Trubeckoj.

U leto godine 1914, posle austrougarskog ultimatuma, Nikola Pašić, kao predsednik srpske vlade, upućuje apel francukoj, britanskoj i ruskoj vladi. Šalje „Molbu za zaštitu Srbije” jer Beč i Pešta, uz podršku Berlina, otvoreno govore da će u Srbiju poslati “kaznenu ekspediciju” (Strafexpedition), te da tako „jednom za uvek reše srpsko pitanje“. Srpskom narodu je bukvalno pretilo uništenje. Samo se Rusija odazvala pozivu i nesebično priskočila u pomoć Srbiji, i to po cenu sopstvene propasti. Rusija tada, naime, ni sama nije bila spremna za rat. Bila je to nesebična, samoubilačka pomoć ruskog naroda, koji je, kao posledica tog plemenitog čina, izgubio državu i tek danas, posle decenija, zemlja se polako oporavlja od posledica boljševističke strahovlade.

TRAG BELIH RUSA Ubrzo posle propasti Ruske carevine, u Srbiju su od 1920 godine, počeli da stižu emigranti, „beli Rusi“. Njihov broj, koji je za stalno ostao sa Srbima, iznosio je oko 30.000. Najveći deo, oko dve trećine ih se nastanilo u današnjoj Srbiji. Srbija se kulturno obogatila jer je iz Rusije stigao cvet inteligencije, zatim vrsni lekari, naučnici i velika grupa carskih oficira. U Srbima su, kako piše jedan ruski emigrant, videli „bratьev po krovi, religii, oružiю“. Ti „belogardejci“, kako ih mi zovemo, doprineli su mnogo napretku zemlje. Koliko je samo ruskih inženjera i arhitekata podiglo velelepna zdanja u Beogradu i po Srbiji. Ona i danas postoje. Koliko su samo mostova, drumova i železničkih pruga izgradili „beli Rusi“ između 1920. i 1940. godine?

Ruskim emigrantima je naročito veliku podršku pružao srpski profesor Aleksandar Belić. Rusi su ga od milje zvali „russkiй batьka“. Beograd je blagodareći ruskim profesorima, preko noći, bez ikakve sopstvene zasluge, odjednom na nekim fakultetima dobio profesore svetskog ranga. Veliki broj njih je bio odmah primljen u državnu službu ili su postali redovni profesori Beogradskog univerziteta. Samo da nabrojim neka najistaknutija imena.

Istoričar Georgij A. Ostrogorski, iz čijih udžbenika sam polagao ispit iz vizantologije. Knjige Otrogorskog (1902, S. Peterburg–1976, Beograd) prevedene su na mnoge strane jezike. Od 1934-1973. bio je profesor na Beogradskom univerzitetu. U Beogradu je osnovao Vizantološki institut. Kao profesor Beogradskog univerziteta, radio je i matematičar i hemičar Nikolaj Pušin (1875, Saratov–1947, Beograd). Na Beogradskom pravnom fakultetu predavao je Fedor Taranovski (1875, Plonьsk–1936, Beograd). Mnogo se bavio pravom slovenskih naroda. Objavio je knjigu „Dušanov Zakonik i njegovo carstvo“.

Slovenskim pravom takođe se bavio i Aleksandar Solovjev (1890-1971). Posle propasti Rusije godine 1917, iskusio je gorak emigrantski život. Prvo je boravio, kao i većina od milion i dve stotine hiljada ruskih izbeglica, u Turskoj, zatim u Bugarskoj, Nemačkoj, da bi godine 1920. stigao u Beograd. Mnogo se bavio srednjovekovnom srpskom istorijom. Objavio je fundamentalno dela: „Zakonodavstvo Stefana Dušana, cara srpskog i grečkog“. I u privatnom životu Solovjev je neumorno svom sinu govorio, kako uvek valja da „pomnitь i počitatь otečestvo Rossiю i rodinu Serbiю“. To, prirodno, nije moglo da se dopadne novoj jugoslovenskoj komunističkoj vlasti, u kojoj su dominatnu ulogu igrali Hrvati i Slovenci. Josip Broz, rimokatolik i Hrvat, nije imao milosti za one koji su voleli Rusiju i Srbiju. Titova policija je Solovjeva uhapsila i tri godine je proveo u zatvoru. Da nije bio naučnik svetskog glasa, bio bi najverovatnije ubijen. Ovako je ponovo, sada već stariji od 60 godina, morao da postane emigrant na Ženevskom univerzitetu. Srbiju nije zaboravio.

U Švajcarskoj je objavio knjigu „Istorija srpskog grba“. Matematičar Anton Bilimovič (1879, Žitomir– 1970, Beograd). On je osnovao klub matmatičara Beogradskog univerziteta. Matematičar Nikolaj Saltikov (1872, Višnij Voloček–1961, Beograd), koji je mnogo radio na analitičkoj geometriji. Vladimir Laskarev (1868, m. Bijojoč, Voronjška gubernija–1954, Begrad), paleontolog i geolog, autor brojnih studija o geologiji Balkana. Bio je izabran za prvog direktora Geološkog instituta u Srbiji. Vladimir Farmakovski (1880, Simbirsk–1954, Beograd) osnovao je u Beogradu Institut mašinogradnje.

MODEL DOMAĆEG JANIČARA Od 1917. do 2000. godine Rusija nam nije pomogala jer nije ni postojala. Postojao je Sovjetski Savez. A to ne samo da nije isto što i Rusija već je boljševistička vlast, naročito u prvoj lenjinovskoj fazi, vodila otvorenu antirusku i antisrpsku politiku. Ruska politika počinje ponovo da se vodi iz Kremlja posle prekida od osam decenija, dakle, tek  dolaskom Putina na vlast.

To bi otprilike bio moj odgovor onima koji neprestano tvrde, kako „nam Rusi nikad nisu pomogli“. Neki od njih tako govore jer sve ovo nisu znali. Zbog njih sam i napisao ovaj esej. No  ima i onih koji to tvrde zlonamerno kako bi među Srbima širili beznađe, defetizam, malodušje, kao „predajte se na milost i nemilost Vašingtonu jer vas Moskva neće spasiti. Rusi će vas izdati“. Reč je ovde o jednom delu našeg, domaćeg, otuđenog, kompradorskog, janičarskog sloja društva, koji je spreman da ropski služi stranom okupatoru, nekada Stambolu i Osmanlijama a danas Vašingtonu i NATO. Odmah da kažem da to nije specifično srpska pojava, već ona postoji u svakom narodu.

Rečju, najviši predstavnici srpskog naroda bili su tokom poslednjih dve stotina godina pod neprestanim pritiskom da se pred Zapadom opravdavaju kako ne predstavljaju „ruski elemenat“ na Balkanu. Tako se kralj Aleksandar Karađorđević, kako kaže profesor Beogradskog univerziteta dr Milo Lompar, pred uticajnim engleskim političarem i istoričarem Sitonom Votsonom morao da pravda kako Srbi ne žele da „postanu ruska gubernija“, već da teže za bliskim odnosima sa Zapadom.

A i danas, posle pobede Tome Nikolića na predsedničkim izborima u Srbiji, nemačka, britanska i američka štampa pakosno primećuju da je Nikolić pre nekoliko godina izjavio kako bi pre bio zato da „Srbija bude ruska gubernija, nego da postane član Evropske unije“.

Čuli smo, eto, ukratko, što su Rusi uradili za Srbe. A što smo mi uradili za Rusiju? Koliko Srba danas govore ruski? Kada ruski državnici stignu u Srbiju, nabrojite imena naših političara koji su u stanju da sa Rusima razgovaraju bez prevodioca? Koliko srpske dece uče ruski jezik u našim školama? Da li smo nekom od ovih znamenitih i zaslužnih Rusa za našu zemlju koje sam, eto, malo pre spomenuo, podigli spomenik?

Zato su Rusi u pravu kada su optužili ondašnju vlast zbog nezahvalnosti da su podigli u centru Beograda, na Kalemegdanu, veličanstveni spomenik Francuskoj. Ja bih ga pre imenovao kao spomenik srpske gluposti i sramote. Zbog čega da im budemo blagodarni? Mi možemo da budemo zahvalni ovom ili onom francukom oficiru, admiralu, koji je naredio da se umorna, bolesna i gladna srpska vojska pokupi sa albanske obale na lađe i preveze na ostrvo Krf. Ali Francuzi su tada, uostalom kao i Englezi, pomogali Srbima iz sopstvenih sebičnih interesa. Svaki srpski vojnik koji je poginuo, na primer, na Solunskom frontu spasio je život jednog francuskog ili engleskog vojnika. Sem toga, zar nisu srpske vojnike lečili od tifusa medicinske sestre, na primer, iz Škotske. Što nismo podigli spomenik Zahvalnosti Škotskoj ili Velikoj Britaniji? Zašto samo Francuskoj? Zbog čega u Beogradu ne postoji spomenik blagodarnosti Rusiji? Da, Srbija se nije pokazala blagodarna prema Rusiji, ali jeste prema svojim dželatima. Francuska je među prvima priznala nezavisno šiptarsko Kosovo. Unucima koljača naše dece iz Jasenovca, Jadovna i Gline država Srbija je velikodušno dozvolila ne samo da otvaraju svoje firme po Srbiji već i da za male pare otkupljuju hiljade hektara najplodnije srpske zemlje po Sremu i Bačkoj. Koliko srpskih firmi istovremeno posluje u Hrvatskoj? Koliko je Srba kupilo zemlju u Hrvatskoj? Da li postoji neki srpski Merkator u Sloveniji?

KAKO TO RADE OZBILJNI NARODI? Englezima nije palo na pamet da podižu spomenik zahvalnosti Sjedinjenim Državama, premda su im ovi slali oružje, naročito u odlučnim trenucima rata od 1940. do 1942. do godine. Francuzi bi imali daleko više razloga da podignu spomenik Americi jer ih je oslobodila nemačke okupacije. Pa ipak, takav spomenik ne postoji u Parizu.

Koji je pravi odgovor? Pa ja bih svakom političaru iz Berlina, Londona ili Vašingtona samouvereno, glasno i pa ako treba i drsko odgovorio: da, ja sam zato, jer to je jedini način da opstanemo kao narod. Bolje da postanemo i jedna ruska gubernija nego da uđemo u NATO ili Evropsku uniju, ali po cenu nestanka. Istorija u poslednjih sto godina mi govori da je Zapad mom narodu podario samo ultimatume, razaranja i smrt: od aneksije srpske zemlje Bosne 1908. godine do bombardovanja Beograda i „kaznene ekspedicije“ austrougarske vojske po Srbiji 1914. godine, od nemačkog bombarovanja Beograda 6. aprila 1941. do genocida nad Srbima rimokatoličkih Hrvata od 1941 do 1945, od američkog bombardovanja Beograda na uskrs 1944. do američko-britansko-francusko-nemačkog bombardovanja Srbije od 24 marta do 11 juna 1999 godine, i najzad, kao posledica te agresije, američkog otimanja dela srpske zemlje Kosova i Metohije, i pretvaranja te pokrajine u američki vojni poligon i prvu NATO-državu u svetu.

Evo što o „šampionu ljudskih prava“ godine 1935. piše engleski autor Kipling: „Sjedinjene Države: Nikada nisam mogao da se dovoljno načudim narodu koji iskreno veruje da je on Bogom izabran narod, koji mora da pruži primer brutalnom čovečanstvu. A taj isti narod je prethodno uništio domoroce-Indijance tako temeljno da to nije u novijoj istoriji pošlo za rukom nijednom drugom narodu.” (The United States: I never got over the wonder of a people who, having extirpated the aboriginals of their continent more completely than any modern race had ever done, honestly believed that they were a godly little New England community, setting examples to brutal mankind”, Rudyard Kipling, Something of Myself).

Bilo bi zanimljivo pokušati napraviti listu država koje su, recimo, od godine 1945. do danas bile žrtve američke vojne agresije. I da se pokuša makar približno utvrditi koliko je nevinih ljudi ubijeno širom sveta u ime američkih „ljudskih prava i demokratije”: od Koreje i Vijetnama, pa do bombardovanja Srbije, Iraka, Avganistana i Libije.

Izvor: http://www.standard.rs