Miodrag Stojanović: Inkvizicijski protokoli

Razgovarala Biljana Đorović

Jednostavno je ključno pitanje koje mi moramo da postavimo u predmetu generala Mladića:  Jeste, jasno je da je bilo mnogo žrtava vojnog sukoba, ali  gdje su one sahranjene? Imenom i prezimenom. Odgovor je: Nema drugih grobnica nego što su one koje vi sada nama podvodite pod „organizovano, plansko streljanje“

 

Službeni početak procesa generalu Ratku Mladiću pred Haškim tribunalom započeo je po standardnom obrascu demonizacije: zapadni mediji  koristili su standardizovani vokabular koji generala Mladića opisuje kao odgovornog za ubistvo 8.000 golorukih muškaraca i dečaka, što je postalo standardna formulacija kojom je žrtvama (odraslim muškarcima) pridodata kategorija dečaka kako bi politizacija genocida dobila na težini. Masakar u Srebrenici nastavlja da se kategorizuje kao najteži zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, a standardnom postupku demonizacije pridodaje se i ponavljanje postupka čija premijera juna prošle godine nije uspela u potpunosti: demonizacija kojom se (opet) tvrdi da je general Mladić pretio „majkama Srebrenice“ koje su se nalazile u galeriji sudnice, tako što je prstom prevukao preko svog grla.
O službenom početku procesa generalu Ratku Mladiću pred Haškim tribunalom razgovaramo sa Miodragom Stojanovićem, drugim advokatom generalove odbrane.

Kako sa profesionalnog stanovišta ocenjujete uvodnu reč Tužilaštva u procesu koji se pred Haškim tribunalom vodi protiv generala Ratka Mladića i zašto je došlo do odlaganja početka dokaznog postupka, i to na neodređeno vreme?
Uvodna reč tužioca bila je u granicama očekivanja svih nas iz tima odbrane, kao i samog generala Mladića. Iskustvo sa takvim uvodnim rečima odlučilo je da  smo mi generala Mladića i pripremili za to što je best of što Tužilaštvo može da iznese iz svog dokaznog postupka, a i da, usput, napravi jednu holivudsku predstavu, filmovanu i upriličenu kako bi svetska javnost, koja je sa pažnjom pratila uvodnu reč, bila uverena da će Tužilaštvo tokom sudskog postupka dokazati svaku izgovorenu reč. Moj lični utisak, posle dvodnevnog izlaganja, jeste da je tužilac Grum bio uopšteniji i manje konkretan, a uvodna reč tužioca Maklovskog, koja se odnosi na Srebrenicu, bila je očigledno rezultat jednog duboko promišljenog izbora dokaza i dokumenata, video i fotozapisa kojim bi impresionirali sve prisutne u sudnici.
Ono što je nas dovelo u situaciju da kažemo „to je ključ celokupne priče“ je da su se svi svetski mediji posle uvodne reči tužioca, umesto da pričaju o tome šta je Tužilaštvo reklo u svojoj uvodnoj reči, bavili onim šta je Sud rekao na početku drugog dana zasedanja: da suspenduje svoju ranije donesenu odluku o početku toka suđenja. I svako ko prati svetske agencije i svetske medije mogao je da vidi da su sve naslovne strane i naslovi vijesti koji su poslati išli u pravcu tvrđenja da je to blamaža koju Tribunal u poslednjim danima svog postojanja i u svom najznačajnijem predmetu nije smeo sebi da dozvoli.

Odbrana je od decembra 2011. godine ukazivala na to da  proces obelodanjivanja dokaza nije u skladu sa Pravilnikom o dokazima i postupku.

[restrictedarea]

Od decembra 2011. godine odbrana je svojim pismenim podnescima tražila da se proces objelodanjivanja dokaza kontroliše, jer smo smatrali da način objelodanjivanja nije u skladu sa Pravilnikom. Čak dva puta smo se pismeno obratili i Sudskom vijeću, tražeći da se upravo zbog naših argumenata odloži početak suđenja i sud je u oba slučaja odbio naš prijedlog kojim smo tražili najpre tromesečno, a potom i šestomesečno odlaganje suđenja, vjerujući Tužilaštvu da proces objelodanjivanja dokaza ide kako bi trebalo. No, u samo predvječerje pretpretresnog postupka i po završetku pretpretresne konferencije definitivno je Tužilaštvo moralo da prihvati da dva hard diska, za koja su oni imali uvjerenje da su nama dostavljena, tehnički nisu valjana i da negdje oko  7.000 dokumenata nama jednostavno nikada nije dostavljeno. To je bio razlog da Tužilaštvo priznajući svoju grešku saopšti i svoj stav da misli da bi bilo povređeno pravo odbrane na fer i nepristrasno suđenje ukoliko ne bi došlo do odlaganja sudskog procesa. Sud više nije imao izbora i morao je donjeti odluku o suspenziji početka toka suđenja. I to je, čini mi se obilježilo čitavu nedelju u kojoj je Tužilaštvo izložilo svoju uvodnu reč.

Službeni početak procesa generalu Ratku Mladiću pred Haškim tribunalom zapadni mediji propratili su standardnim vokabularom: Mladić se opisuje kao odgovoran za ubistvo 8.000 golorukih muškaraca i dečaka. Standardnom opisu pridodaje se i najnovija demonizacija generala, o čemu je inače i „Pečat“ pisao u prošlom broju, a kojom se tvrdi da je on pretio rođacima žrtava koji su se nalazili u galeriji sudnice!
Čini mi se da je prvi dan uvodne reči tužioca upravo ta ponovo izgovorena neistina, notorna netačnost, obilježila medijski prostor svih medijskih kuća koje su pratile ovo suđenje. Govorim sada kao neko ko je bio u sudnici, ko se nalazio na jedan metar od generala Mladića, na metar i po od staklenog zida koji razdvaja galeriju od sudnice, nekoga ko je mogao da vidi i da čuje sve ono što se tog trenutka dešavalo u sudnici. I sada mogu i da kažem javno da sam posle okončanja prvog bloka uvodne reči Tužilaštva, kada smo se kretali ka izlazu, vidio samo jednu od posjetiteljki u galeriji koja je prstima pokazivala nešto prema generalu Mladiću. Nisam reagovao, jer nisam mogao ni da shvatim o čemu se radi. Ušavši za generalom Mladićem u prostoriju u kojoj on boravi tokom pauze, on je odmah rekao da je imao provokacije od strane galerije, da na te provokacije nije uzvratio, i da traži od advokata da obavjeste sud o tome, i da uklone tu osobu koja je tako gestikulirajući očigledno neprimereno reagovala prema njemu. Mi smo obavestili sekretara Sudskog vijeća, tražeći da to prenese Sudskom vijeću, i to se odigralo javno, tako da su mediji mogli da to zabilježe. Sud je rekao da su i od obezbjeđenja dobili informaciju da je bilo nekih gestikulacija koje bi mogle da budu neprimerene, da insistira kod svih učesnika u ovom procesu da se sa tim prekine, jer će u protivnom biti prinuđeni da stave zastore na staklenom zidu koji razdvaja sudnicu i galeriju.

Kako objašnjavate da se ponovila ista matrica iz juna prošle godine,  kada je Mladiću pripisan gest koji simbolizuje odsecanje glave, a koji je Mladiću sa galerije uputila Kada Hotić? „Asošijeted pres“ je juna prošle godine najpre objavio tačnu vest o tome da je Hotićeva pretila Mladiću, da bi zatim na volšeban način subjekat i objekat u sadističkoj propagandnoj mašineriji zamenili mesto.
Upravo se pojavila ista matrica, kao iz juna prošle godine, i kažem da takve stvari nisu tačne. General Mladić nije prelazio prstom preko vrata i nije ljudima u galeriji slao ružne i neprimerene poruke. Da se nešto tako odigralo bilo bi zabeleženo na video snimcima, jer uveravam vas da se bukvalno svaka naša reč i svaki gest snima u sudnici. Interna televizija je involvirana u sve djelove sudnice u kojoj se mi nalazimo, tako da bi, da se tako nešto desilo, bilo sasvim izvesno da bi to i bilo pokazano u formi video materijala. Veoma je lako proveriti da li se tako nešto dogodilo, ali pošto tako nešto nema niko, i nije mogao da kaže: evo, vidite, evo dokaza da se tako ponašao general Mladić.
Druga notorna neistina koju su mediji tog dana isfabrikovali je da je general Mladić u rukama držao knjigu koju je navodno napisao kralj Petar, koja je napisana ćiriličnim pismom, i da je tom knjigom mahao. I to je totalna neistina o čemu neposredno svedočim, jer sam bio u prilici da vidim: general Mladić je ponio knjigu koju je trebalo da da nama kako bi je predali nekome drugome, a govorilo se o pčelarstvu, dakle jedna potpuno benigna knjiga koja ni svojim naslovom, ni sadržajem ne bi mogla nikoga da isprovocira. Dakle, provokacija je bila sa druge strane, provokacija je svjesna i provokacija je željela da stvori predstavu o onome što bi po unapred zadatom scenariju mediji  izvestili: eto, kod generala Mladića nema kajanja, on je čovek koji i dalje gura svoju priču. Na taj način se nastavlja medijska satanizacija ličnosti generala Mladića.

Da li je ovde, kako i neki domaći upućeniji autori to tvrde, reč o haškoj, „završnoj agresiji na Republiku Srpsku i Srbiju“, o zapravo kulminirajućoj fazi projekta demonizacije kojom će Srbi biti proglašeni nacistima 21. veka?
Kao advokat i pravnik, ne mogu se na način analitičara baviti sveukupnim posledicama sudske presude, moj posao bi bio manje pretenciozan i usmeren na bavljenje konkretnim navodima iz optužnice koji se odnose na generala Mladića. No, akceptirajući sve ono što ste rekli, nisam  daleko od takvog razmišljanja iz prostog razloga što je i u uvodnoj riječi tužilac ponovio da je plan etničkog čišćenja i stvaranja potpuno čistih etničkih prostora na teritoriji Bosne i Hercegovine bilo strateški cilj srpskog naroda. To je, po stavu Tužilaštva, bila politička odluka, a onda je u realizaciji udruženog zločinačkog poduhvata procjenjeno od strane politike da je najpogodnija ličnost za realizaciju u vojničkom smislu tog političkog cilja upravo general Ratko Mladić, i oni su ga u tom pravcu i predložili da bude izabran na skupštini 12. maja 1992. godine kao komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Ta početna teza Tužilaštva, dakle, govorio u smislu da su politički, vojni i policijski rukovodioci srpskog naroda u BiH bili učesnici u realizaciji jednog zajedničkog plana, a da je taj plan zločin, jer se nije mogao realizovati bez zločina, a time bi mogli da dovedu i do ozbiljnih posledica u smislu revizije odluka iz Dejtonskog sporazuma i revizije, ja bih rekao, političkih prava srpskog naroda na prostoru BiH.

Kako bi prokomentarisali izjavu Serža Bramerca kojom on uvodi u opticaj tezu da bi trebalo pohapsiti i suditi Mladićevim jatacima tokom svih „godina skrivanja generala Mladića“?
Jednostavno kažem da kad dokon pop hoće da radi nešto, onda on i jariće krsti. Dakle, kada nemamo više velikih igrača i kada nemamo više mehanizama kojima će se baviti Haški tribunal, jer su se svi optuženi našli u Ševeningenu, onda hajde sad da se bavimo i jatacima. Istina je da to nije u nadležnosti Haškog suda, već u nadležnosti lokalnog pravosuđa, to jest pravosuđa Srbije, i na tome Srbija i radi: imamo već jedan aktuelan predmet koji teče, a krenuo je i drugi aktuelan predmet, prema tome, nema potrebe da se time bavi gospodin Bramerc, zato što on ima mnogo značajnijih poslova od priče o jatacima. Ali, meni je to potpuno jasno: trebalo bi držati i stalno dogrevati vatru, stalno imati štap u ruci kojim bi se pravosuđe Srbije i Srbija mogli da se na neki način „disciplinuju“.

Dejan Atanasijević, novinar lista „Vreme“, sada dopisnik „Tanjuga“ iz Brisela, izjavio je nedavno za TV „B92“ da je, pošto je imao privilegiju specijalnog uvida u dnevnik Ratka Mladića, otkrio prve važne detalje o „dubljoj umešanosti Srbije u ratna zbivanja u Bosni“ i u tom smislu kao ključna naveo je imena tadašnjeg šefa bezbednosti Srbije Jovice Stanišića i načelnika Generalštaba Momčila Perišića.
Iskreno, ne vidim u dnevničkim bilješkama generala Mladića bilo šta što bi bacilo neko novo svjetlo ili dalo neki novi kapacitet bilo kome u Međunarodnom sudu pravde, da može ići toliko daleko da revidira postupak Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore. Ništa novoga, ništa spektakularnog u svemu tome nema što bi nas dovelo u poziciju da kažemo da je to argument koji Međunarodni sud pravde, kada je donio onakvu odluku, nije imao.

Na okruglom stolu posvećenom knjizi profesora Edvarda Hermana i saradnika, autora knjige: „Masakar u Srebrenici, dokazi, kontekst, politika“, održanom u „Ruskom domu“ aprila ove godine, vi ste izneli zaprepašćujuću činjenicu: da je iz MUP-a Republike Srpske nestala dokumentacija vođena tokom asanacije terena, na kojem su se vodile borbe između pripadnika 28. divizije Armije BIH i Vojske Republike Srpske. Ova dokumentacija  predstavlja izvanredan dokument o broju žrtava koje su bile legitiman vojni cilj, a koje je jednostavno konstruktor mita o genocidu pridodao broju streljanih muslimana.
Suština naše teze je u sledećem: Dijalektika ovoga predmeta je pokazala da je veliki broj pripadnika 28. divizije Armije BiH donelo vojničku odluku da se ne predaju posle pada Srebrenice, nego da krenu u ofanzivnu borbenu akciju. Proboj položaja Vojske Republike Srpske, ulazak u dubinu teritorije Republike Srpske za oko 50 km i izlazak na teritoriju pod kontrolom Drugog korpusa Armije BiH je bila legitimna odluka 28. divizije Armije BiH.  Ali, sve žrtve u toj legitimnoj borbi s jedne, i druge zaraćene strane, trebalo bi da budu legalne i legitimne žrtve svakog borbenog događaja, pa i ovog u kojem je borbena kolona imala sukobe sa Vojskom Republike Srpske. Ti ljudi koji su izgubili život u borbama jesu legitimne žrtve, ali umesto da tako budu i tretirani, ti vojnici se danas podvode kao žrtve masakra: organizovanog, planskog i sistematskog streljanja muškaraca i dečaka Srebrenice. I ti ljudi se svrstavaju u grupu streljanih ljudi, od preko 7.000 koju Tužilaštvo spominje. Mi kažemo da to elementarno nije tačno, jer nesumnjiva je činjenica, i to potkrepljujemo nizom dokumenata koji nisu iz izvora Vojske Republike Srpske, nego od međunarodnih posmatrača i Armije BiH koji kažu da je broj žrtava oko tri do četiri hiljade.
Međutim, ti ljudi su u jednom trenutku, kroz asanaciju terena kao legitimnu aktivnost sahranjeni: ukopani u masovne grobnice. Tu aktivnost asanacije terena je radio MUP Republike Srpske 1995. godine, pa čak i 1996. godine, posle završetka ratnih događanja. Nažalost, i sada dolazimo do odgovora na pitanje koje ste mi postavili, te dokumentacije o broju ljudi koji su pronađeni na trasi proboja kolone 28. divizije, o pokušajima identifikacije tih ljudi i mjestima gde su oni pronađeni, i mjestima gdje su oni sahranjeni, jednostavno nema, iako je ta dokumentacija vođena. Zašto te dokumentacije u MUP-u RS nema?   Sada mogu samo da nagađam.

Iznesite nam, molim vas, svoje pretpostavke o tome gde je i kako nestala dokumentacija iz MUP-a Republike Srpske.
U najkraćem ću vam reći: Nekome ko je radio taj posao asanacije terena u jednom trenutku to nije odgovaralo, jer je po Ženevskoj konvenciji morao da uloži napor i da identifikuje sve žrtve. Taj napor nije uložen, nego su tela jednostavno pokupljena i bačena u masovne grobnice. Dakle: onaj ko je to radio, sada posle svih ratnih događaja postaje naknadno pametan i kaže: pazite, ja mogu da imam problem što sam to tako radio, bolje da ne kažem da sam to radio, jer su se ti ljudi morali sahraniti u pojedinačne grobnice kako nalaže Ženevska konvencija, ali ti ljudi su sahranjeni u masovnim grobnicama, i to bez identifikacije. I to je razlog zbog kojeg oni koji su to radili nemaju interes da pokažu i dostave dokumentaciju. Nažalost, to je tako. Kažem „nažalost“, jer da mi sada imamo egzaktne podatke o broju poginulih u borbama koji su pronađeni na trasi puta 28. divizije i koji predstavljaju legitimne žrtve rata, taj broj od 7.000 bi se pokazao kao jedno kukavičje jaje. Jednostavno pitanje koje mi moramo da postavimo u predmetu generala Mladića je: Jasno je da je bilo mnogo žrtava vojnog sukoba, ali gdje su one sahranjene? Imenom i prezimenom. Odgovor je: Nema drugih grobnica nego što su one koje vi sada nama podvodite pod „organizovano, plansko streljanje“. Pa, to nije tačno, i to je ono što mi suštinski želimo da kažemo. Mi nastavljamo da radimo na istrazi i pokušavamo da dođemo do tih podataka, bez obzira na to da li to nekome konvenira ili ne. To bi bila revolucionarna dokazna činjenica koja bi pokazala da su navodi o broju žrtava, koje predstavljaju legitimne žrtve, znatno veće od onoga što Tužilaštvo želi da prizna.

[/restrictedarea]