LJILJANA SMAJLOVIĆ: Boris, Boris Džonson

Pre nekoliko dana vladajuća koalicija u jednoj evropskoj zemlji izgubila je na lokalnim izborima veliki broj poslaničkih mesta, ali je zato popularni gradonačelnik prestonice te zemlje ubedljivo pobedio kandidata opozicije.

Još pre optuživan da gradi kult svoje ličnosti, preduzimljivi gradonačelnik sada se u sopstvenoj stranci nalazi pod paskom i zbog navodnih ambicija da preuzme vođstvo nad partijom čiji je sadašnji predsednik uzdrman padom rejtinga.

Zvuči poznato? Nije reč o Draganu Đilasu i Borisu Tadiću, iako se glavni lik gornje priče zove Boris. Reč je o Borisu Džonsonu, gradonačelniku Londona, za kojeg vele da je u komplikovanim odnosima sa britanskim premijerom Dejvidom Kameronom. Dejvid i Boris se na javnim mestima ophode jedan prema drugom s dužnim poštovanjem, obasipajući se izjavama o uzajamnoj lojalnosti, ali je gradonačelnik daleko popularniji od svoje (Konzervativne) stranke, dok ga ankete preporučuju kao “najprepoznatljivijeg” političara u Velikoj Britaniji.

U Srbiji se dešava nešto slično. Koalicija oko Demokratske stranke ubedljivo je poražena na parlamentarnim izborima (pre četiri godine osvojila je 38 posto glasova, da bi ove nedelje spala na 22 procenta), dok se njen trijumf u glavnom gradu (u kojem je lista DS-a osvojila deset procenata više od Srpske napredne stranke)  pripisuje pre svega gradonačelniku Đilasu. Deo rukovodstva stranke iza zatvorenih vrata je odmah osumnjičio Đilasa da je, miran u pogledu konačnog ishoda beogradskih izbora, kampanju vodio ne brinući dovoljno o visokoj izlaznosti koja je Borisu Tadiću bila daleko potrebnija nego njemu samom. U nedelju posle podne su, naime, na brojeve mobilnih telefona “sigurnih glasača” Demokratske stranke odjednom počele da stižu poruke poput ovih: “Gubimo izbore ako se ovaj trend nastavi. SNS na crnim mestima izveo duplo više ljudi! Hitno izvodite ljude, malo je vremena ostalo. Boris Tadić”. A onda: “Istraživanje pokazuje da ne možemo da pobedimo bez ogromne izlaznosti. Bez obzira na redove, gužve, svi moraju da ostanu do kraja i glasaju! Boris Tadić”.

(Za DS su “crna mesta”, po svoj prilici, prigradske opštine, čiji je značaj u kalkulacijama demokrata dramatično porastao kada se ispostavilo da im je Ahilova peta beogradska opština Stari grad, u kojoj su birači “iskulirali” Tadića, i njegovog političkog partnera Čedomira Jovanovića, tako što se nisu ni pojavili na biralištima.)

Sa tenzijom na relaciji vođa stranke i gradonačelnik prestonice, međutim,  prestaju evropske paralele sa srpskim izborima (i to ne samo zato što u Evropi mahom nije ni teoretski moguće ostati na čelu države duže od osam godina). Istog dana kada se glasalo u Srbiji, gde su nemali izgledi da vlast ostane u otprilike istim rukama kao i do sada, Nikola Sarkozi postao je jedanaesti evropski lider koji je izgubio izbore otkako je kontinent zahvatila finansijska kriza. Dve najveće partije, koje se decenijama smenjuju na vlasti u Grčkoj, doživele su istog dana takav krah na izborima da više ne mogu da skrpe većinu ni kada se udruže. U znak protesta zbog stezanja kaiša pala je i vlada u Holandiji, koja spada u ekonomski najuspešnije države EU. Čitav evropski projekt nalazi se pod znakom pitanja, ne samo zato što novoizabrani francuski predsednik Fransoa Oland traži da Evropa napusti kurs stezanja kaiša i nemačkog fiskalnog diktata. Nisu u pitanju samo kratkoročne ekonomske mere i dužnička kriza, već zahtev da se umesto štednje promoviše ekonomski rast, a iznad svega da se reši “demokratski deficit”, što je drugo ime za situaciju u kojoj bogate zemlje nameću rešenja manjim i siromašnijim od sebe, a sve u ime “evropskog projekta”. Od trenutka kada se Francuska pobunila, plašenje Evropom postaje plašenje Nemačkom, a ne opstankom evropske ideje. Oland kaže: “Nije na Nemačkoj da odlučuje u ime cele Evrope. Kad ja budem predsednik, evropska građevina će se promeniti. Mi nismo bilo koja zemlja: mi možemo da promenimo stvari”. Grci nisu glasali za izlazak iz Evropske unije, već su, zajedno sa Francuzima, glasali da Evropska unija napusti kurs koji gura države u sve dublju jamu prisiljavajući ih na kresanje budžeta.

Srbija, za to vreme, ostaje potpuno po strani. Evropska zbivanja u Beogradu nisu tema razgovora, evropski izbori i budući evropski pravac jedva su se pominjali u predizbornim debatama, uključujući tu i izbornu noć. U Srbiji bi stranac koji prati izbore lako poverovao da su sve stranke opozicione, da niti jedna nije vladajuća i da niti jedna ne snosi nikakvu odgovornost za stanje u zemlji i korupciju u državi. Da je glavni bauk izvesni Toma Nikolić, koji govori isto što i svi ostali lideri svih ostalih stranaka, a građani ne smeju da spavaju od brige je li on zaista iskreno privržen evropskoj ideji, kao što su to tobož svi ostali lideri, a pogotovo onaj koji je ekspresnom brzinom potpisao antievropski i antiustavni zakon o informisanju samo zato da bi sprečio pad svoje ucenjene, ali “proevropske” vlade…

U Srbiji vlast u nedelju ne samo što nije kažnjena što joj građani žive gore nego bilo ko u Evropi: u Srbiji vlast upravo i opstaje tako što građane drži u uverenju da baš zbog Evrope moraju da žive potpuno mimo Evrope, u bedi, strahu i korupciji. Da moraju da se pomire sa onim sa čime se niko u Evropi ne bi mirio. Da ne treba ni da ih zanima taj veliki razgovor o Evropi i njenoj budućnosti, koji se danas istovremeno vodi u svim evropskim prestonicama, osim u Beogradu.

To je prava mera srpskog očaja i gubitka svakog samopouzdanja, tu je potonulo ono što je bilo žilavo i otporno na nedaće. Ovde se sanja i ono što drugi odbacuju kao nedostojno, ovde se građanima sugeriše da na više ni nemaju prava. Tako je Srbija postala “bastion stabilnosti” u Evropi. Ovde je “stabilnost” posledica gubitka svake nade, jer više nema apetita ni za stradanje, ni za žrtve. Ovde gde je i parlament jednom već vandalizovan i paljen, ovde se sve već probalo.

Izvor: http://www.nezavisne.com