Dragomir Anđelković: Tadićev odlazak: prva pukotina na žutoj evroatlantskoj piramidi

Poznata je narodna izreka: „Po jutru se dan poznaje“. U životu nije uvek baš tako, ali u našoj novijoj političkoj istoriji, pomenuta poslovica umnogome je našla svoje opravdanje. Primera radi, ona tačno opisuje sklad između nagoveštaja vladavine DS-a i njenog potonjeg razvojnog toka.

 

NATO DEMOKRATE

Na samom početku separatističkog tornada koji je, uz pomoć evroatlantskih sila, razorio Jugoslaviju, nemali deo vođstva DS-a nije pokazivao ni najmanju solidarnost sa ugroženim srpskim narodom. Dok se ustaški i islamistički nož dizao na Srbe u Krajini i BiH, pričao je isključivo o nekakvoj demokratizaciji Jugoslavije i Srbije po zapadnim standardima. Kasnije, iz demagoških razloga, DS je odustao od nacionalnog nihilizma, ali da je sve to bio marketinški štos, videli smo tokom druge polovine 90-ih godina. Pravo lice „srpskih demokrata“ pokazalo se tokom NATO agresije, kada su je makar neki njihovi lideri implicitno podržali.

Šta reći o ponašanju DS-a pošto je, na krilima „narandžaste revolucije“, krajem 2000. došao na vlast? Ta partija je bila nosilac raznih državno i nacionalno destruktivnih procesa sa kojima se od onda suočava Srbija. Anti-Srbija je možda bila njihov ideolog, ali samoživo pragmatični DS je bio i ostao izvodilac većeg dela radova. A personalna pitanja tu igraju malu ulogu. Ko god da je predvodio pomenutu stranku, ona je stalno bila na liniji nekritičke vesternizacije pa i atlantizacije Srbije, uz prihvatanje neminovnih posledica koje to ima po naš nacionalni identitet i vitalne državno-nacionalne interese.

Druga stvar je marketinško projektovanje pozersko-patriotskog imidža pojedinih lidera DS-a (sa tom strankom u celini to i uz potpuni medijski primat nije moguće). Ta partija se posle 5. oktobra uverila da dok kod otvoreno bude ispoljavala svoju ideologiju, neće moći dubinski da zagospodari zemljom. Otuda, ubrzo je krenula drugačijim putem. Na parlamentarnim izborima održanim u decembru 2003. i predsedničkim izborima koji su se odigrali u junu 2004. godine, DS tada već predvođen Tadićem, nastupao je sa, navodno, „državotvornih“ pozicija.

Međutim, nije prošlo mnogo vremena pre nego što su se, kao i 1999. godine, srpska kvazidemokratska interesno-ideološka zajednica i njegov novi lider (tada već u funkciji predsednika Republike) – pokazali ko su i šta su.  U razgovoru sa američkim izaslanikom za status Kosova, Frenkom Viznerom, Tadić je u vezi sa sudbinom naše južne pokrajine već 2006. godine „pružio uveravanje da je u sebi obradio, i prihvatio nezavisnost kao ishod.“ Uz to je naglasio i „da neće dozvoliti da Kosovo ometa napore Srbije ka EU/NATO integracijama.“

 

ISTA TRASA, NOVO UBRZANJE

Verovatno je i ranije tako nešto rekao Amerikancima, Britancima ili Nemcima, samo za to nemamo dokaze, a sudeći po posledicama njegovog delovanja, sigurno je to odavno mislio. Njemu i njegovoj stranci Srbija nije bitna. Važno im je da imaju neki komad zemlje za eksploataciju.Igrom sudbine to je parčence „plave planete“ na kome žive Srbi.Uostalom, to je prirodan produkt njihove neoliberalne ideologije, koja ostavlja malo prostora za naciju, tradiciju ili bilo šta drugo što izlazi iz okvira vulgarnog materijalizma i neobuzdanog egoizma.„Našla krpa zakrpu“. Tako su i oni pronašli idelogiju prema svom moralnom profilu i karakteru.

Polazeći od svega rečenog, nije ni čudo što je DS, čim je ponovo zgrabio deo važnih poluga vlasti 2007. godine, nastavio da ide putem kojim je sa državnih pozicija koračao do pred kraj 2003. godine. Doduše, poučen posledicama koje je to tada imalo po njegov rejting i vlast, i dalje je pričao „patriotske“ bajke dok je obavljao atlantske zadatke. DS deo Vlade, i predsednik te stranke i Srbije, tiho su radili u prilog ulaska u NATO i našeg dizanja ruku od Kosova i Metohije, dok su deklarativno bili na pozicijama vojne neutralnosti i odbrane teritorijalnog integriteta. Kada je DS 2008. godine preuzeo dominantnu ulogu u vlasti, nastavio je starim kursom, samo je još i pojačao brzinu kretanja. Mora je da plaća ceh za podršku koju je dobio od evroatlantskih centara moći za to da postane ključni politički faktor Srbije.

Tako je Srbija, preko odustajanja od tužbi protiv država koje su priznale Kosovo, kontraproduktivnog obraćanja MSP-u i podnošenja štetnih rezolucija OUN, stigla do Stefanovićevih „pregovora“ sa Prištinom, tokom kojih su njoj dati mnogi elementi državnosti. Oficijelni Beograd je prištinskim secesionistima već skoro potpuno prepustio i Srbe južno od Ibra, a izgleda sprema se da im isporuči i one na severu Kosova. Uporedo, DS je ojačao autonomiju Vojvodine, pustio Turke u Rašku, nastavio sa vojnim reformama koje vode ka potpunom pretvaranju srpske vojske u pomoćni kontingent za NATO ekspanzionističke ratove. Slično stvari stoje i na polju kulturno-identitetske politike. Ona se fazno prepušta delatnicima Anti-Srbije, koji imaju zadatak da od Srba naprave evroatlantske janičare. Tako bi iznutra (putem nekog vida asimetrične regionalizacije i identitetske obrade) i spoljna (članstvom u NATO-u), Srbija trebalo da bude trajno kontrolisana i prevedena u atlantističke vode.

 

RUSKI GAMBIT

Što se tiče odnosa prema Rusiji, primenjivana je ista matrica. Zbog srpskog javnog mnenja, pričalo se o prijateljstvu i strateškom partnerstvu sa Moskvom, dok je ona, zapravo, ispod stola gurana što dalje od Srbije. Za ruski kapital zatvorene su mnoge važne sfere srpske ekonomije, a pre svega finansijsko-bankarski sektor, koji je odskočna dasaka za veći prodor ruskog biznisa, i uz to predstavlja nedodirljivu („svetu“) srž procesa globalizacije po merilima SAD.

Srbija se, po čitavom nizu važnih pitanja, spoljnopolitički opredeljivala u skladu sa zahtevima Vašingtona i Brisela, odnosno sledila liniju njihove politike i protivno interesima Kremlja (npr. ignorisanje ruskog predloga „Ugovora o evropskoj bezbednosti“). Uostalom, zar ima i potrebe išta više reći o odnosu režima prema Rusiji kada je u jeku kosovske krize, kada je Amerika donela odluku da dozvoli Prištini da proglasi nezavisnost i spremala se da je na razne načine podrži, Tadić rekao pomoćniku američkog državnog sekretara, Danijelu Fridu, „da će Srbija izgubiti od ruskog veta u Savetu Bezbednosti“.

Verovali ili ne, predsednik države koja se suočila sa mirnodopskom agresijom, poverio se predstavniku sila koja iza nje stoji, da mu je krivo što druga moćna država brani njegovu zemlju! Kako je Tadić sa žaljenjem dodao, ruska podrška Srbiji dovešće „do povećanja distance između SAD  i Srbije“. Takvo bezočno stavljanje ideologije i lično-partijskih interesa iznad državnih, retko kada se susretalo u srpskoj istoriji. Sa tim mogu da se uporede samo okoreli titoisti, koji su radi karijera ili jugo-komunističkih iluzija bili spremni da gaze i po srpskim leševima! A druga strana te medalje, kako u titoističkom tako i današnjem DS slučaju, jeste odbojnost prema Rusiji!

 

ŠTA BI BILO DA TADIĆ NIJE IZGUBIO?

Stigli smo i do poente dosadašnje priče, tj. do tek okončanih izbora i njihovih posledica. DS i Tadić su, propagandnim manipulacijama ali i nesumnjivim izbornim lopovlukom 6. maja, drastično povećali šansu da zadrže presudnu ulogu na svim relevantnim nivoima vlasti. Posle Đurđevdana delovalo je da će tako i biti. Međutim, pošto je Nikolić ipak pobedio u drugom krugu predsedničkih izbora, otvorena su vrata promena. Kolike će i kakve one biti, ostaje nam da vidimo, ali do nekih (makar privremenih) poboljšanja sigurno će doći u odnosu na ono šta bi se desilo da je Tadić pobedio i u neokrnjenom vidu opstao žuti poredak.

Da je Tadiće pobedio jasno je da bi sve, baš sve, bilo u duhu poslovice: „Ajde Jovo (Boro) nanovo“. DS bi nesmetano nastavio magistralom kojom je krenuo 2000. godine, ali nesumnjivo još bržim korakom od onog za koji se opredelilo 2008. Znači, za početak preko saradnje sa paranatovskim vojnim strukturama EU, bile bi ojačane veze sa NATO-om, da bi, možda i pre sledećih izbora, „žuti“ pokušali Srbiju da uguraju u taj agresivni pakt. Paralelno sa tim, trudili bi se da završe prljave poslove na Kosovu i Metohiji, sve do toga da se i u Leposaviću zavijori krpa koju neki nazivaju zastavom šiptarske kvazidržavne tvorevine. Uz to, pojačali bi evroatlantsko prepariranje Srba. Evo nas opet i kod Rusije. Šta je njoj namenjeno u takvim okolnostima?

Da je režim mogao, rado bi blokirao aranžman sa prodajom NIS-a GASPROM-u te, sa tim skopčani, dogovor o izgradnji trase panevropskog gasovoda „Južni tok“, preko teritorije Srbije. No, zbog uloge koju je u vlasti tada imao DSS te aktiviranog javnog mnenja, DS nije mogao da pokvari gasno-naftni posao sa Rusima. To su shvatili i njegovi američki zaštitnici. A posle 2008. godine bilo je već kasno da se ta konstrukcija sruši. I u Vašingtonu, i u oficijelnom Beogradu, znaju da Putinova Rusija nije Tadićev Srbija, te da bi udar na GASPROM i „Južni tok“ predstavljalo opasno potpaljivanje vatre, sa svim regionalnim i globalnim posledicama koje bi to imalo.

Uostalom, pola EU energetski zavisi od Rusije. Amerikancima se to ne dopada, ali malo toga direktno mogu da urade. Ipak, mogu indirektno, a to je da što više otežavaju, i tako minimiziraju, ruski ulazak na unutrašnja energetska tržišta većine članica EU, odnosno da onemoguće da na temelju energetike dođe do potpunijeg prodora ruskog kapitala. To važi za svaku značajniju privrednu oblast, a tim pre za sve ono što je vezano za sferu oblikovanja mišljenja, odnosno društvenog uticaja. Pre svega relevantni mediji, po mišljenju evroatlantista, moraju da ostanu što dalje od uticaja Moskve. U postmoderno doba, primarno preko njih se seje seme političkog uticaja.

 

BLOKIRANJE OSOVINE MOSKVA – BERLIN

Sve više zapadnih i ruskih stručnjaka smatra da ubrzano nastupa doba postameričke Evrope, u kojoj će presudnu ulogu imati osovina Moskva – Berlin. Naravno, anglosaksonski faktori ali i njihova atlantistička „peta kolona“ širom Evrope, ma koliko ekonomski prestiž SAD bio poljuljan, nastoje da uspore takav razvoj događaja. Cilj im je da u narednih nekoliko decenija Amerika ostane vodeća evropska sila, uz nadu da će se do tada desiti nešto krupno što bi preokrenulo postojeće globalne trendove. Za to im je najlakše da Rusima, a na neki način i Nemcima, klipove podmeću u tzv. „Novoj Evropi“ i na njenim balkanskim obodima.

Anglosaksonci računaju da vreme leči mnoge rane. Uostalom, 60-ih godina moć SSSR-a je rapidno rasla i ko je tada mogao ozbiljno da predvidi sve ono što se desilo 80-ih godina, odnosno da anticipira urušavanje sovjetske supersile od strane njene vodeće elite? U skladu sa tim, Vašington ne gubi nadu da će, pre ili kasnije, na neki način moć Rusije, Kine i drugih nadirućih sile, njihovom greškom ili podrivačkim delovanjem evroatlantista, uspeti da spusti na „prihvatljiv“ nivo i tako, između ostalog, spreči i gubitak dominantnih pozicija u Evropi. No, do tada – a i radi toga da bi Vašington i njegovi verni sledbenici mogli da iskoriste eventualne propuste i druge slabosti oponenata – svoje pozicije moraju usiljenim radom da održavaju što jačim. U kontekstu toga neće štedeti energiju i sredstva da Ruse, gde god je moguće, drže što dalje od Evrope – bilo one „prve“ ili EU„nove“, ali i periferne, gde spadaju Srbija, Crna Gora i Republika Srpska.

Ponovo smo kod Tadića i DS-a, odnosno njima poverenih zadataka. S obzirom na rusko energetsko prisustvo u Srbiji, te rusofilske stavove velikog dela srpske javnosti, tu je planirano da antiruska politika (koja je druga strana antisrpske, mondijalističke strategije sračunate na pretvaranje Srbije u amorfnu jedinicu evroatlantske „Imperije“ a Srba u EU-NATO fanatike) – ima poseban zamah. To što bi biti bolje maskirana nego u Poljskoj ili Litvi, i nema neki praktičan značaj.

 

SCENARIJI FORMIRANJA VLADE

Ne samo da je Tadić pobedio, već i ovako kada je poražen, ako DS bude imao presudnu ulogu u Vladi, paralelno sa radom na uvođenju Srbije u NATO, odricanju od Kosova i identitetskoj preradi Srba, silnu energiju će ulagati u to da Rusi ne maknu ni korak dalje od NIS-a i „Južnog toka“. „Žuti baroni“ ne mogu Rusiju da potisnu iz energetske sfere ali svaki njen dodatni prodor, a pogotovo širenje društvenog uticaja, pokušaće da na svaki način onemoguće.

Drugačije bi stvari stajale ako bi bila formirana mnogo nacionalnija Vlada od nagoveštene pre drugog kruga izbora, u kojoj bi bili SNS i DSS, udruženi sa SPS-om. Nijedna od pomenutih partija nije idealna, ali je svaka (uključujući i sada vladajući SPS) u većoj ili manjoj meri, a u svakom slučaju osetno, u patriotskom pogledu bolja od DS-a. Sa njima na čelu, polazeći od geopolitičke i unutrašnje realnosti, Srbija ne bi napravila salto, te se okrenula ODKB-u ili drugim integrativnim procesima koji se odvijaju oko Rusije, ali bi brzo prestala da ide putem razaranja sopstvene državnosti, udaljavanja od RF i dubinske atlantizacije našeg društva.

Posle pobede Nikolića, čak i da se formira Vlada oko DS-a, odnosno uz učešće te stranke, „crni scenario“ u zaokruženom vidu, više nije realan.Iako bi, kao što je rečeno, on ostao platforma  DS-a, u praksi bi nesumnjivo pretrpeo izvesne pozitivne korekcije. Prvo, iako predsednik Republike nema velika ovlašćenja, na osnovu njih doneklemože da parira potezima Vlade. Drugo, u uslovima kohabitacije ona je mnogo ranjivija, pa bi i ono što je DS otvoreno obećao Zapadu, ta stranka realizovala mnogo obazrivije pa time i sporije, manje, parcijalno…Delovala bi sa umanjenom energijom jer je postala mnogo osetljivija na društvene pritiske od kada nema svog čoveka na mestu predsednika države, a na prvom mestu su joj interes njenih čelnika a ne evroatlantska i neoliberalna ideologija. Treće, i pragmatični (ali ne dubinski atlantistički) SPS ponašaće se drugačije. U varijanti formiranja i rada Vlade sa DS-om, bio bi mnogo manje kooperativan u vezi sa zahtevima „žutih“, odnosno u novoj konstelaciji snaga, više bi stavljao akcenat na patriotizam i unarpeđenje odnosa sa Rusijom.

 

NIJE ATLANTSKA MUKA DOVEKA

Da li će Vlada biti formirana na neki od opisanih ili na neki treći način, teško je sada reći, ali je inicijalno od krucijalnog značaja to da će u njoj, nesumnjivo, biti umanjena, ako već ne i isključena, uloga DS-a i istinskog atlantističkog duha koji tu stranku nadahnjuje tek nešto manje od LDP-a. Siguran sam da će tako i biti, što će imati dodatnu pozitivnu dimenziju koja će se nadovezati na već okončanu smenu u Predsedništvu. Neće se ni tako preko noći desiti Bog zna šta, ali s obzirom na to koliko smo nisko pali, svaki potez koji nas vodi sa dna nacionalno nihilističkog i geopolitičkog ambisa, predstavlja nemali pomak nabolje i šansu da ozbiljnije krenemo dalje u dobrom smeru.

No, moramo da budemo svesni da će srpski i ruski inostrani neprijatelji, te njihovi eksponenti u Srbiji, učiniće sve što mogu kako bi završili okupaciju naše zemlje, odnosno generalno oslabili ulogu RF na Balkanu. Zbog po njih nastupajućih, u nekoj meri ograničenih mogućnosti za delovanje, kao što je bio slučaj i od 2004. do 2008. godine, ponovo će u nekoj meri izmeniti način svog delovanja. Ali od njega neće odustati. Štaviše, vršiće usiljeni pritisak na sve srpske partije (a pogotovo one koje na neki način uđu u vlast), koje nisu u srži atlantističke kao DS i LDP – da se toj ideološkoj i geopolitičkoj orijentaciji priklone. Sve to će, ako se s druge strane ne bude ozbiljno radilo, izbrisati veliki deo pozitivnih efekata Tadićevog poraza.

Na srpskoj patriotskoj javnosti je da se tome što snažnije suprotstavi i da vrši pozitivan pritisak na Vladu, kakva god ona bila, odnosno da se bori da Srbija što pre dobije koliko je moguće više nacionalno posvećenu vlast. Kada se radi o Rusiji, siguran sam da će ona, u širim razmerama od naših, iznaći model odbrane vitalnih nacionalnih interesa na postsovjetskom prostoru ali i osiguranja spona koje gradi sa velikim evropskim igračima kao što je Nemačka. Ali, Moskva treba da shvati da će sve to mnogo lakše raditi ako bude aktivnija i na srpskom, za nju prijateljskom terenu.

Uz sav naš geopolitički značaj, svakako bi bilo pretenciozno reći da se kod nas nalazi ključ evroazijskih odnosa, ali nesumnjivo je ovde bar ključ balkanske kapije, koja u ne baš zanemarljivoj meri doprinosi preraspodeli karata u evropskim i azijskim okvirima. Možda je za Moskvu racionalno da ne zateže (geo)političko uže, uz rizik koji to nosi, dok ne odmakne realizacija projekta „Južni tok“, ali svakako ne bi, i to ne sam za nas već i za nju, valjalo da do tada ostane potpuno pasivna van energetske sfere. Veliko je pitanje da li će do tada „proći voz“, te da li će novi moći da pronađe i moćna Rusija, ako sada ne stvori bar nekoliko medijskih, NVO i drugih mostobrana za potonje delovanje.

Srbija je pala na niske grane ali, to i Tadićev poraz pokazuje, nije još pokorena. U mnogim srpskim dušama tinja plamen otpora atlantskoj okupaciji, i čim bi se Rusija aktivirala u društveno-političkoj sferi, srpske patriote, u raznim partijama i van njih, digle bi glave a oportunisti, koji dominiraju našim političkim životom, mnogo više bi počeli da računaju sa ruskim faktorom. Oni, i kad nisu antiruski nastrojeni (a po pravilu nisu) znaju da njihova politička budućnost mnogo zavisi od medijskih i drugih „batina“ kojima zapad raspolaže u Srbiji. Čim bi i Rusija dobila bar neku od njih, srpski društveno-politički ambijent bi postao radikalno drugačiji.

Koliko će daleko otići promene – koje su sa stvaranjem velike pukotine na „žutom sistemu“, što predstavlja Tadićev poraz – u nemaloj meri zavisi i od Moskve. Da bi Srbija stvarno zakoračila putem geopolitičkih i sistemskih promena, potrebna je ruska, kako unutrašnja, tako i ekonomska te spoljnopolitička intervencija. Ona će ohrabriti formiranje, po srpske i ruske interese mnogo pogodnije vlasti, te njeno hrabrije delovanje. Tako bi Srbija postepeno mogla ponovo da stane na svoje noge (umesto da dopušta da je vezanu guraju evroatlantskim „invalidskim kolicima“) a Rusija bi dobila pouzdanog saveznika. Tadiće je otišao a na srpskoj patriotskoj javnosti i Moskvi je da efekti toga ne ostanu tek simbolički, već da sukcesivno postanu suštinski.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)