Branko Žujović: Putinizacija Srbije ili sterilna proevropska kohabitacija?

Novi predsednik Srbije načelno je prihvatio da nastavi posao na patentiranju spoljnopolitičkog perpetuum mobila, zvanog i Kosovo i EU, ali je najavom da će prvo posetiti Moskvu i da je Nemačka trenutno najvažniji partner Srbije ohrabrio političku školu mišljenja koja sofisticiranije i realnije posmatra Srbiju u Evropi

Može li izbor Tomislava Nikolića da pokrene Srbiju iz depresije lažnog evrointegracionizma? To je ključno pitanje posle izbora, na kojima je naprednjak političkim rivalima, prepotentnim do same oholosti, zabio gol pod prečku u 90. minutu.

Može li izbor nekoga ko, posle dve decenije političkog stasavanja i nadgornjavanja, konačno dobija šansu da bude prvi, ne samo u svojoj stranci, nego i u državi, pokrenuti zarđale državne motore?

Bez obzira kakav aranžman načinio, a mnogi ne isključuju ni dogoovr s Borisom Tadićem, Nikolić realno za početak raspolaže isključivo vlastitim političkim autoritetom. I ničim više. Ali, ono što građani očekuju od njega, to je realna politička vizija i odlučnost.

Jasno je da je socijalno-ekonomsko-državna propast Srbije u neraskidivoj vezi s njenim dosadašnjim evropskim putem. Za stanje u državi, odgovorne su isključivo političke snage koje Briselu nisu umele da kažu ne.

Novi predsednik Srbije načelno je prihvatio da nastavi posao na patentiranju spoljnopolitičkog perpetuum mobila, zvanog i Kosovo i EU, ali je najavom da će prvo posetiti Moskvu i da je Nemačka trenutno najvažniji partner Srbije ohrabrio političku školu mišljenja koja sofisticiranije i realnije posmatra Srbiju u Evropi.

Srbija u Evropi ne mora po definiciji da podrazumeva korumpiranu vlast, tajkune uticajnije od države, partitokratiju, bespogovorno odricanje od nacionalnih interesa, tiho priznavanje secesije delova teritorije i primat podobnosti nad skoro svakom stručnošću. Nikolić, zato, ima istorijsku šansu da Srbiju povede autentičnim evropskim putem, upravo trasom kojom, prema najavama, polazi već ove nedelje.

U ovom trenutku, njegova logistika je preskromna. Infrastruktura njegove stranke postoji u organizacionom, ali ne i ideološkom smislu. Tomislav Nikolić će zato veštinom i energijom svog vođstva diktirati i buduću ideologiju SNS-a.

Ono što naročito boli i što se najbolje videlo na ovim izborima, jeste nedostatak medijskih sloboda u Srbiji. Srpsko društvo ima visoko razvijenu ideju o medijskim slobodama, ali proteklih nedelja kao nikada do sada videlo se samo golo medijsko ropstvo.

Nekada poštovani i veoma čitani NIN, otišao je toliko daleko u apologetisanju proevropskih snaga, da je u nedelji pre izbora objavio da Nikolić neće pobediti. Naslov je bio „Gubitnik s predumišljajem“.

Čak su i predstavnici nevladinog sektora nedavno konstatovali da je novinarstvo u predizbornoj kampanji predstavljalo manifestaciju autocenzure, a 80 odsto radijskih i televizijskih izveštaja o izborima bili su afirmativni za političke stranke i njihove lidere, bez ikakve kritičke distance.

Paradoksalno, kampanja pred izbore 6. maja u medijima je trajala šest puta manje u odnosu na izbore 2008. godine, a potrošeno je šest puta više novca. Eto jedne karikature srpskog društva, koja je u stvari tek jedna od brojnih teških tema za novog predsednika.

Mediji su tek kap u moru nacionalnog nereda, koji je pred metlom, krpom i deterdžentom novog predsednika. Nešto što bismo mogli da nazovemo putinizacijom srpskog društva ili zavođenjem elementarnog demokratskog reda u državi, očekuju svi građani, lišeni ekonomije, morala i teritorije.

Izvor: Glas Rusije