Aleksandar Levčenko: PATRIOTE AMERIKE PROTIV IMPERIJE

„Što poseješ, to ćeš i da žnješ“ – tako glasi narodna mudrost. Zakon odmazde počinje nepovratno da deluje i u Sjedinjenim Američkim Državama. Kažu da taj zakon deluje ciklično, sa periodom od sedam decenija. Boljševici su se, na primer, izrodili od branioca sovjetske vlasti u rukovodeći sloj, koji je izdao Sovjetski Savez. Patriotski pokret u SAD, koji je američka elita na vlasti negovala pedesetih godina prošlog veka kao udarnu snagu antikomunizma i antisovjetskih akcija, sada se za tu istu elitu pretvara u pretnju.

U SAD postoji više od 800 organizacija, koje publicisti i politikolozi tradicionalno ubrajaju u Patriotski pokret, na pr. „Liga Juga“, Komitet za političko delovanje „Amerikanci za legalnu imigraciju“, Mičigenska milicija, Društvo Džona Berča, Partija Ustava. Posebno je interesantna nova organizacija koja brzo raste – „Čuvari zakletve“ (“The Oath Keepers“), koja u svoje redove regrutuje aktivne i bivše pripadnike armije, tajnih službi i policije, a koji su spremni da uvek kad zatreba odlučno daju zakletvu da će štititi Ustav SAD, ukoliko vlada u svom radu prekorači ovlašćenja koja poseduje.

Pomenute organizacije nisu ujedinjene ni na koji način, vrlo su raznolike po političkim gledanjima i pogledima na svet, ali njihovi članovi (a to su stotine hiljada ljudi) imaju mnogo ubeđenja koja su im zajednička, što dozvoljava da se govori o izvesnoj «patriotskoj doktrini». Američki patrioti smatraju da postoji niz vrednosti koje su svaka vlada SAD, kao i svaki stanovnik te zemlje, obavezni da poštuju i štite. U takve vrednosti najpre spada američka isključivost (American exceptionalism).

Ta specifična ideologija se zasniva na tome, da su SAD formirane kao prva u svetu zemlja slobodnih i ravnopravnih građana i opština; zemlja čiji Ustav ograničava mešanje vlade u život njenih stanovnika i u odnose među njima. Zato je Amerika, po mišljenju njenih patriota, zato što je «prvorođena», dobila misiju da donosi slobodu drugim nacijama. Američki narod, po njihovom mišljenju, može i treba da utiče na druge nacije i države samo preko svog primera. Bez obzira na to, za razliku od Demokratske i Republikanske partije, većina organizacija Patriotskog pokreta smatra da demokratija drugim državama ne treba silom da se uteruje. Oni su protiv mešanja američke vlade u poslove drugih država pod predlogom njihove «demokratizacije», i samo to je dovoljno da budu protiv bilo kakve oružane agresije čiji je to cilj.

Akcenat na individualnim pravima građana i na pravima naroda uopšte doveo je deo organizacija Patriotskog pokreta dotle, da oni više ili manje istupaju protiv toga da država reguliše ekonomski život amerikanaca i protiv su poreskog sistema u zemlji, kao takvog. Patriote smatraju da su građani SAD onemogućeni da kontrolišu način na koji novac, sakupljen od njih, troši vlada. Veliki deo američkih patriota istupa protiv agresorskih ratova SAD van granica zemlje, kao i mešanja Vašingtona u oružane konflikte u drugim zemljama. Jer je vlada severnoameričkih država prvi put oporezovala amerikance upravo kako bi se sakupila sredstva za vođenje Građanskog rata. Od tada ogroman deo poreza koji se uzima od naroda nastavlja da se troši za ratove koje SAD vodi izvan granica zemlje, dok dobit od oduzimanja tuđeg bogatstva i izvršenja narudžbina vlade od strane vojno-industrijskog kompleksa u zemlji, ostaje da se taloži u džepovima rukovodeće finansijsko-industrijske elite.

Američki patrioti predpostavljaju da agresivna politika Vašingtona u inostranstvu dovodi do toga, da druge nacije počinju da ih mrze i pokušavaju da im uzvraćaju, kao što se to desilo 11.09.2001.

Zato je američka vlada bila prinuđena da ograničava prava građana SAD „u interesu nacionalne bezbednosti“, a to američki narod lišava slobode – njegove glavne tekovine u ratu protiv britanske vrhovne vlasti. Dobar deo članova Patriotskog pokreta osim toga sumnja da je tragedija od 11.09. bila organizovana od strane nekih snaga unutar vladajuće elite SAD kako bi Amerikance stavila pod kontrolu „svetske vlade“, čije stvaranje zagovara finansijska organizacija.

Iz istog razloga Patriotski pokret istupa protiv Federalnog sistema rezervi SAD. FRS se, prema mišljenju američkih patriota, pretvorio u monstruma koji ne kontrolišu ni Kongres, ni vlada.

Mnogi, ako ne i većina američkih patriota pretpostavlja da pod uticajem jevrejskog lobija vlada često vodi ratove u inostranstvu – u interesu Izraela i svetskog jevrejstva, a ne Sjedinjenih Država. Za to moraju da plaćaju svi Amerikanci. Šta više, pošto su predstavljali grupu najvećih privatnih banaka, čiji su vlasnici Jevreji, obzirom da je Federalni Sistem Rezervi formirao finansijski sistem SAD, to znači da je on i čitavu zemlju postavio pod kontrolu međunarodnog jevrejskog kapitala.

Poseban značaj u Patriotskom pokretu daje se prvim ispravkama Ustava, njih deset, koje su poznate kao Deklaracija o pravima (Bill of rights). Inicijator Deklaracije je Tomas Džeferdson, koji je 1787. napisao: „Deklaracija o pravima je ono, što ljudima daje pravo da rade protiv svake vlade, zajedno i pojedinačno, i ni jedna pravedna vlada ne treba da je sklanja ili odlaže za razmatranje.“ Pri tom patrioti potajno shvataju da Ustav SAD u svom originalu ista prava daje samo „belim muškarcima koji imaju veliku svojinu¹. Ispravke Ustava, koje su izjednačile prava svih građana, sačinjene su ceo vek posle usvajanja Ustava i, kako pretpostavljaju patrioti, i pod uticajem onih snaga kojima su tradicionalne američke vrednosti (evropska kultura, slobodni proizvodni rad, a ne berzanske i bankarske špekulacije, hrišćanska religija, jaka porodica, a ne vrzino kolo sodomita i td.) bile i ostale tuđe.

Ne manje važno i ujedinjujuće za patriote je pitanje nacionalnog i državnog suvereniteta SAD. Pod tim oni podrazumevaju da ni jedna druga nacija, država ili međunarodna organizacija ne treba da njihovoj zemlji diktira svoje uslove. Zato Patriotski pokret ima negativan stav o učestvovanju SAD u OUN i drugim međunarodnim organizacijama, uključujući i Svetsku trgovinsku organizaciju i MMF, jer oni njihovim nacionalnim vladama postavljaju određena ograničenja i, kako predpostavljaju patrioti, tako pomažu potčinjavanju SAD spoljnim snagama. Obzirom d je zabrinut za zaštitu suvereniteta svoje zemlje Patriotski pokret pažljivo prati da se vlada SAD ne nađe pod kontrolom država ili organizacija, koje su neprijateljske SAD-u. Nekada su za takve smatrani Sovjetski Savez i međunarodni komunistički pokret (odatle i „lov na veštice“ iz vremena makkartizma). Sada su u centru pažnje Patriota Izraelci i islamisti, međunarodne finansijsko-industrijske grupe, pobornici globalizacije i multikulturalizma.

Prema Rusiji i Kini oni nastavljaju da se odnose sa nepoverenjem, plašeći se rusko-kineske alijanse protiv SAD, ali deo Amerikanaca pretpostavlja da su Moskva i Peking i sami žrtve zavere „svetske vlade“, te zato u principu mogu da postanu partneri američkog Patriotskog pokreta, ukoliko budu demonstrirali svoju spremnost da se bore sa tom „vladom“, kako bi zaštitile svoj državni suverenitet i nacionalni identitet.

Patriotski pokret ima mnogo zajedničkog sa organizacijama takozvanih „belih nacionalista“, „belih separatista“, pobornika ideje nadmoći bele rase i nacional-socijalista. Takvih je u SAD preko 600 (na primer „Nacionalna alijansa“, „Američki preporod“, „Arijevske nacije“, „Američki front“, „Američka nacistička partija“, „Udruženi evropski Amerikanci“ i td.).

Skoro milion Amerikanaca – članova tih organizacija su ubeđeni da su njihovi sugrađani, koji nisu beli po prirodi, ispod su došljaka iz Evrope po inteligenciji. Pri tom se oni pozivaju na istraživanja američkih naučnika koji su, kao, utvrdili da je koeficijent inteligencije belaca, bez obzira na okolnosti, prosečno uvek 10% iznad tog koeficijenta kod obojenih sunarodnika.

Bez obzira da li je to tačno ili ne, mnogi beli roditelji ne žele da njihova deca idu u škole sa decom crnaca ili latinoamerikanaca. Ne zato što se odraslima ne sviđa boja kože dece iz razreda njihovog miljenčeta već zato, što se školski programi prave u odnosu na nivo razvoja obojene dece. Kao rezultat – to ide na uštrb bele dece. Ona gube svoju glavnu prednost kada se takmiče za mesta u prestižnim univerzitetima i u konkurenciji na tržištu rada uopšte. Takve prednosti došljaka iz Evrope nekad su bile visok stepen obrazovanja, uobičajena za Evropljane težnja da se što više obrazuju, tradicionalan za evropsku kulturu i vaspitanje u hrišćanskim porodicama odnos prema radu kao osnovnom izvoru blagostanja. Američki sistem školovanja je izjednačio belce sa decom druge boje kože ne samo po pravima, već i po nivou razvoja i vaspitanja, što se još više oseća u uslovima pri kojima su afro- i latinoamerikanci zvaničnom politikom dobili prioritet pri zapošljavanju.

Naravno, niža moć za učenje i asocijalno ponašanje stanovništva u boji SAD može da se objasni početnom razlikom u socijalnom položaju porodica belih Amerikanaca i onih sa drugom bojom kože. Ta se razlika gubi tek u trećoj generaciji. Ali – bilo kako da bilo – pad nivoa obrazovanja u SAD već je došao do crte koja preti ne samo nacionalnoj bezbednosti te zemlje, već i bezbednosti drugih zemalja i bezbednosti sveta uopšte. Kako se u američkim institucijama radna mesta budu popunjavala „obojenim“ građanima i belim nezavršenim stručnjacima tako će u državnom aparatu SAD padati prosečan nivo profesionalizma. 2010.godine u članku „Od nade ka srčanosti“ Zbignjev Bžežinski je taj problem formulisao na sledeći način: „Kako mogu ljudi koji ne znaju geografiju ili istoriju drugih zemalja, bar na elementarnom nivou, da shvate one geopolitičke dileme na koje Sjedinjene Države stalno nailaze…? …U tom kontekstu odluke, formulisane demagoški, postaju privlačnije, posebno u najtežim trenucima“².

Tako očigledno ima razloga za zabrinutost članova Patriotskog pokreta i „belih nacionalista“ za sudbinu zemlje i za sopstvenu decu, u uslovima kada Sjedinjene Dave naglo gube svoju „evropskost“. Belo stanovništvo SAD se sa strpljenjem odnosilo prema politici višekulturnosti „liberasta“, sve dok je bilo u velikoj većini.

Sada, kada je američka „topionica“, kao i u Evropi, prestala da „kuva kašu“ od različitih kultura, kada su rasne i etničke manjine u mnogim regionima zemlje prestali da preuzimaju jezik i način života iseljenika iz Evrope, kada će se oni vrlo brzo neizbežno pretvoriti u većinu, pozicija belih Amerikanaca će sa tom istom neizbežnošću da postaje sve radikalnija. Taj proces će, osim toga, da stimulišu i hrišćanske opštine, koje u učvršćenju pozicija ateizma i islama u SAD vide pretnju ne toliko za crkvu, koliko za etičke osnove američkog društva.

Zato će Patriotski pokret u SAD verovatno sve više da se zbližava sa organizacijama „belih nacionalista“, mada teško da će poći na alijansu sa nacional-socijalistima, za čije je poglede karakteristično podvlačenje uloge države kao panaceje od svih socijalnih i ekonomskih zala. I nacisti su protiv povlađivanja obojenom delu američkog društva i za jačanje borbe sa ilegalnom imigracijom, protiv vojnih avantura Vašingtona i za povratak američkih vojnika kući. Kao i „patrioti“, i oni pretpostavljaju da se američka elita na vlasti nalazi pod uticajem snaga koje planiraju da naprave diktat „svetske vlade“, za šta američko društvo treba da se oslobodi evropske rasne i etničke samosvesti. Međutim, za razliku od „patriota“ nacisti računaju da se taj proces zaustavi jačanjem „vlasti belih“ (White Power), odnosno u obliku diktature „bele vlade“, što je protivurečno težnjama „patriota“ da sačuvaju individualnu slobodu građana SAD i slobodu lokalnih opština od hipertrofiranog mešanja države.

Naravno, stvar je samih Amerikanaca da odluče kako će da grade međurasne i međuetničke odnose i kakva treba da je ravnoteža u odnosima između građanina i države. Međutim, tendencije u američkom društvu teraju na razmišljanje.

Patriotski pokret i „beli nacionalisti“ ne žele „novi svetski poredak“ po scenariju „globalizatora“, u kome bi SAD dobile ulogu „svetskog žandara“. Američki patrioti ne žele da njihova deca služe u legionima na granicama imperije, kada njihovoj zemlji preti haos međurasnog i međuetničkog konflikta. Oni se zalažu protiv pokretanja od strane Vašingtona ratova i korišćenja američke vojne snage u inostranstvu, bilo u interesu krupnog kapitala ili pod uticajem, kako oni misle, jevrejskog lobija. Sve to se poklapa sa interesima onih snaga koje se u različitim zemljama sveta bore protiv „globalističke elite“. Mada sa različitih strana, te snage ipak već dolaze do zaključka o neophodnosti da se pomogne jačanje i aktiviziranje Patriotskog pokreta u SAD – bilo moralno, bilo uz pomoć interneta i socijalnih mreža. Načina je mnogo…

Što bude jači uticaj Patriotskog pokreta na umove belih Amerikanaca, što više bude raslo nepoverenje američkih patriota prema svojoj vladi, tim će više Vašington biti prinuđen da pažnju usmeri na unutrašnje probleme, smirujući tako svoje imperijalne težnje prema vojnim avanturama van svojih granica i mešanju u tuđe poslove. To je u interesu američkog naroda. A i u interesu Rusije, Ukrajine, ostalih zemalja Zajednice Nezavisnih Država… To je, ako vam se više dopada, nova osnova za široku međunarodnu saradnju.

Da, zakon odmazde uvek deluje! Pre ili posle, za sve se mora platiti. Pa čak i kada se radi o Americi.

Primedbe: