ŽELJKO CVIJANOVIĆ: KOŠTUNIČIN REZULTAT ILI DEVET CRNIH I JEDNA BELA RUPA

Iako se ni u čemu ne slažu, prilike su udesile da su se – nikad kao danas – oni koji u Srbiji ne znaju ništa i oni koji znaju sve toliko namestili jedni drugima da gotovo ukorak igraju istu igru. Ovi prvi, kako ne vide ništa, ništa ne bi ni menjali. Iza ovih drugih, međutim, koji već dve decenije predviđaju najgore rasplete i redovno pogađaju, danas stoje i argumenti i minuli rad. Nošeni 20-godišnjom inercijom, oni su ubeđeni da danas u Srbiji više ništa nije moguće promeniti. Na kraju, i jedni i drugi svet još uvek tumače različito, ali u tvorenju budućnosti – rđave, treba li reći – učestvuju zajedno, u ulogama gotovo identičnim.

Kad rđavi raspleti postaju pravilo, kad od deset mogućih scenarija devet bivaju loši, tada oni koji ne znaju ništa i mnogi od onih koji znaju sve oblače isti dres. Ni jedni ni drugi nemaju svest o tome jer je i dalje među njima provalija razlika, ali svako tu daje doprinos timu u kome skupa igraju. I ne samo to, tada i jedni i drugi imaju istog neprijatelja – onu manjinu koja, se od neznalica razlikuje po tome što sve zna, a od sveznalica po osećanju za celinu i vrednost cilja. Ta manjina, potpuno svesna visoke verovatnoće rđavih rešenja, nema danas poziv logike, već dužnosti, odakle nastoji da učini mogućim ono jedino dobro – ili čak manje loše, svejedno. Njih oni koji ne znaju ništa gledaju kao neprijatelje, neku vrstu mračne sile koja remeti harmoniju zajedničkog koraka u bezdan. Oni koji znaju sve u najboljem ih doživljavaju kao idealiste, češće kao naivčine i jurodivce, u svakom slučaju kao svet sa kojim se ne gubi ni vreme ni energija.

U polemici sa jurodivcima ovi koji sve znaju i zlu se nadaju nisu bez argumenata, makar koliko je elementarna logika često na njihovoj strani i koliko je verovatnije da će loptica uvek pre upasti u jednu od devet crnih rupa nego u jedinu belu. Ali u potrazi za rešenjem oni nisu manje štetni od onih koji ne znaju. I taj savez inteligencije, koja ubija nadu, i gluposti, koja ubija logiku, u stanju je da propadanje zajednice učini bržim nego da su ga gurali sami ovi koji ne znaju ništa.

SUDBINSKA PITANJA Kad u jednoj naciji ili državi devet od deset staza vodi u bezdan i kad se oni koji ne znaju ništa zakucaju na jednu od tih devet, a oni koji znaju sve na to pristanu, uvereni da je stvar gotova, tada se testira nagon za samoodržanje te nacije/države. Ako ga ima i ako je oslobođen i racionaliziovan, tada u toj naciji/državi prevladava osećaj da se našla na presudnoj raskrsnici i tada sebi postavlja adekvatan set pitanja – gde smo mi danas, odakle smo se, kao država i nacija, našli ovde i kud odavde možemo?

Zašto, međutim, u srpskom javnom prostoru ta sudbonosna pitanja zvuče toliko prazno? Da li taj naš prazni vrisak nad provalijom znači da su Srbi već izgubili nagon za samoodržanje?

Inercija sopstvenog nečinjenja nalaže nam perspektivu iz koje se vidi kako su Srbi pred svojim udesom legli na leđa. Ali, kad to pomislimo, rizikujemo da teško pogrešimo, bar onoliko koliko je Vladislav Petković Dis 1911. godine, pišući „Naše dane“, sve promašio kao prorok, premda sve pogodio kao pesnik. Jer taj prazni zvuk još ne znači kako Srbi danas imaju snage još samo da strepe nad sudbinom junaka rijalitija ili da ih je poklopila estradna euforija zbog Fijata u Kragujevcu.

To što takva pitanja nisu jasno artikulisali, još ne znači da Srbi danas nemaju potrebu za njima i njihovim odgovorima. Uostalom, istorijsko iskustvo nalaže da i nije u prirodi naroda da sam iz sebe formira ni takva pitanja ni takve odgovore. Tome služe elite. Ali tamo gde ih nema ili nisu u narodnoj službi, tamo će pitanja u narodu lebdeti nadohvat ruke i očitavati se u njegovom egzistencijalnom strahu, kojim će – preteći im još većom propasti – bezdušno manipulisati upravo te elite, koje su u našem slučaju i najodgovornije zašto je toliko naših rupa crne boje.

Ako ćemo pošteno, neće biti i da niko ne nudi diskurzivne odgovore na sudbinska pitanja. Samo u prethodnih godinu dana, na primer, napisano je nekoliko ozbiljnih knjiga o tim pitanjima, i sve su u javnom prostoru bivale sakrivene proporcionalno tome koliko su odgovora nosile. Sve ih je čelična ruka vlasnika tog prostora sklonila kao ludu decu. Oni koji ne znaju doživeli su ih kao rodbinu sa sela koja im remeti nedeljni ručak. A oni koji toliko znaju da se nikakvom dobru ne nadaju izgledali su kao da im ovi remete poslednji popodnevni san pred apokalipsu. Kao kaznu za tako težak prekršaj svrstali su ih među remetioce, društveno inkompatibilne i aistorične tipove i, da bi stvar bila zataškana, njihove ideje postavili u ravan one hijerarhije besmisla kojom elite planski i besomučno zasipaju svaki pokušaj kreacije u javnom prostoru. I upravo tako, na toj osi, u Srbiji je protiv ovih „bivših ljudi“ fomiran konsenzus glupih, malodušnih i korumpiranih.

ALTERNATIVNI PROSTOR Tamo gde takvi savezi protiv diskurzivnih odgovora postoje i gde odgovori do građana ili ne dolaze ili dolaze izvitopereni interpretacijama, tamo sam od sebe nastaje jedan alternativni javni prostor. Tamo gde su građani odeljeni od svojih stvarnih elita, gde su im one sklonjene sa horizonta, oni se, u nedostatku boljeg, uzdaju u sopstvene kolektivne interpretacije obilja simptomatskog i simboličkog materijala, kojima taj alternativni javni javni prostor ne oskudeva.

O čemu je reč? Na primer, prisetimo se, svako za sebe, kad smo poslednji put čuli u kafanskim političkim raspravama nekog ko je na sav glas branio vlast Borisa Tadića. Ili da se zapitamo da li poznajemo nekog ko je na vest o metku u prostorijama njegove stranke u Novom Sadu pokazao makar malo empatije sa tadićevcima. Postaje sasvim vidljivo kako su Srbi danas postali nalik onim seljacima iz priče, koje je dečak čobanin toliko puta podigao na noge vičući – vuk!. A onda, ako vuk jednom i dođe, oni se neće osvrnuti na njegovu novu galamu. Umesto toga, svedoci smo kojom neverovatnom brzinom svaka Tadićeva izjava, koja i ne mora biti sasvim besmislena, završava na youtube-u, uz obavezno tumačenje da se radi o gluposti dana.

Taj talas čije se obale još ne vide ne odbija se ni o događaje koji deluju sasvim nedvosmisleno. Na njemu je gotovo nepodeljene simpatije dobio čak i jedan Novosađanin koji se ponašao očigledno nasilnički prema svom komšiji streljačkom reprezentativcu. Sklonost ljudi da svoje simpatije predaju slabijem unapred je pripadala žrtvi koja se nije ni branila. Sve dok nasilnik, pre nego što je strelca udario, nije identifikovao ovog kao „žutog“. Ne samo da je tom reči dobio simpatije, legitimišući se u raspoloženju kolektiva kao slabiji, nego je zašao duboko u prostor narodne podvesti, u kojoj svako nasilje prema „žutima“ sve više dobija karakter pravde ili čak samoodbrane?

Iako obilje tog simboličkog materijala – neklasifikovanog i nesistematizovanog – leti oko naših glava, rušeći svaku hijerarhiju značenja, iz njegovog čitanja trendovi postaju sasvim jasni. Oni pokazuju da je među Srbima započeo jedan dubok proces razlaza sa petooktobarskim političkim i ostalim elitama, koje danas personifikuje Tadićeva vlast. Taj proces samo se delimično može vezati za predstojeće izbore, on je i širi i veći od njih. Iako neće biti bez velikog uticaja, on možda neće u svom punom formatu odrediti njihov rezultat, ali će, kad dođe do vrhunca, odrediti nešto mnogo veće. Odrediće karakter srpskih promena.

Dok taj proces postaje vidljiv golim okom, dok se sasvim jasno može objasniti nepreglednim nizom tih simptomatskih i simboličkih događaja, on je istraživačima javnog mnenja gotovo nevidljiv. Iako se može opipati rukom, on je sasvim nerazumljiv koaliciji glupih, malodušnih i korumpiranih, zatvorenim u uskom svetu čije su zakone sami doneli a onda ih proglasili prirodnim, kao gravitaciju.

PROCES I KONTRAPROCES Pa ipak, huk te ponornice oni čuju, njena moć ledi im krv u žilama. To intenzivno osećanje straha i još intenzivnije nerazumevanje procesa danas određuje sve postupke i stranaka na vlasti i pratećih elita. A to znači da, kada Ivica Dačić građanima uzvikne kako ih on „nikad nije izdao“ niti će ikad, to nije samo rečenica koja ima upotrebu vrednost na izborima, to je distanciranje pred tim talasom koji nadolazi i upiranje prstom u Tadića, jedinog koji svoj prst nema u koga da upre. Kad Mlađan Dinkić govori o sistemskim promenama, on ne samo da se distancira od zločina pljačke u kome je učestvovao, on upravo pokušava da zauzme rakurs tog nadolazećeg talasa u jednom gotovo ritualnom pranju kojim želi da postane deo onoga što se ima dogoditi.

Dok njegovi parneri nastoje da se izmaknu, Tadić nema kud. Iako to nije sasvim pravedno prema njemu, on je sad najživlja personifikacija i baštinik Petog oktobra, i onaj ko bude hteo da sruši tu epohu napašće njega. S početka izborne kampanje Tadić je verovao da onim delovima tog nadolazećeg talasa i tog procesa koji će biti aktuelni na izborima može da parira kandidaturom za EU. Svestan da je to nedovoljno i da će u budućnosti značiti još manje, u drugoj fazi on je pokušao da sve to ignoriše, i da trivijalizuje i umiri kampanju verujući da će mu mala izlaznost garantovati još jedan mandat. Shvatajući, međutim, da se samom svojom željom da nastavi da vlada beznadežno konfrontirao i jednom tradicionalnom moralnom poretku i tom procesu, Tadić se tada odlučio na hazardnu igru. Onako kako igraju oni koji nemaju sutra, već samo danas.

Pokušavajući da taj proces i na međunarodnoj sceni – a njenim posredstvom i na domaćoj – kompromituje pričom o povratku 90-tih godina, on nije samo nameran da eliminiše Tomislava Nikolića. To je samo kratkoročan cilj opstanka na vlasti, utoliko pre što mi danas još ne znamo da li je Nikolić deo tog procesa – a da li će biti, to će zavisiti od brojnih okolnosti, o kojima će reči biti kasnije. Srednjoročno, Tadić želi da stane ispred naprednjačkih birača, koji su u svakom slučaju deo tog proicesa, i ostalih nezadovoljnih građana i uveri ih da promene nisu moguće i da će izbor bilo kakve alternative njemu biti poguban za građane. Ne, on ne plaši Srbiju Tomom Nikolićem, on Srbiju plaši onim što će joj je snaći ako izabere bilo koga osim njega.

Tim nastavkom podele društva, koja će se svakako dramatizovati do kraja izbora i čiji kraj ne možemo nazreti, Tadić stvara opasnu atmosferu društvene konfrontacije jer veruje da bi time mogao da prekine taj proces odustajanja građana od petooktobarskih dogmi. A to će reći da pred sobom vidimo jedan proces hlađenja Srbije od Tadića i da vidimo jedan kontraproces plašenja naroda. Na kraju, konačan rezultat izbora dogodiće se u rezultanti sudara ta dva suprotstavljena vektora.

NASILNIK I DEVOJKA Slikovito gledano, to bi moglo da izgleda kao sledeća situacija. Recimo da je Boris 2008. godine zaveo devojku po imenu Srbija. Recimo da je ona bila veoma zaljubljena i da joj se on u međuvremenu pokazao kao neko u koga se ne može pouzdati. Recimo i onda da je do 2012. godine prestala da ga voli. To njeno razumevanje stvari nije nastupilo preko noći, već je bilo jedan proces, na čijem kraju će biti logično da ona njemu saopšti kako više neće s njim i da se ta nekad idilična veza zauvek prekida.

Osećajući šta ga čeka, on ne može da podnese gubitak i devojci preti da će joj se, ako ga napusti, dogoditi nešto veoma loše. On joj dakle preti. Budući da ga je često viđala u društvu sumnjivih tipova, koji bi svakako mogli da ostvare njegove pretnje, ona zna da su one realne i, logično, plaši se da ga napusti. Hajde sada da vidimo kako se to može završiti.

Prema jednom scenariju, ona će se pomiriti s tim, ostaće sa nasilnikom i njihova veza postaće patološka. Prema drugom, ona će odložiti odluku i čekati najbolje vreme da ga napusti. Takvi raspleti se opet najčešće završavaju teškim nasiljem i nikako drugačije. Prema trećem scenariju, ona će napustiti nasilnika, šta košta da košta, što takođe nosi velike rizike. Četvrta varijanta raspleta – da ode u policiju i prijavi ga – koliko god logična, nije preporučljiva jer nasilnik ima dobre veze u policiji.

Možda bi idealno bilo kad bi imala novog dečka, koji bi mogao da je zaštiti. Udvarači su, istina, tu. Jedan od njih (Toma Nikolić) dovoljno je snažan da se ovome suprotstavi, ali ne razume proces i, koliko god da bi ovoga mogao da nalupa, plaši se da se time ne zameri onim sumnjivim tipovima. Drugi (Koštunica) sve razume, zna kako bi trebalo i sa nasilnikom i sa devojkom, ali, ako dođe da mora da se bije – on se ne bije. Treći (Dveri) rado bi se potukao s nasilnikom, ali toliko je mršav da bi završio na patosu pre nego što bi digao ruku. Četvrti (radikali) takođe bi pomogao, ali on iz nekog svog razloga hoće najpre da nalupa onog prvog udvarača koji ništa ne razume, a ne nasilnika.

Da se još načas zadržim na ovoj slici: onomad sam predlagao da sva četvorica zajedno nalupaju nasilnika i njegovu ekipu, a onda neka se dogovore s njom – ili da devojka napravi neki muški harem ili da odabere jednog od njih. Jer neko rešenje bi se našlo lakše ako bi najpre glavna prepreka bila otklonjena. To se, međutim, kada je trebalo, nije dogodilo i za prosutim mlekom ne vredi žaliti. Šta sad mora da se uradi?

ZAŠTO KOŠTUNICA Rizikujući što će mi mnogi zameriti da u glavnoj tezi favorizujem Koštunicu, pokušaću da objasnim svoje verovanje kako njegov dobar rezultat može da znači dovođenje u sklad sledeće vlade i procesa napuštanja dogmi Petog oktobra. Ako mi to pođe za rukom, rizik će se isplatiti i moja teza se neće pokazati kao stvar puke sklonosti prema Koštunici, nego kao rezultat sagledavanja krupnije slike. Idemo redom.

Pokušajmo najpre da zamislimo Koštunicu koji prolazi loše i uzima, recimo, pet odsto. To neće biti dovoljno za koaliciju sa naprednjacima. A čak i kada bi se tom savezu priključili socijalisti, Koštuničin politčki uticaj sa takvim rezultatom bio bi gotovo nikakav. Ono u čemu bi bio najjači – u politici dakle – ne bi mogao da nametne i u toj vladi samo bi venuo i kompromitovao sopstvenu politiku. Otuda sam uveren da bi i sam, u slučaju lošeg rezultata, radije ostao u opoziciji nego da ne može da utiče na politiku vlade. Sa druge strane, niko ne bi mogao da mu garantuje kako bi ta vlada sa jakima Dačićem i Nikolićem uopšte bila blizu suštinskog kursa onog talasa koji Koštunica prepoznaje u svom programu. Otuda sam gotovo uveren da on u takvu vladu u tim okolnostima ne bi ni ušao.

U slučaju slabog Koštunice koji odustaje od ulaska u vladu, bila bi izglednija velika koalicija. To bi značilo da bi Nikolić, čija politika lavira između Tadića i Koštunice, definitivno pao na Tadićevu stranu i da bi naprednjaci na kraju, uprkos volji svojih birača, postali brana onom talasu demontiranja Petog oktobra.

Hajde sada da vidimo šta bi se desilo kada bi se Koštunica zaustavio na, recimo, odličnih 15 odsto. Nikolić bi svojom politikom pao na njegovu stranu, što iz mnogo razloga i priželjkuje. Dačić, čak i kad bi SPS bio jači od tog rezultata DSS, ne bi otišao sa Tadićem čak ni u situaciji kad bi mogao da mu da 126-og poslanika. Čak i ako bi mu Tadić dao mesto premijera, a Koštunica i Nikolić portira, Dačić bi pre koaliciji SNS-DSS dao 150-og poslanika jer bi – budući sam uveren da još uvek često sanja Peti oktobar – izabrao perspektivniju i bezbedniju mogućnost.

Elem – a to je i najvažnije – možda grešim. Možda vlada sa jakim Koštunicom ne bi ni u duhu ni u i politici bila prva postpetooktobarska vlada, ali vlada bez jakog Koštunice to sigurno ne bi mogla da bude. A, ako ne bi to mogla da bude, to bi značilo da imamo vladu čija se politika odvija suprotno i od društvenih i od svetskih procesa. Na kraju, to bi bila vlada suprotstavljena građanima barem koliko ova Tadićeva.

Da ne govorim o vladi, koju sanjaju žuti – dakle sadašnji kabinet bez Dinkića, pojačan Čedom Jovanovićem. Koštuničina postpetooktobarska politika s takvom vladom bila bi bar na izvesno vreme gurnuta ad acta a on sam možda i na duže od toga jer bi između političke stvarnosti u Srbiji i njegovih ideja stajalo brdo problema koje prethodno treba rešiti – srušiti Tadića, na primer. A to su stvari kojima Koštunica nije ni vičan ni sklon. Ukoliko bi bila formirana takva vlada, SNS bi ostala u opoziciji. Nikolić bi se tada osećao ne samo poraženim već i prevarenim, tako da bi se njegova stranka ili gotovo trenutno raspala ili bi se pretvorila u neku vrstu polurevolucionarne organizacije, za koju bi šešeljevci iz najžešćih dana bili pačja škola.

ELITE PROTIV SNS-DSS Koštunica i njegov rezultat, odnosno osovina DSS-SNS, gde ovi prvi ne bi bili politički statisti – sve te komponente su dakle veoma važne da bi se makar malo uskladili politički, društveni i međunarodni procesi, koji će se odvijati za mandata sledeće vlade. To bi značilo da bi Srbija sa takvom vladom mogla da uhvati malo vazduha i sretne se sa kakvom-takvom stabilnošću, koja bi joj omogućila da nešto spremnije dočeka predstojeće promene. Ponavljam: kada sve to kažem, to ne znači da tvrdim kako Koštunica obezbeđuje ili garantuje bilo šta od toga, ali njegovi loš rezultat i odsustvo i garantuju i obezbeđuju upravo suprotno. Rečju, niko od nas ne mora da ima dobro mišljenje ni o Koštunici ni o Nikoliću, ali karte su pale da će promene započeti njih dvojica ili neće ni biti započete.

Nažalost, na opozicionoj sceni razumevanja za tu tezu nema previše. Sa druge strane, Tadić to savršeno razume, njegova elita još bolje. Otuda, dok su verovali da je to moguće, tadićevci su prošle godine medijski nasrtali na Koštunicu, ali nisu mu mnogo naudili onako kako je teže na taj način nauditi manjim strankama sa čvrstim biračkim jezgrom. Zato su udarili na osovinu Koštunica-Nikolić, napadajući ovog drugog iz svih oruđa verujući da je lakše osipati veliko naprednjačko biračko telo nego manje deesesovsko. Tako smo došli do toga da se na Koštunicu najviše ide prećutkivanjem, dok od četiri televizijska spota u kojima se pojavljuje Toma Nikolić tri potpisuje i plaća Tadićeva stranka.

Sa druge strane, rušenju te osovine – a u osnovi zaustavljanju procesa koji će završiti tako što će Srbija Tadiću zauvek reći zbogom – posvećene su sve vladajuće stranke, bezmalo svi mediji, istraživači javnog mnjenja, mnogi stranci, elite koje ne znaju ništa i elite koje znaju sve ali ne veruju da može bolje, cela skala opinion makera od nevladinih organizacija, kulturnih poslenika do patriotskih sajtova iznajmljenih Tadiću. Tu su, naravno, i fantomske stranke, od jedne čiji lider preti da će kriminalce daviti golim rukama, koju je formirala jedna zapadna služba, sve do Vukadinovićevih i Tadićevih Vlaha.

Naravno, nisu svi oni zaljubljeni u Tadića, ali jesu u petoktobarski klijentistički sistem, čiji pad bi pred talasom nadirućeg raspoloženja građana i društvenih promena da spreče makar za još jedan mandat, makar ni toliko. I to je sasvim logično jer bi samo korak ka saglasnosti između onog alternativnog javnog prostora i aktuelnog političkog konteksta otvorio mogućnost za smenu elita, gde bi prvi korak bilo makar delmično otvaranje javnog prostora. U tom prostoru, čim bi dobile konkurenciju, jalove petoktobarske elite bi za vrlo kratko vreme bile kompromitovane kao svet koji je bio spreman da žrtvuje budućnost Srbije za poziciju urođenika kome se beli masa obraća kao gotovo ravnom sebi.

Iako ih ni po čemu ne treba porediti sa prethodnima, protiv Koštuničinog rezultata i osovine SNS-DSS, za koje sam, verujem, objasnio zašto su značajni, danas su se našle i Dveri. Naravno, bilo je njihovo moralno i svako drugo pravo da uđu u političku trku, utoliko pre što niko od nas niti je bio niti jeste zadovoljan opozicionom ponudom. Jednako, biće najbolje ako tu trku Dveri završe iznad cenzusa, ali ta vrsta konkurencije, u kojoj pristojan svet iz Dveri danas možda više koristi tadićevcima nego Srbiji i u kojoj se može dogoditi da ostanu naspram onog talasa promena prilično je nepodnošljiva. Ako ne prođu cenzus, ljudi iz Dveri već po sebi poneće svoj deo i krivice i kazne, iako već sad vredi reći da krivice za to, ne manje, ima i na drugim stranama.

Na sasvim zatrovanoj političkoj sceni – a naša je trovana sistematski i ne samo o srpskom trošku – takve situacije su očekivane. Zato je velika slika važna i zato njeno odsustvo stvara nepodnošljive i neprirodne saveze onih koji ne znaju ništa, onih koji znaju sve i onih koji mogu i jedno i drugo ako se plati. Zato je sada važno izvaditi štetu i zaustaviti svaki sukob i sumnjičenje na opozicionoj sceni. Jer, kome je do toga, uskoro će biti prilika da vidi ko je ko, ko je falš a ko pravi, a promene koje dolaze pokazaće da niko u njima neće biti višak jer će faliti svega, a ljudi posebno. Jer neće biti lako pronaći jedinu belu rupu.

Izvor: http://www.standard.rs