ŽELJKO CVIJANOVIĆ: KOLIKO ĆE DA KOŠTA TADIĆEVA KAMPANJA I ŠTA TO GOVORI O PROIZVODU

Ako se investira toliki novac u neki proizvod koji ne može da vrati uloženo, da li to znači da tadićevci svesno posluju sa gubitkom?

Oni koji su se sve vreme pitali hoće li Boris Tadić na kraju izaći i na predsedničke izbore, mogli su samo da pogledaju neki od njegovih reklamnih spotova na televiziji. Reč je o školskom primeru predsedničke kampanje, koju će voditi bar tri nedelje duže od svih svojih konkurenata, i to punom parom, i to za sve pare.

E sad, pošto niko ne pamti da se nešto ovoliko vrtelo na televiziji koliko Tadićevi spotovi sa malim privrednikom iz Šimanovaca i seljakom iz Petrovčića, hajde najpre da vidimo šta bi moglo da znači to „za sve pare“.

Raspitujući se po marketinškim službama na televizijama, ispada ovako: sekund reklamnog spota na srpskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, u zavisnosti od njihove gledanosti, košta, prema cenovnicima, od 50 do 300 evra. U svakom reklamnom bloku (pet minuta na svaki sat vremena), Tadić već desetak dana ispucava po dva spota od po 46 sekundi, što iznosi 92 sekunde na svaki sat.

Usput, posle 33. sekunde spota na većini televizija važi specijalna uvećana tarifa (po dogovoru) za svaki sledeći sekund. Zašto je to tako, nisu baš umeli da objasne, mada bih rekao da je to neka vrsta poreza na hirove pijanih milionera jer ne verujem da bi iko drugi snimao reklamne spotove u tolikom trajanju.

Ali ne sumnjajmo da su Tadićevi ljudi uspeli dobro da – kako kako bi to oni rekli – ispregovaraju, da su dobili pristojne popuste na količinu, zatim popuste na činjenicu da su važni ljudi iz reklamne branše i da mnoge televizije zavise od njih. Recimo i da je Tadić dobio pupust na uticaj, kao i na to da se radi o prodaji proizvoda od opšteg interesa, budući da ćemo, ako on ne ostane predsednik, jamačno imati rat. Otuda napravimo konzervativnu procenu da ga sekund spota košta tričavih 100 evra. Pomnožimo to sa 92 sekunde i dobićemo da Boris na svaki sat na samo jednoj televiziji pazari sekunde u vrednosti od 9.200 evra.

ŠTA JE REALNA CIFRA? Kako blok ide na svaki sat, to ih tokom dana na jednoj televiziji ima 24. A to će reći da Boris na samo jednoj televiziji dnevno pazari 220.080 evra. Kad se to pomnoži sa brojem televizija sa nacionalnom frekvencijom (6+1 jer RTS ima dva programa), dobije se cifra od milion i po (1.545.600) evra dnevno za televizijsku kampanju. I sve to samo za spotove, bez iznajmljenih specijalnih termina, bez beskrajnog spinovanja i navijanja u informativnim emisijama, a valjda i to nekog đavola košta.

Ako taj dnevni trošak pomnožimo sa 45 dana, koliko će za Tadića strajati predsednička kampanja, ispašće da će Tadića samo emitovanje spotova koštati neverovatnih skoro sedamdeset miliona (69.552.000) evra. A gde su još bilbordi, print kampanja, internet, plakati, lokal, flajeri, izborni skupovi, istraživanja javnog mnenja, pa analitičari koji na majke mi kažu kako je mrtva trka u rejtingu između Tadića i Nikolića…

A sad da se spustimo na staru dobru zemlju: da plati 70 miliona evra za spotove, to danas nema ni Boris Tadić. A ako nema on, to znači da te pare danas u Srbiji nema niko. Dakle idemo na još konzervativniju procenu: pored svih navedenih razloga da Boris dobije popust, recimo i to da su sve srpske televizije u finansijskom problemu i da zbog toga sekunde Tadićevim ljudima plaćaju budzašto. Recimo onda i to da su televizije svoje vreme prodale sa neverovatnim popustom – čak do 95 odsto – pa neka, prema toj ultrakonzervativnoj proceni bude kako je Borisa sekund spota koštao samo deset evra. I tada ćemo doći do njegovog konačnog troška od oko sedam miliona (6.955.200) evra za spotove. Ni to, naravno, on neće platiti jer ni tih para u Srbiji nema, a i onih malo koji ih imaju – takvi imaju sasvim dovoljno snage i pameti da pare za te stvari ne daju.

Da li to znači da televizije Tadiću besplatno ustupaju reklamni prostor? Ne verujem, kao što ne verujem ni da će ijedan televizijski gazda Borisu pustiti menicu ako pare ne vidi na računu. Kako se onda naplaćuju? Da li ih neko reketira? Da li sekundama vraćaju za ustupke koje su davno dobili? Da li im je neko obećao novac iz države? Hoće li biti uključeni u neku od kampanja koju će u ime svog budućeg ministarstva raditi Oliver Dulić? Valjda će to jednog dana utvrditi istraga, a sada samo ovoliko: razlika između onoga što je Tadić platio (vrlo malo, pokazaće se) i onoga koliko to stvarno košta, odnosno koliko će na kraju naplatiti televizije, cena je predsedničke izborne korupcije. To je cena je koja će biti ili je već na razne načine plaćena iz jedinog izvora koji se u Srbiji danas zaista ponaša kao pijani milioner. Iz države, dakle.

PITANJA ZA ADVERTAJZERE Kako god, to što ne znamo ko će to i kako tačno platiti, iako znamo da će na kraju sve biti plaćeno iz državnih resursa, što znači da će sve platiti građani, ne znači da za Tadićeve spotove nisu potrošene velike pare. A taj trošak otvara nekoliko stručnih pitanja za Tadićev marketinški tim.

Na primer, jedno gotovo teorijsko pitanje: koliko bi trebalo novca da vrati proizvod u čiju reklamnu kampanju je potrošeno ovoliko novca da bi se kampanja mogla smatrati svrsishodnom? Da li će kampanja moći da se smatra uspešnom ako Tadić pobedi na izborima, pa makar se pare i ne vratile? Ili Tadićeva pobeda na izborima već po sebi podrazumeva da će se uložene pare vratiti?

Da li u zoni legalih proizvoda na srpskom tržištu postoji i da li je uopšte zamisliv proizvod koji bi za pet godina, koliko traje predsednički mandat, mogao da povrati tolike pare? Ako je jedini proizvod koji ima tolike margine – droga, može li se Tadić na vlasti smatrati halucinogenom materijom i, ako može, zašto se uopšte reklamira budući da takvim proizvodima reklama nije ni dozvoljena ni potrebna? A ako je potrebno jedan takav proizvod javno reklamirati narodu, da li je onda Tadić neka vrsta opijuma za narod, što će reči ideološki kvalitet neograničene vrednosti?

Da li se može reći da je Tadić kao politički tržišni proizvod nadmašio, na primer, i mineralne vode ili žvakaće gume, u čijim troškovima glavina uloženog otpada na marketing? Budući da reklamiranje te vrste proizvoda – ukusi i kvalitet žvakaćih guma i mineralnih voda među sobom se malo razlikuju – marketinški stručnjaci reklamiranje takvih proizvoda često ocenjuju kao prodavanje iluzije o proizvodu, mnogo više nego kvaliteta proizvoda samog. Ako je sve to tačno, da li to znači da je i reklamiranje Borisa Tadića zapravo prodaja iluzije?

Ako se investira toliki novac u neki proizvod koji ne može da vrati uloženo, da li to znači da tadićevci svesno posluju sa gubitkom? Da li taj trošak knjiže kao svoj moralni dug Srbiji ili kao vraćanje dela zarađenog novca u prethodnom mandatu? Ili računaju da se u budućnosti naplate na neki drugi način koji se ne smatra legalnim?

I na kraju pitanje svih pitanja: da li nam ova površna analiza karaktera Tadićevog marketinga svedoči o jeftinom proizvodu, koji svoju cenu postiže tek kroz masovnost? I da li to znači da će, samo ukoliko masovnost ovaj put izostane, taj proizvod pred Srbijom da se pokaže u svojoj pravoj vrednosti i veličini? I valjda bih sad trebalo da kažem: mislite o tome!

Izvor: http://www.standard.rs