ŽELJKO CVIJANOVIĆ: DA LI SMO SPREMNI ZA IZNENAĐENJA ILI KAKVA ĆE BITI ULOGA STRANACA NA SRPSKIM IZBORIMA

Kad čovek oseti tu energiju migrenoznog slota, kojom su srpske stranke – gotovo sve redom – započele svoje izborne kampanje, rizikuje da pomisli kako se dogodilo da je politike dosta i političarima. Naravno, startna neuverljivost malo je za zaključak kako ih je napustio eros vlasti – ne zavaravajte se, za samo malo na tom vrhu sveta većina njih odavno je dala porodičnu ikonu, a sad bi dali i više, samo kad bi znali šta je to više. Energičnije kampanje, međutim, u ovom momentu nisu moguće, i za to su bar četiri razloga.

Prvo, rano je. Ali videćete ih za neki dan kako će svi da živnu – doduše ne kao pre – posebno kad Boris Tadić poveća izborni ulog za svoje mesto. Radi se – drugo – i o tome da su se marketinške matrice prilično istupile u verovatno najdužoj izbornoj kampanji u istoriji Srbije. Reč je o kampanji koju je Tadić nametnuo da bez prekida traje od kraja 2006, kad je započela kao zamena za politiku, da bi se od početka 2009. nastavila kao zamena za hleb. I zato danas, kad su efekti tih kampanja strankama najpotrebniji, one se – nije moglo biti drugačije – pokazuju emotivno potrošenim i ispražnjenim od poruka i značenja.

Treći razlog je u tome što se politički govor – a to nije samo srpski trend – toliko odelio od jezika stvarnosti da politika, sada kao diskurs idealnog, i ralnost jedva da još drže neku vezu i osnovu poređenja. Da nije tako, zar bi Tadić vrteo svoj izborni spot sa malim privrednikom u trenutku dok njegova vlada ubija poslednjeg iz tog esnafa? Da li bi promovisao svoj odnos prema selu u momentu dok mu seljaci demonstriraju i stoje blokirani na prilazima Beogradu? Zar bi Mlađan Dinkić iz URS toliko penio protiv politike Mlađana Dinkića iz G17 Plus i zar bi isti taj prvi Dinkić uopšte mogao da završi ijedan svoj miting drugačije do parolom – Uhapsite Dinkića! Da li bi se Čeda Jovanović usudio da kampanju bazira na svojim moralnim kvalitetima? Čak i kada se u toj vrsti diskursa pokaže neka energija, čak ni kada on nije sasvim politčki disfunkcionalan – a nije – to nije energija političkog žanra, već nekih sasvim drugih zaumnih vrsta.

Sve to može da znači da će sama kampanja u ukupnom procentu osvojenih glasača strankama doneti manje nego pre. Takođe, da ona na kraju neće biti ogorčena borba među strankama za glasače – manje-više ta je teritorija već podeljena – nego da će svaka od njih biti sasvim zadovoljna ako uspe da kampanjom izvede neki procenat više svojih i, još važnije, ako neki procenat više protivničkih birača ostavi kod kuće.

Uostalom, ako se i složimo kako je na prošlim izborima Tadić pokazao priličnu energiju, lako ćemo se složiti da su mu na kraju mnogo više doneli običan public relation i spin – Fijat, i plašenje građana „nacionalističkom koalicijom“, koja će Srbiju vratiti u izolaciju. Kao što mu je mnogo više od odličnog – mada nedozvoljeno pokvarenog – odnosa s javnošću donela još pokvarenija intervencija zapadnih ambasada, koja mu je u zagrljaj dovela Ivicu Dačića.

KAMPANJA PREMA STRANCIMA I tu dolazimo do četvrtog razloga zašto ova kampanja tako malo liči na to što zapravo jeste. Reč je o strancima, svetu koji u Srbiji sputava mnoge energije, pa zašto bi ova izborna bila izuzetak. Naime, dobar deo kampanja, posebno najvećih stranaka, usmeren je prema strancima ili je na različite načine usko vezan za njih. To se događa i onda kad Tadić ne pita šta košta da bi pre izbora video Obamu, jednako kao i onda kad Toma Nikolić izbegava svaki konflikt u koji ga napadno uvlače žuti i što izbegava svaku jaku reč koju bi morao naknadno da objašnjava ambasadorima. A događa se i kad Koštunica u svom izbornom programu prilično produbljuje razliku u odnosu prema Evropi/Nemačkoj i SAD, i to upadljivo na štetu ove prve.

Naravno, tri su najvažnija međunarodna faktora koji utiču na srpske izbore – SAD, EU i Rusija. Uticaj četvrte sile koja se pojavljuje na Balkanu – Turske – još uvek nije toliko izražen i svodi se tek na muslimanske partije u Raškoj oblasti i u nešto manjoj meri na albanske partije na jugu centralne Srbije.

E sad, oni koji na te stvari sa strancima gledaju linearno nikad neće razumeti zašto Amerikanci odavno nisu na vlast doveli Čedine liberale, zašto to isto Rusi nisu uradili sa radikalima ili zašto Brisel nije odavno oterao Tadića, na njegovo mesto doveo Milicu Delević i radio isključivo s njom. Naravno, tako bi moralo da bude ako bismo stvar tretirali prema kriterijumu afiniteta i lojalnosti neke stranke ili pojedinca prema pojedinom stranom centru. Isto bi bilo čak i ako bismo govorili o simpatijama stranaca prema pojedinoj srpskoj političkoj grupi. Ali tako nije, niti će biti ovaj put zbog najmanje dva razloga. Prvi je taj što stranci čak ni danas nisu svemoćni u Srbiji, i to bi valjalo da zapamtimo, makar sve drugo zaboravili. Drugi razlog, koji proizlazi iz prvog, je taj što velike sile uopšte ne rade tako na principu afiniteta i simpatija.

Zato hajde da vidimo šta se to promenilo od izbora 2008. godine do danas na međunarodnoj sceni, posebno u odnosu na Srbiju. Pre svega, na prošlim izborima Vašington i Brisel su – praveći Borisovu vladu od Dačića i blata i nastojeći da eliminišu Koštunicu i tadašnje radikale – nastupili kao jedan. I baš takvi obrisali su svaki drugi mogući strani uticaj, pa i rusku želju da makar delimično utiču na raspored snaga. Ovaj put, međutim, Brisel kao politički pojam jedva da postoji, i umesto o njemu govorimo o Berlinu.

Ovaj put Vašington i Berlin međusobno su udaljeniji nego ikad od početka balkanske krize početkom 90-tih. Ako se ta udaljenost da izmeriti, dovoljno su daleko da nam ne ubiju svaku nadu, ali još suviše blizu da bismo opustili kravate i zvali muziku. Ipak, nije van pameti kako će možda baš srpski izbori biti taj trenutak kada bi se ta udaljenost prvi put moglo videti i na našem terenu. Prvo, SAD ne gledaju sa previše oduševljenja na apsolutnu nemačku dominaciju u Evropi. Jer apsolutno superiorna Nemačka u tradicionalnom američkom političkom mentalitetu na drugoj je strani od mirne i stabilne Evrope. Zato ne isključujem da u Vašingtonu pobedi odbojnost i prema nemačkoj dominaciji na Balkanu, koji je već najmanje 20 godina evropski poligon na kome su se završavala sva odmeravanja snaga velikih sila, odakle su se onda po autmatizmu prenosila na kontinent.

PROMENE MEĐU VELIKIMA Ovaj put Amerikance i Nemce u Srbiji ujedinjuje zajednička želja da spreče povratak Rusije u region. Razdvaja ih odnos prema regionalnom uticaju Turske, za šta je Vašington pun benevolencije, taman koliko je Berlin pun protivljenja. Na izvestan način – iako za nas na terenu još uvek sasvim nevidljiva – razdvaja ih i želja Nemačke da ispod Kosova podvuče crtu vo vjeki vjekova i da ostvari dominaciju na celom balkanskom terenu do grčko-turske granice, za šta joj je grčki kolaps dao lepu priliku.

Amerikanci više preferiraju atlantsku nemačku nego evropsku, taman onoliko koliko je atlantska obavezno konfrontirana sa Rusijom i bezuslovno vezana za Vašington i Brisel – ali ne kao sedište EU, nego kao sedište NATO. Sa druge strane, evropska Nemačka, koja svoju snagu gradi na ekonomskoj dominaciji, komplementarna je sa Rusijom. To znači da je uslov za širenje nemačke ekonomske snage u tome da Rusiju ili pokori ili da s njom ima bliske odnose na zadovoljstvo obeju strana. Da je nekim slučajem uspela „cvetna revolucija“ u Moskvi, jedan od njenih plodova bilo bi vraćanje Nemačke kući podignutoj 1945 – u atlantski kontekst. Propast te revolucije, međutim, i bar privremen gubitak zapadnih ambicija da kontrolišu Rusiju moći će samo da dovede do još bližih odnosa Moskve i Berlina, što će značiti nastavak afirmacije evropske nemačke na račun atlantske.

Važna promena dogodila se i u Rusiji. Iako je reč o zemlji koja još nije rešila nekoliko suštinskih problema, bez čega se ne može govoriti o njenom globalnom uticaju, njen evropski, pa i balkanski uticaj ipak je rastao proteklih kriznih godina. Istovremeno, Vladimir Putin je tokom neuspešnog „ruskog proleća“ uspeo u dve važne stvari – prvo, spasio je svoju vlast i politički kontinuitet zemlje i, drugo, to je učinio toliko meko da nije ugrozio ništa od svoje pozicije unutar globalne raspodele moći. Otuda se Rusija posle dužeg vremena pojavljuje kao faktor koji bi mogao da ima deo uticaja na stvaranje nove srpske vlade. Na tu temu Rusi su već pokušavali da naprave neke dogovore sa Vašingtonom, koji danas imaju više šansi za uspeh nego juče. Utoliko pre što je Barak Obama prošle nedelje jednim nespretnim šapatom pokazao važnost ruskog razumevanja za njegov novi mandat. I to razumevanje će, gotovo je sigurno, dobiti, utoliko pre što republikanska ponuda predsedničkih kandidata Moskvi ne ostavlja veliki izbor.

Rečju, za razliku od 2008. godine, kada je aktivan bio samo jedan ujedinjeni zapadni uticaj (SAD i EU), pored jednog još uvek pasivnog (Rusija), danas govorimo o tri aktivna uticaja – SAD, Nemačke i Rusije. Oni su danas toliko autonomni da nije nemoguće čak ni to da u podeli snaga dogovor Vašingtona i Moskve nadjača uticaj Nemačke, što je do sada bilo ravno nemogućem. Isto tako, moguće je i svojevrsno ponavljanje situacije iz 2008, što znači prevaga ujedinjenog interesa SAD i Nemačke nad ruskim. Treća mogućnost je najmanje verovatna – da Berlin i Moskva potisnu Vašington – što, na kraju, ipak svedoči o trenutnoj hijerarhiji snaga. Na kraju, najverovatniji je konsenzus sva tri uticaja.

Iako je poziciju Srbije pred ta tri uticaja teško tretirati kao povoljnu, ona je ipak povoljnija nego pre četiri godine. Dva su razloga za to. Prvi, kako je rečeno, nemački i američki interes daleko su od istovetnog, a istorija pokazuje da je Srbija bolje prolazila kada Vašington/London i Berlin/Beč nisu jednako gledali da nju. Drugi razlog krije se u povratku ruskog uticaja – koji nikako ne treba precenjivati, a to naglašavam jer smo tome često skloni. Šta god mislili o njemu, ruski uticaj gotovo nikad nije slabio, nego je jačao srpsku poziciju.

VELIKI U SRBIJI Hajde sada da vidimo kako se centri zapadnog uticaja ponašaju prema srpskim izborima. Bilo je za očekivati da Nemačka bude najaktivniji igrač u ovoj fazi, i to iz nekoliko razloga. Naime, izborna kampanja zatekla je Nemačku u njenom balkanskom naletu, koji je, kad je o Srbiji reč, intenziviran prošle godine. Poseta Angele Merkel Beogradu formulisana je na njenom odličnom razumevanju Tadićeve pozicije čoveka koji je sva svoja jaja stavio u jednu korpu, i to, gle čuda, baš onu evropsku, koja je pripadala Merkelovoj. Ona je tu njegovu jedinu ambiciju – koja je služila kao supstitucija za sve druge ambicije kakve bi trebalo da ima lider jedne male nezavisne države – uslovila apsolutnim potčinjavanjem Srbije. I Tadić je u tu zamku lako upao. Rezultat je bio da je nemački uticaj u Srbiji za samo nekoliko meseci porastao možda više nego za celu deceniju od pada Miloševića i da je Tadić i sudbinu svoje zemlje i ličnu apsolutno stavio u ruke Berlinu, rušeći svoje mostove ne samo prema Moskvi nego u dobroj meri i prema Vašingtonu.

Otuda je nemačko aranžiranje evropske kandidature Srbiji u svakom slučaju bilo direktno mešanje u izbore. Jer ono je Tadiću, koji bez kandidature nije imao ništa sa čime bi mogao da izađe na izbore, ipak dalo priliku da se bori. A to će reći da kandidatura nije dovoljna za pobedu tadićevaca, kao što bi njen izostanak bio sasvim dovoljan za njegov poraz. Odmah zatim, Tadić je dobio i nagradu Saveta Evrope, što je takođe neka izborna pomoć, dobio je podršku nemačkih medija u Srbiji, mada ne bezuslovnu, i dobiće još toliko da mu do Đurđevdana neće baš svaki dan ponavljati u medijima šta sve treba da uradi sa Kosovom, koga da uhapsi od svojih i šta još mora da uradi sa Srbijom.

Tadiću, naravno, ta podrška nije dovoljna. Zato je ponovo u ofanzivi – ko zna kojoj po redu – da se sretne sa Obamom. Taj susret, naravno, ne bi mu dao mnogo na rejtingu među biračima, ali bi bio jasan signal svim srpskim strankama bez koga se naredna vlada neće moći napraviti, pa makar samo prešao cenzus. Koliko se može čuti, nisu velike šanse da do te posete dođe, utoliko pre što bi Amerikanci izgleda voleli da Tadić u Belu kuću uđe sam, a da iz nje pred kamere izađe sa Obamom i Hašimom Tačijem. To je malo previše čak i za Tadića, posebno u trenutku kad njegovoj stranci interna istraživanja kazuju da će na izborima proći prilično rđavo.

Druga ofanziva iz Beograda prema Vašingtonu bila je ona za oslobađanje Vojislava Šešelja, čiji povratak u Beograd bi, veruju u DS, morao da smanji prednost stranke Tome Nikolića. Ni od toga, po svoj prilici, neće biti ništa jer bi, u trenutku kada je Šešelj svoj proces razbucao u froncle, njegovo puštanje u Beograd, makar i samo na produženi vikend, izgledalo kao sloboda za čoveka koji je pobedio Imperiju. A to ne biva, posebno ne da bi ostao na vlasti neki zamenjivi šraf u nekoj zemlji koja se izgovara slično kao Sajberia iako nije toliko hladna.

Uoči izbora dakle Amerikanci će se najverovatnije ponašati uzdržano zato što Obama ima i pametnijeg posla i većih problema u svojoj izbornoj godini, zatim zato što mu taj očajni srpski Juščenko previše miriše na nemačke kobasice – iako bi se ta stvar lako dala vratiti u red – i zato što Srbija na američkoj politčkoj mapi više nije obeležena kao zemlja gde su „demokrate“ na vlasti napadnute od nadmoćnijih „populista“. A to znači da će Amerikanci na srpske izbore, za razliku od prošlog puta, kada su uticali i pre i posle glasanja, ovaj put intervenisati samo posle. Ako se i za tim ukaže potreba jer teško je verovati da bi ta intervencija bila motivosana spasavanejm Tadića, čak onda i ako se pokaže da ta intervencija suštinski to i znači.

RAZOČARANI RUSOFILI Amerika je velika zemlja, a takve ne zanima da u malim državama igraju na jednu personalnu kartu. One igraju na poliitku, a politika koju oni zamisle imaće ovaj put mnogo više elemenata od besmislene podrške „nastavku Tadićevih reformi“.

Iako u manjoj meri, shodno svojoj veličini, sličnog načela će se pridržavati i Nemačka. Uostalom, zar Nemci nisu, i pored podrške Tadiću, prošle nedelje primili Nikolića i Vučića na prilično visokom nivou znajući da su primili gotovo sigurne izborne pobednike. Naravno, blagost koju su pokazali prema ovoj dvojici, uprkos tome što im jedan previše miriše na Amere, drugi na Ruse i nijedan na Borisa iz one avgustovske Angeline zamke, jeste blagost prema budućem pobedniku, koga bi svakako valjalo urazumiti da u sledećoj vladi pruži ruku Tadiću. Ne znam šta su im Nikolić i Vučić na to odgovorili, ali, znajući ih, verujem da nisu ništa. Sa jedne strane, do Đurđevdana im treba mir sa svima sa kojima ga je moguće postići, dok, sa druge, i sami znaju da im velika koalicija treba taman koliko i lepra.

Konsolidujući unutrašnje političke resurse posle predsedničkih izbora, koji su bili rutinski po rezultatu i ni po čemu drugom, Rusi su na neko vreme izgubili korak u Srbiji. Tu prazninu popunili su razni mešetari sa ruske strane, gde je bilo ne samo takvih koji su lobirali za „veliku koaliciju“ već i oduševljenih Dačićevim socijalistima kao najautetničnijim zaštitnicima ruskog interesa u Srbiji, što je istinito i može se garantovati samo nadaleko čuvenim poštenjem socijalista. Tu kakofoniju iz ruskih izvoraupotpunila je i informacija kako će uoči izbora srpska vlada u Nišu otvarati onaj ruski centar za hitne intervenicje i kako će na taj kermes bezmalo dovesti i Putina. Ali, srećom, to nije jedina glupost koja se može čuti u lažnim vestima puštenim u srpski predizborni etar.

Sve to dovelo je do izvesne panike na proruskom krilu srpske scene. Otuda su se mogli čuti očajnički pozivi Putinu da se u Srbiju instalira sa svojom mekom i tvrdom moći po uzoru na zapadne sile iz 90-tih. To je u redu, mada ostaje pitanje da li se u tom kontekstu od Putina očekuje i da nam zavede sankcije, da nas bombarduje i da se potom, kad nas oslobodi, ponaša na isti način kao i zapadne sile. Naravno, Rusija je velika zemlja i, kao što Nemci i Ameri neće prestati da rade u Srbiji ako u sledećoj vladi ne bude Tadića, tako neće ni Rusi ako u njoj ne bude radikala i Dveri.

Takvo, uslovno rečeno, razočaravajuće ponašanje Rusije stvorilo je i školu mišljenja prema kojoj Srbija nije u zoni ruskog strateškog interesa. Naravno, te stvari funkcionišu malo drugačije, tako da je dovoljno setiti se kako je Srbija dobila svoj deo Južnog toka – direktnom intervencijom Putina jer na prvom nacrtu maršrute je nije bilo – pa shvatiti da će Srbija biti unutar tog interesa onoliko koliko Rusija polaže strateške važnosti u taj projekat. A to je, priznaćete, što se Srbije tiče, najviše za poslednje dve decenije.

Rečju, Srbija će u zoni ruskog interesa u godinama koje su pred nama biti u zavisnosti od dva faktora. Prvo, koliko će Rusija uspeti da dragocenu deceniju pred nama provede u miru i razvoju, što će reči bez daljeg sužavanja obruča NATO, i, drugo, od toga koliko će sama Srbija početi sopstvenim snagama da pravi svoju državnu kuću. Jer ne biva u međunarodnim odnosima da vam drugi pravi kuću, a čak i kada se tako desi, ona ispada ukrivo, bez obzira da li je prave kao Sovjeti u Avganistanu ili Ameri na Kosovu ili u Bosni. Kad sami počnete da pravite kuću, to je već druga stvar, tada će se već naći onih koji će pomoći, i među Rusima i među onima od kojih to danas i ne sanjamo.

SLIKA UOČI PROMENA Ako objektivno sagledamo ruski uticaj na sledeće izbore u Sribiji, njega će odrediti tri komponente. Prva, kao i u slučaju američkog izbornog uticaja, to će biti sami izborni rezultati. A to znači da su stvari, uprkos svemu, u rukama srpskih birača. Druga komponenta tiče se toga da niko ne bi trebalo da očekuje da Rusija izađe iz svog dogovora sa ostalim velikim silama, što znači da ona zbog Srbije neće ugroziti svoje odnose sa Nemačkom i Amerikom, kao, što, ovaj put za promenu, neće ni one sa Rusijom. Treća komponenta tiče se toga da Rusija, po prirodi stvari, za razliku od Nemačke i SAD, glavninu svog uticaja može da ostvari pre izbora direktnim uticajem na građane, dok zapadne sile postaju moćnije posle izbora.

Zato onaj ko priželjkuje da se Putin obrati Srbima i kaže im da glasaju za nacionalne stranke možda Srbima želi dobro, ali im dobro ne nosi. Tako nešto bi, vrlo verovatno, dovelo do zaoštravanja, koje bi se slomilo na leđima Srbije. I ne samo to, nego bi ugrozilo i ulogu Rusije u našoj zemlji u naredenim godinama, kada će promene neminovno uslediti i kada će uticaj Rusije – još snažnije i uticajnije nego danas – biti od ključnog značaja za oblikovanje tih promena.

Zato je za Srbiju u ovom momentu najpovoljnija ravnoteža uticaja jer bi ona svakoj od velikih sila kao interes postavila neku vrstu stabilizacije Srbije, makar rđave stabilizacije. A svaka stabilizacija, pa i ta rđava, podrazumevala bi Srbiju bez nasilja, bez zapaljivih socijalnih nereda, koji bi mogli da prerastu u ko zna šta. Ono što je u tome dobro glasi: insistiranje da Tadić nastavi da vlada Srbijom po svaku cenu biće u prilog destabilizacije. Zatim: svaki nastavak bezočnog guranja Srbije prema EU, sa svim pratećim akcijama, biće u prilog destabilizacije i Srbije i regiona.

Sa druge strane, poštovanje volje srpskih birača, posebno ukoliko ona bude jasno izražena, biće ključni prilog stabilizaciji, kao što će njeno nepoštovanje biti drugo ime za paljenje velike vatre. Rečju, ne stvarajući nikave iluzije o konačnim namerama Zapada u Srbiji, zaključio bih da su interesi Zapada i Srba danas malo bliži nego na izborima pre četiri godine. Ako je čitalac sumnjičav i ako, s razlogom, pita zašto bi Zapad to uopšte morao da uvidi i uvaži, odgovorio bih garancijom da će oni to primetiti makar koliko Srbi primete šta im donosi izbor između kakve-takve stabilnosti i pakla. Sve drugo je naš nerealan i glup zahtev Amerima, Nemcima i Rusima da prema nama budu bolji nego što smo mi sami prema sebi.

Izvor: http://www.standard.rs