STRATEGIJA SAD ZA SAJBER PROSTOR

Andrej NOVACKIJ

Sa današnjim danom sajber prostor više ne predstavlja jednostavno „ogradu svemira“ na kojoj mangupi raznih vrsta ostavljaju poruke „za zauvek“. Mogućnost za rad i predvidljivost sajber prostora, pa i same internet mreže, su čvrsto povezani sa pitanjima ekonomije, vojne nadmoći, unutarpolitičke stabilnosti. U SAD je sajber prostor već preko zvaničnih dokumenata proglašen za peti prostor (uz zemlju, vodu, vazduh i kosmos) za koji SAD imaju svoj interes, koji se mora ostvariti po svaku cenu.

Pojavila se potreba da se zavedu određena pravila ponašanja u sajber prostoru (pre svega – za države), da se odredi budućnost sajber prostora (najbitnije tačke razvoja), da se ponašanje u sajber prostoru uskladi sa postojećom međunarodnom normativno-pravnom bazom. Predlažu se različiti, često protivurečni jedan drugom prilazi, a glavne diskusije se vode u vezi sa nekoliko inicijativa, među kojima je i „Međunarodna strategija SAD za sajber prostor“ objavljena 2011. g.

Interesantan je sam stil tog dokumenta. Ako bi neko predložio varijante za koje se pretpostavlja da će se uvezi sa njima voditi diskusija, Amerikanci preko svoje „Strategije…“ u stvari upozoravaju: „Mi to ovako vidimo. Ako želite – možete nam se pridružiti. Ako nećete – nama je sve jedno, mi ćemo svakako raditi prema onome kako smo zamislili u „Strategiji“. Kako vam se čini?

Pre svega, prema autorima „Strategije…“ svi digitalni sistemi treba da budu „otvoreni i kompatibilni“. U teoriji je ideja fantastična: sve komponente sajber prostora su kompatibilne, što će dovesti do pojednostavljenja komuniciranja. Ali stvarnost se razlikuje od teorijskih ideja. Jer radi se o tome, da standardizaciji treba da se podvrgnu apsolutno svi inovacioni proizvodi, pri čemu će morati da se zasnivaju isključivo na „međunarodnim standardima“. Da li će oni odgovarati drugim zemljama – to naučnike SAD koji su izvršili lobiranje velikog broja osnovnih tehničkih standarda ni malo ne uznemirava. Jer, kažu oni, doći će do rizika da dođe do „fragmentiranja mreže“ što se ne sme dozvoliti. Naravno da ne sme da se dozvoli: posle fragmentiranja može da se pojavi mogućnost da država u svom delu sajber prostora počne da se bori za svoje nacionalne interese, koji se ne poklapaju sa interesima SAD.

Ništa manje pažnje se ne poklanja ni jačanju međunarodnih normi o „lepom ponašanju“. SAD insistiraju na poziciji da uopšte nije potrebno da se u vezi sa tim prihvataju bilo kakvi međunarodni dokumenti – kao, višegodišnje međunarodne norme, kojima se regulišu postupci država za vreme rata i mira, odnose se i na sajber prostor. Ako se to prevede na običan jezik u stvari se radi o mogućnosti da se na sajber napad odgovori oružjem (uključujući i oružje za masovno uništavanje), i pri tom se uvek može pozvati na stavove Statuta OUN o pravu države da se brani. Međutim, svaki stručnjak za pitanja sajber bezbednosti će nabrojati bar desetak razloga koji taj stav čine neprihvatljivim za sajber-napade, čak i ukoliko zatvorimo oči na činjenicu da ne postoji ne samo definicija pojma „sajber-napad“ , već i osnovnog pojma „sajber-prostor“.

Međutim, ni to preterano ne uzbuđuje Amerikance: u njihovoj „Strategiji…“ oni direktno govore o korišćenju ne samo informacionih, ekonomskih i diplomatskih, već i vojnih mogućnosti, u cilju odbrane pri sajber-napadu. Pre par godina je jedan od pomoćnika ministra odbrane SAD izjavio da je već sada njegova zemlja spremna da raketnim udarom odgovori na sajber napad. U istom kontekstu se razmatra i problem „upravljanja internetom“ – SAD kategorično odbijaju ideju de se sva potrebna ovlašćenja predaju nadnacionalnom organu u okviru OUN, jer time štite vodeću ulogu ICANN. 

Vašington nastavlja takođe insistiranje da svaka međunarodna saradnja treba da se vodi u okviru Evropske konvencije o sajber-zločinaštvu. Zabavno je sa kakvom se ustrajnošću SAD drže tog dokumenta za koji bi se reklo da ima isključivo regionalni značaj. Bez obzira na to, da je navedenu konvenciju podržalo dosta zemalja-članica Saveta Evrope, ima ih ipak i priličan broj koje odbijaju da je potpišu (među njima su i Rusija, Australija, Argentina, Čile, Kosta-Rika, Dominikanska Republika, Meksiko, Filipini, Senegal, Andora, Monako, San-Marino). Pa čak i one, koje su taj dokument potpisale, ne žure da ga ratifikuju: Austrija, Belgija, Češka, Gruzija, Grčka, Irska, Lihtenštajn, Luksemburg, Malta, Poljska, Švedska, Turska, Kanada, Japan i Južna Afrika. U rezultatu samo je 32 zemlje Saveta Evrope od 47, koliko ih je u njegovom sastavu, počelo navedenu konvenciju da primenjuje u praksi. Eto „sveevropskog dokumenta“… A to je samo Savet Evrope, a najveći deo država u svetu nema ama baš nikakve veze sa tom organizacijom, i njegovi dokumenti za te zemlje ništa ne znače.

U “Međunarodnoj strategiji SAD za sajber prostor“ posebno su značajni stavovi o „slobodnom protoku informacija“ i „slobodi interneta“ koji direktno podrivaju osnove državnog suvereniteta svake zemlje osim SAD. Vašington insistira na tome, da informacija mora u međunarodnim mrežama apsolutno slobodno da cirkuliše, i da države nemaju prava da to ograničavaju.

Takvo negiranje od strane SAD bilo čijeg suvereniteta u sajber prostoru, osim sopstvenog, dvostruko je neprihvatljivo, jer Amerikanci nisu u stanju da tezu o „slobodi interneta“ povežu sa svojom tezom o „pravu na samoodbranu“ koje proističe iz pojma „suverenitet“.

Autori strategije se dotiču i pitanja rada građanskih aktivista. Direktno se kaže da će SAD pomagati (očigledno novcem i stručnjacima) „aktivistima“ kako bi se povećala bezbednost njihovih elektronskih poštanskih sandučića, veb-sajtova, mobilnih telefona.

O tome kako se „sloboda interneta“ shvata baš u SAD govori i ovaj primer. Tu skoro je mladi britanski par odlučio da otputuje na odmor u SAD. Uoči putovanja jedno od njih je htelo o tome da obavesti prijatelje preko sistema mikro-blogova Tviter, gde je ostavilo dva saopštenja: „Ima da dignemo Ameriku u vazduh!“ (u smislu: siguran sam da ćemo se odlično provesti) i „iskopaćemo iz groba matoru Merilin“ (direktan citat iz američke crtane serije FamilyGuy). Rezultat tih obaveštenja: 12 sati intenzivnog druženja sa saradnicima pogranične službe odmah čim su stigli u SAD i brza deportacija iz „zemlje slobode i jednakosti“ nazad, u maglom pokriveni Albion.

Još noviji primer:službenik u američkoj vojsci je na Fejsbuku objavio da bi odbio da izvrši naređenja predsednika Baraka Obame. Rezultat: 13 sati diskusije na vojnom savetu i preporuka da mu se da otkaz zbog kršenja subordinacije, uz gubitak privilegija koje daje služenje u oružanim snagama SAD. Tako u američkoj interpretaciji izgleda „sloboda reči u novom digitalnom veku“ …

Nekoliko zakonskih projekata o sajber bezbednosti koji su predati Kongresu SAD predstavljaju najočigledniji primer kršenja građanskih sloboda. Prvo – oni stvaraju stalnu pretnju za druge zemlje. Bez obzira na pravnu neregulisanost problema klasifikacije sajber napada i odgovornosti za njih, SAD imaju nameru da sva pitanja u vezi sa tim tumače isključivo u svoju korist.

Drugo – SAD špekulišu tezom „zaštita prava građana na informaciju“ i odmah tu istu informaciju blokiraju uz kritiku
Vašingtona.

Treće, SAD su usmerene na maksimalnu diskreditaciju preko masmedija i diplomatskih foruma bilo koje inicijative, koja predstavlja alternativu njihovim, kao što se to sada dešava sa ruskim i rusko-kineskim predlozima. Isključivo od dosledne, ofanzivne pozicije autora takvih alternativnih inicijativa će zavisiti da li će SAD i dalje moći da se nekažnjeno mešaju u unutrašnje stvari drugih država, koje Vašington tretira kao „nedovoljno demokratske“ ili će te države stvoriti mehanizme zaštite od sve jačih nasrtaja na njihove interese, pa i na one koje se odnose na korišćenje sajber prostora.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)