„Staklena menažerija“: Drama sećanja

Piše Raško V. Jovanović

Predstava je lišena sentimentalne poetičnosti, a prenaglašenim realističkim detaljima prigušena je piščeva projekcija života jedne porodice, razapete između sveta vlastitih iluzija i grube stvarnosti

 

Dva i po meseca pošto je istekla godina 2011, tokom koje se obeležavala stogodišnjica rođenja velikog američkoga dramatičara Tenesija Vilijamsa („Pečat“, broj 197), Narodno pozorište u Beogradu prikazalo je na svojoj  sceni „Raša Plaović“ premijeru „Staklene menažerije“.

DRAMATIZOVANE SLIKE PAMĆENJA
Tenesi Vilijams je „Staklenu menažeriju“ označio kao „dramu sećanja“, što govori o autobiografskom karakteru ovog njegovog ostvarenja koje mu je donelo prvi veliki uspeh. Delo je u suštini dirljiv poetsko realističan prikaz života jedne južnjačke  porodice bez oca, razapete između sveta vlastitih iluzija i grube stvarnosti života. Reč je o porodici Vingfild u kojoj glavnu reč ima majka Amanda, ona iako opterećena sećanjima na svoju romantičnu prošlost, nastoji da pronađe udvarača za kćerku Loru, obogaljenu, stidljivu i povučenu, koja živi u začaranom  svetu svojih staklenih figura raznih životinja. U tome joj pomaže njen  ciničan sin i Lorin brat Tom, koji radi u fabrici obuće, ali se bavi i pisanjem. On poziva na večeru svoga druga Džima O’Konora, ali će se ispostaviti da ga Lora zna još iz gimnazije i da je ovaj još tada privlačio njenu pažnju. Lora će Džimu otkriti svoje simpatije i u trenutku kada je izgledalo da može doći do srećnog ishoda ovog susreta, mladić će se povući, napomenuvši da ima verenicu što ga obavezuje da uskoro ode, jer je mora dočekati na železničkoj stanici. Tako su propale trenutno stvorene iluzije majke i kćerke, da bi, potom, i Tom napustio porodični krug, kao što je to davno učinio i otac ove nesrećne porodice.

[restrictedarea]

U samoj stvari, u „Staklenoj menažeriji“ Vilijams piše o svojoj sestri Rouz zbog čije je zle sudbe čitavog života patio, dok je lik Toma izgradio na osnovu vlastitih osobina i životnih situacija. Ovu potresnu dramu ispričao je Vilijams na jednostavan način, neposredno i uz spretno kombinovanje lirskih i dramatičnih pasaža, oslonivši se na kazivanje naratora koji nastupa i u ulozi Toma. Iako je bilo zamerki upućivanih Vilijamsu da je napisao delo sastavljeno od pričanja uspomena koje je ilustrovao dramatizovanim slikama pamćenja, prilikom prvog izvođenja u Njujorku 1945. godine „Staklenu menažeriju“ publika je odmah lepo prihvatila.

NEUJEDNAČENA GLUMA
Postavljajući „Staklenu menažeriju“ u Narodnom pozorištu, reditelj Radoslav Milenković nastojao je da scenska zbivanja oživi  uz primenu spoljnih sredstava – pre svega samom u osnovi dobro rešenom dekomponovanom scenografijom Borisa Maksimovića, zasnovanom na nekoliko „planova“ koji su prikazivali enterijer doma Vingfildovih kojim je dominiralo Tomovo „prebivalište“.
Nije jasno zašto je kazivanje naratora reditelj podelio: ono počinje zvučnim snimkom, da bi ga potom neposredno kazivao glumac Aleksandar Đurica. Nema sumnje da bi bilo bolje da je čitav naratorov tekst glumac govorio „uživo“. Glumačka ekipa igrala je sa nesumnjivim angažmanom, ali ne uvek i dovoljno izrazito. Olga Odanović kao majka Amanda Vingfild nijansovano je tumačila lik, energično i dosledno ispoljavajući želju da pronađe izlaz iz zatvorenog životnog kruga u kojem tavori njena porodica, uspevajući da katkad  iznađe i vedre, reklo bi se groteskne akcente u vidu sećanja na prijatne doživljaje iz mladosti. Nažalost, lirske, zapravo sentimentalne poetičnosti, nesumnjivo prisutne u drami najčešće u vidu evokacija, mestimično su prigušene  bizarnim realističkim detaljima. Bilo je to vidljivo u glumi Bojane Stefanović (Lora), koja je prenaglašenom igrom spoljnih nerava izražavala unutrašnje drhtaje i uzbuđenja, i Aleksandra Đurice (Tom), koji je samo donekle uspevao da ovaploti maštovitost jednog sanjara, dok je bio ubedljiviji u suprotstavljanju Amandi ili pak kao narator. Mihailo Lađevac kao Džim decentno je oživeo taj karakterističan Vilijamsov lik uspevši da bude delikatan u ispoljavanju emocionalnoga angažmana i u isti mah dovoljno sugestivan, tako da je ostvario najcelovitiju glumačku kreaciju u ovoj predstavi, koja se, i pored malog broja uloga, ne može okvalifikovati kako je uvek bila interpretativno ujednačena.
Može se pretpostaviti da će predstava Vilijamsove „Staklene menažerije“ u Narodnom pozorištu, uprkos svemu, imati zahvalne gledaoce prvenstveno zbog piščevog iskrenog i neposrednog humanističkog angažmana u suprotstavljanju lažnom malograđanskom moralu, kao i opštoj hipokriziji kapitalističkog društvenog poretka, što odgovara našoj savremenosti obeleženoj pljačkaškim procesom tranzicije.

[/restrictedarea]