Gojko Đogo: Pesma kao diverzija

Piše Ratko Peković

Zbirka dokumenata „Gojko Đogo: Vunena vremena: Proces i komentari“ („Službeni glasnik“, Beograd 2011) ostaće dragoceno svedočanstvo za buduće istraživače istorije posleratnog jugoslovenskog društva, budući da „slučaj“ Đogo nije samo jedna epizoda u istoriji represije na ovom prostoru

 

Na poslednjoj korici dvotomne knjige od 1.731 stranica „Gojko Đogo: Vunena vremena: Proces i komentari“, u izdanju „Službenog glasnika“ iz Beograda (urednici kolekcije „Otpori i zabrane“ Slobodan Gavrilović i Gojko Tešić), između ostalog piše:  „Intelektualno beščašće i zabrane bili su integralni deo ideološkog totalitarizma i masovnog pristajanja na `najpravednije društvo na svetu` i njegov ketmanski identitet. Mnoštvo knjiga, filmova, pozorišnih predstava… sklonjeno je od očiju javnosti da ne bi padala bilo kakva senka na vođin `svetli lik`. Sudbina umetnika nije se mnogo razlikovala od sudbine njegovih dela; osuđivani, prećutkivani i prokaženi svedočili su o svom vremenu po cenu velike žrtve“.
Naslanjajući se na osnovne ideje iskazane u ovom citatu podsetimo se da  je dobar deo posleratne istorije jugoslovenskog kulturnog poprišta bio u znaku vladavine stroge ideološke kontrole, vladavine partijskog monopola, represija i zabrana.
Prema nepotpunim podacima iz nekadašnjeg Saveznog javnog tužilaštva, u periodu od 1945. do 1991. godine pravosnažnom sudskom odlukom  u Jugoslaviji je trajno zabranjeno rasturanje 182 publikacije (od razglednica, geografskih karata, listova, časopisa do beletrističkih i naučnih dela). Najmanje zabrana izrečeno  je u vreme vladavine svemoćnog Agitpropa u prvim dvema poratnim decenijama, jer su štampanje publikacija, po pravilu, unapred odobravale komisije ovog partijskog aparata. Najveći broj zabrana donet je u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, a najmanje u ostale tri republike i u pokrajini Kosovo i Metohija, očito ne stoga što su tamošnje vlasti  bile liberalnije, već samo zato što je preventivna cenzura bila mnogo efikasnija.
Na osnovu oskudne statistike može se primetiti da je najviše zabranjeno verskih, omladinskih, studentskih (rekorder je beogradski „Student“) i književnih glasila (prednjače „Književne novine“, zabranjene pet puta, a prekidi u njihovom izlaženju trajali su od 1952. do 1985. godine, oko tri i po godine), zatim memoara, monografija, istoriografskih i publicističkih dela.
Međutim, stvarnih zabrana, u odnosu na sudski pravosnažne, bilo je neuporedivo više. Vlast je pokazivala zavidnu maštovitost prilikom zabrane publikacija. Postojale su, u mnogo većem obimu, tzv. političke, partijske, samoupravne zabrane, a neretko su sami izdavači zabranjivali rasturanje svojih izdanja. Osude (odnosno zabrane) izricale su partijske organizacije, opštinski i gradski komiteti, radnički saveti, direktori… A kada bi, pak, neke knjige ugledale svetlost knjižarskih izloga, one su i dalje bile izložene svojevrsnim zabranama, odnosno prećutkivanju – nisu se smele prikazivati u štampanim i elektronskim medijima, niti na javnim tribinama (tipičan su primer dela Dobrice Ćosića koja su bila pod „embargom“ blizu petnaestak godina).
Posebnu temu predstavljaju obrazloženja zabrana publikacija na osnovu Krivičnog zakonika SFRJ – „neprijateljska propaganda“, „neistinito i zlonamerno prikazivanje društveno-političkih prilika u našoj zemlji“, „uznemiravanje javnosti“ (na jednom od brojnih suđenja beogradskom „Studentu“ urednik ovog lista Aleksandar Ilić je cinično pitao javnog tužioca da li bi trebalo zabraniti list koji izveštava o požaru u nekom delu Beograda, jer ta vest „uznemirava javnost“), „obezvređivanje vrednosti i simbola naše revolucije“, „vređanje osnovnih tekovina našeg samoupravnog sistema“, „poruga najviših organa SFRJ, oružanih snaga ili vrhovnog komandanta“, „povreda ugleda strane države, šefa, diplomatskog predstavnika“ …. I dalje da ne nabrajamo.
U ovom kontekstu, „slučaj“ Gojka Đoga je koliko paradigmatičan, toliko i osoben kada je reč o posttitoističkom periodu.

[restrictedarea]

SAM PROTIV SVIH, U ZATVORSKOJ SAMICI
Đogo je drugi srpski pisac osuđen zbog poezije na zatvorsku kaznu. Prvi je, u vreme obrenovićevske Srbije bio Branislav Nušić koji je zbog satirične pesme „Pogreb dva raba“, doduše inspirisane konkretnim događajem, osuđen 1903. godine na dve godine robije. U vreme diktature u Kraljevini Jugoslaviji, 1929. godine, bili su pritvoreni pesnici Jovan Popović i Novak Simić zbog „crvenog zbornika“ socijalne literature „Knjige drugova“, ali su  oslobađajućom presudom ubrzo pušteni iz zatvora.
Autor „Vunenih vremena“ nije samo osuđen  na zatvorsku kaznu, već je njegova knjiga u prisustvu policije i sudskih organa spaljena.
Zbirka pesama, čije su izdavanje odobrili urednici najveće izdavačke kuće u zemlji, objavljena je u, za pesnika veoma nezgodno doba – u vreme obeležavanja godišnjice smrti Josipa Broza i masovnih demonstracija Albanaca na Kosovu i Metohiji – koje su zatekle nespremnim i iznenađenim partijski i državni vrh Jugoslavije.
Posle navodne prijave „budnog“ radnika iz štamparije i prikaza knjige jednog novinara u udarnom dnevniku na državnoj televiziji, u kojima su prepoznate aluzije na predsednika Tita, krenula je lavina osuda, pa je „slučaj“ Đogo potisnuo čak u drugi plan zbivanja na Kosovu i Metohiji, i postao glavna tema tzv. subverzivne delatnosti u bezmalo svim jugoslovenskim medijima.
Da ovo zapažanje nije bez osnova svedoči i jedan malo primećen podatak. Zbog pesnikove „diverzije“ osnovan je Krizni štab u „Prosveti“, zasedao je Komitet za Opštenarodnu  odbranu (ONO) i Društvenu samozaštitu (DSZ), Odbor Samoupravne radničke kontrole; za ulazak u preduzeće propisane su stroge mere, uz provere i legitimisanje. Na partijskom nivou, od opštinskog, gradskog do republičkog i saveznog komiteta SKJ ovim „slučajem“ nisu se bavile tzv. Komisije za idejni rad u kulturi, već Komisije ONO i DSZ, što je upozorilo na diverzantsku poruku ove zbirke pesama, prodate tek u dvadesetak primeraka. Primera radi, jedan od „liberalnijih“  intelektualaca u CK SKJ i njegov izvršni sekretar Svetozar Durutović izjavljuje nedeljniku „NIN“ da ni Hese, Breht, Cvajg „nisu sa toliko mraka pisali o Hitleru, kao što Đogo piše o Titu“. Tim povodom karakteristično je i upozorenje sa sednice Gradskog odbora SUBNOR-a Beograda: „Da bi se ovakvo stanje prevazišlo, mora se uporno raditi na razvijanju teritorijalne odbrane i civilne zaštite, širem  uključivanju žena i omladine u ONO i DSZ, kao i na daljem produbljivanju bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti“.
Nije zgorega podsetiti i na činjenicu da urednici „Prosvete“, kao svedoci, nisu saslušavani u zvaničnim prostorijama Palate pravde, već u Centralnom zatvoru, u kojem su istražne sudije imale svoje prostorije. Ugledni pisci su privođeni iza mnogih gvozdenih rešetki i saslušavani satima, što je prema njihovim kasnijim svedočenjima na njih ostavilo psihičke traume.
Pritvoreni pesnik je u jednom trenutku bio sam protiv svih, na golim daskama, u zatvorskoj samici. U međuvremenu, vršen je u medijima pritisak na Udruženje književnika Srbije, „Književne novine“ i „Književnu reč“ da osude njegovu knjigu, ali su pesnikove kolege uglavnom pokazale zavidnu solidarnost sa uzapćenim pesnikom. (Naravno, neki pisci, partijski ideolozi i jedan broj novinara ostaće prokaženi i do danas, dok političari koji su delovali iz svojih zatvorenih kabineta i „crvenih telefona“  ostaju mnogo „čistiji“).

ODBRANA AUTONOMIJE POEZIJE
No, duh je već bio pušten iz boce i u nju se nije mogao vratiti, jer su već pucali šavovi dogmatskog mišljenja, partijskog monopola i idejnog monizma. Najpre se oglasila grupa srpskih akademika, na čelu sa Ćosićem, protestujući protiv hapšenja pesnika i ideološkog čitanja poezije, međunarodni PEN centri i mnogi ugledni evropski pisci. Sam pesnik je tokom dva suđenja mnogo pomogao onima koji su ga podržavali, jer je dosledno i dostojanstveno branio autonomiju poezije i umetničkog stvaralaštva.
Čini se da je presuda bila doneta unapred, ali da visina kazne nije bila dogovorena. O tome svedoči i jedan zanimljiv detalj. Advokat Branimir Tapušković, u svojoj odbrani pesnika optuženog zbog vređanja ličnosti predsednika Tita, pozvao se na samog Josipa Broza. Tito je u čuvenom govoru na Drugom zasedanju AFŽ-a žestoko napao Branka Ćopića zbog „Jeretičke priče“ objavljene 1950. godine. Prema njegovoj oceni, autor je „uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo do dolje, kao negativno, što znači da bi ga trebalo slistiti“. No Broz je dodao: „Ne bi se trebalo plašiti da ćemo ga mi, zbog toga što je on pokušao, hapsiti. Ne, njemu bi trebalo javno odgovoriti i kazati jednom zauvijek, da neprijateljske satire koje idu za tim da razbiju naše jedinstvo ne mogu da se trpe kod nas“.
Predsedavajući Sudskog veća izričito je odbio da ovaj citat uvrsti u zapisnik.
Okružni sud Đoga je osudio na dve godine zatvora (a bilo je prema novinskim tekstovima predviđeno sedam godina). Vrhovni sud Srbije je smanjio kaznu na godinu dana i presudio da u ovom slučaju nije reč o „neprijateljskoj propagandi“, već o „uvredi države i njenih simbola“.
Pesnik je odležao dva meseca kazne u Padinskoj skeli. Usledili su žestoki protesti u Francuskoj 7 i širom Evrope, pa je zbog „bolesti“ privremeno pušten na slobodu. Zajedno sa članovima porodice odbijao je da piše molbu za pomilovanje, izjavljujući da se ne oseća krivim. Međutim, obavešten je da je odlukom Predsedništva SFRJ, od 9. maja 1984. godine, „ oslobođen daljeg izvršenja zatvorske kazne“…
Ova zbirka dokumenata ostaće dragoceno svedočanstvo za buduće istraživače istorije posleratnog jugoslovenskog društva, budući da „slučaj“ Đogo nije samo jedna epizoda u istoriji represije na ovom prostoru.
O tome najbolje svedoči deo recenzije pokojnog akademika Nikole Miloševića zabranjenog rukopisa Dragana Antića „Dokumenti slučaja Gojko Đogo“, iz daleke 1982. godine:
„Prikupljajući i u jednu celinu objedinjujući sva dokumenta o sudskom procesu protiv Gojka Đoga, novinar Dragan Antić obavio je višestruko značajan i koristan posao. Kako god da ocenimo proces o kojem je reč, jedno je već sada sasvim sigurno: posredi je događaj koji nijedan budući istoričar, teoretičar književnosti, sociolog, antropolog ili prosto čovek od pera neće moći da zaobiđe u svojim analizama“.

[/restrictedarea]