Гојко Ђого: Песма као диверзија

Пише Ратко Пековић

Збирка докумената „Гојко Ђого: Вунена времена: Процес и коментари“ („Службени гласник“, Београд 2011) остаће драгоцено сведочанство за будуће истраживаче историје послератног југословенског друштва, будући да „случај“ Ђого није само једна епизода у историји репресије на овом простору

 

На последњој корици двотомне књиге од 1.731 страница „Гојко Ђого: Вунена времена: Процес и коментари“, у издању „Службеног гласника“ из Београда (уредници колекције „Отпори и забране“ Слободан Гавриловић и Гојко Тешић), између осталог пише:  „Интелектуално бешчашће и забране били су интегрални део идеолошког тоталитаризма и масовног пристајања на `најправедније друштво на свету` и његов кетмански идентитет. Мноштво књига, филмова, позоришних представа… склоњено је од очију јавности да не би падала било каква сенка на вођин `светли лик`. Судбина уметника није се много разликовала од судбине његових дела; осуђивани, прећуткивани и прокажени сведочили су о свом времену по цену велике жртве“.
Наслањајући се на основне идеје исказане у овом цитату подсетимо се да  је добар део послератне историје југословенског културног попришта био у знаку владавине строге идеолошке контроле, владавине партијског монопола, репресија и забрана.
Према непотпуним подацима из некадашњег Савезног јавног тужилаштва, у периоду од 1945. до 1991. године правоснажном судском одлуком  у Југославији је трајно забрањено растурање 182 публикације (од разгледница, географских карата, листова, часописа до белетристичких и научних дела). Најмање забрана изречено  је у време владавине свемоћног Агитпропа у првим двема поратним деценијама, јер су штампање публикација, по правилу, унапред одобравале комисије овог партијског апарата. Највећи број забрана донет је у Србији, Хрватској и Словенији, а најмање у остале три републике и у покрајини Косово и Метохија, очито не стога што су тамошње власти  биле либералније, већ само зато што је превентивна цензура била много ефикаснија.
На основу оскудне статистике може се приметити да је највише забрањено верских, омладинских, студентских (рекордер је београдски „Студент“) и књижевних гласила (предњаче „Књижевне новине“, забрањене пет пута, а прекиди у њиховом излажењу трајали су од 1952. до 1985. године, око три и по године), затим мемоара, монографија, историографских и публицистичких дела.
Међутим, стварних забрана, у односу на судски правоснажне, било је неупоредиво више. Власт је показивала завидну маштовитост приликом забране публикација. Постојале су, у много већем обиму, тзв. политичке, партијске, самоуправне забране, а неретко су сами издавачи забрањивали растурање својих издања. Осуде (односно забране) изрицале су партијске организације, општински и градски комитети, раднички савети, директори… А када би, пак, неке књиге угледале светлост књижарских излога, оне су и даље биле изложене својеврсним забранама, односно прећуткивању – нису се смеле приказивати у штампаним и електронским медијима, нити на јавним трибинама (типичан су пример дела Добрице Ћосића која су била под „ембаргом“ близу петнаестак година).
Посебну тему представљају образложења забрана публикација на основу Кривичног законика СФРЈ – „непријатељска пропаганда“, „неистинито и злонамерно приказивање друштвено-политичких прилика у нашој земљи“, „узнемиравање јавности“ (на једном од бројних суђења београдском „Студенту“ уредник овог листа Александар Илић је цинично питао јавног тужиоца да ли би требало забранити лист који извештава о пожару у неком делу Београда, јер та вест „узнемирава јавност“), „обезвређивање вредности и симбола наше револуције“, „вређање основних тековина нашег самоуправног система“, „поруга највиших органа СФРЈ, оружаних снага или врховног команданта“, „повреда угледа стране државе, шефа, дипломатског представника“ …. И даље да не набрајамо.
У овом контексту, „случај“ Гојка Ђога је колико парадигматичан, толико и особен када је реч о посттитоистичком периоду.

[restrictedarea]

САМ ПРОТИВ СВИХ, У ЗАТВОРСКОЈ САМИЦИ
Ђого је други српски писац осуђен због поезије на затворску казну. Први је, у време обреновићевске Србије био Бранислав Нушић који је због сатиричне песме „Погреб два раба“, додуше инспирисане конкретним догађајем, осуђен 1903. године на две године робије. У време диктатуре у Краљевини Југославији, 1929. године, били су притворени песници Јован Поповић и Новак Симић због „црвеног зборника“ социјалне литературе „Књиге другова“, али су  ослобађајућом пресудом убрзо пуштени из затвора.
Аутор „Вунених времена“ није само осуђен  на затворску казну, већ је његова књига у присуству полиције и судских органа спаљена.
Збирка песама, чије су издавање одобрили уредници највеће издавачке куће у земљи, објављена је у, за песника веома незгодно доба – у време обележавања годишњице смрти Јосипа Броза и масовних демонстрација Албанаца на Косову и Метохији – које су затекле неспремним и изненађеним партијски и државни врх Југославије.
После наводне пријаве „будног“ радника из штампарије и приказа књиге једног новинара у ударном дневнику на државној телевизији, у којима су препознате алузије на председника Тита, кренула је лавина осуда, па је „случај“ Ђого потиснуо чак у други план збивања на Косову и Метохији, и постао главна тема тзв. субверзивне делатности у безмало свим југословенским медијима.
Да ово запажање није без основа сведочи и један мало примећен податак. Због песникове „диверзије“ основан је Кризни штаб у „Просвети“, заседао је Комитет за Општенародну  одбрану (ОНО) и Друштвену самозаштиту (ДСЗ), Одбор Самоуправне радничке контроле; за улазак у предузеће прописане су строге мере, уз провере и легитимисање. На партијском нивоу, од општинског, градског до републичког и савезног комитета СКЈ овим „случајем“ нису се бавиле тзв. Комисије за идејни рад у култури, већ Комисије ОНО и ДСЗ, што је упозорило на диверзантску поруку ове збирке песама, продате тек у двадесетак примерака. Примера ради, један од „либералнијих“  интелектуалаца у ЦК СКЈ и његов извршни секретар Светозар Дурутовић изјављује недељнику „НИН“ да ни Хесе, Брехт, Цвајг „нису са толико мрака писали о Хитлеру, као што Ђого пише о Титу“. Тим поводом карактеристично је и упозорење са седнице Градског одбора СУБНОР-а Београда: „Да би се овакво стање превазишло, мора се упорно радити на развијању територијалне одбране и цивилне заштите, ширем  укључивању жена и омладине у ОНО и ДСЗ, као и на даљем продубљивању братства и јединства наших народа и народности“.
Није згорега подсетити и на чињеницу да уредници „Просвете“, као сведоци, нису саслушавани у званичним просторијама Палате правде, већ у Централном затвору, у којем су истражне судије имале своје просторије. Угледни писци су привођени иза многих гвоздених решетки и саслушавани сатима, што је према њиховим каснијим сведочењима на њих оставило психичке трауме.
Притворени песник је у једном тренутку био сам против свих, на голим даскама, у затворској самици. У међувремену, вршен је у медијима притисак на Удружење књижевника Србије, „Књижевне новине“ и „Књижевну реч“ да осуде његову књигу, али су песникове колеге углавном показале завидну солидарност са узапћеним песником. (Наравно, неки писци, партијски идеолози и један број новинара остаће прокажени и до данас, док политичари који су деловали из својих затворених кабинета и „црвених телефона“  остају много „чистији“).

ОДБРАНА АУТОНОМИЈЕ ПОЕЗИЈЕ
Но, дух је већ био пуштен из боце и у њу се није могао вратити, јер су већ пуцали шавови догматског мишљења, партијског монопола и идејног монизма. Најпре се огласила група српских академика, на челу са Ћосићем, протестујући против хапшења песника и идеолошког читања поезије, међународни ПЕН центри и многи угледни европски писци. Сам песник је током два суђења много помогао онима који су га подржавали, јер је доследно и достојанствено бранио аутономију поезије и уметничког стваралаштва.
Чини се да је пресуда била донета унапред, али да висина казне није била договорена. О томе сведочи и један занимљив детаљ. Адвокат Бранимир Тапушковић, у својој одбрани песника оптуженог због вређања личности председника Тита, позвао се на самог Јосипа Броза. Тито је у чувеном говору на Другом заседању АФЖ-а жестоко напао Бранка Ћопића због „Јеретичке приче“ објављене 1950. године. Према његовој оцени, аутор је „узео читаво друштво и приказао га, одозго до доље, као негативно, што значи да би га требало слистити“. Но Броз је додао: „Не би се требало плашити да ћемо га ми, због тога што је он покушао, хапсити. Не, њему би требало јавно одговорити и казати једном заувијек, да непријатељске сатире које иду за тим да разбију наше јединство не могу да се трпе код нас“.
Председавајући Судског већа изричито је одбио да овај цитат уврсти у записник.
Окружни суд Ђога је осудио на две године затвора (а било је према новинским текстовима предвиђено седам година). Врховни суд Србије је смањио казну на годину дана и пресудио да у овом случају није реч о „непријатељској пропаганди“, већ о „увреди државе и њених симбола“.
Песник је одлежао два месеца казне у Падинској скели. Уследили су жестоки протести у Француској 7 и широм Европе, па је због „болести“ привремено пуштен на слободу. Заједно са члановима породице одбијао је да пише молбу за помиловање, изјављујући да се не осећа кривим. Међутим, обавештен је да је одлуком Председништва СФРЈ, од 9. маја 1984. године, „ ослобођен даљег извршења затворске казне“…
Ова збирка докумената остаће драгоцено сведочанство за будуће истраживаче историје послератног југословенског друштва, будући да „случај“ Ђого није само једна епизода у историји репресије на овом простору.
О томе најбоље сведочи део рецензије покојног академика Николе Милошевића забрањеног рукописа Драгана Антића „Документи случаја Гојко Ђого“, из далеке 1982. године:
„Прикупљајући и у једну целину обједињујући сва документа о судском процесу против Гојка Ђога, новинар Драган Антић обавио је вишеструко значајан и користан посао. Како год да оценимо процес о којем је реч, једно је већ сада сасвим сигурно: посреди је догађај који ниједан будући историчар, теоретичар књижевности, социолог, антрополог или просто човек од пера неће моћи да заобиђе у својим анализама“.

[/restrictedarea]