Ginter Gras: Nobelovac kao skandal majstor

Piše Miroslav Stojanović

Ginter Gras je uvek želeo da bude kritička svest i savest epohe, poput jednog Zole, Hajnea, Brehta i Sartra, ali se njegovo političko angažovanje često ispostavljalo kao problematično, a sada je jednom pesmom, protumačenom kao antiizraelski pamflet, nastavio tradiciju velikog skandal majstora

 

U neodoljivoj, gotovo fanatičnoj, neretko problematičnoj potrebi da uvek i u svemu bude kritička svest i savest svoje epohe, ne samo u nacionalnim okvirima, Ginter Gras je uleteo u novu aferu koja poprima sve dramatičnije političke razmere.
Posle žestoke kritike kojom su njegovu pesmu „Šta se mora reći“ (objavljena 4. aprila u minhenskom dnevniku „Zidojče cajtung“, italijanskoj „Republici“ i španskom „El paisu“), u kojoj se upozorava da „nuklearna sila Izrael“ planira uništenje Irana i da Nemačka saučestvuje u tom (potencijalnom) zločinu isporukom podmornica na nuklearni pogon Tel Avivu, dočekali predstavnici jevrejske zajednice u Nemačkoj i gotovo svi ovdašnji mediji (od članova vlade oglasio se šef diplomatije Gvido Vestervele, konstatujući da je Grasovo stavljanje „u istu ravan“ Izraela i Irana „apsurdno“), usledilo je, takođe, očekivano žestoko reagovanje iz Tel Aviva.
Posle oštre osude spornog Grasovog pesničkog angažmana kao „antisemitskog“, koju je izrekao premijer Benjamin Netanijahu, izraelski ministar unutrašnjih poslova Eli Jišaj povukao je krajnje radikalan potez.

OLOVNI MANTIL KRIVICE
Proglasio je najpoznatijeg savremenog nemačkog pisca za „nepoželjnu osobu“, uz obrazloženje kako mu „čini čast“ da zabrani „ulazak u svetu zemlju“ autoru koji nastavlja s idejama iz vremena „kada je nosio nacističku uniformu“: direktna asocijacija na Grasovo zakasnelo priznanje – posle šest decenija tvrdog ćutanja o tome! – da je krajem rata kao mladić (sedamnaestogodišnjak) bio pripadnik vojne formacije esesovaca.
Uz to je išao i izričit ministrov zahtev da se Grasu oduzme „Nobelova nagrada za književnost“, koja je piscu „Limenog doboša“ dodeljena 1999. godine.
Taj zahtev će, uprkos izričitosti, ipak, ostati neispunjen. Istovetan zahtev koji je 2006, posle šokantnog Grasovog priznanja o „mladalačkim nacističkim gresima“, uputila grupa nemačkih (konzervativnih) političara, iz Nobelovog komiteta su bez premišljanja odbili. Odbijen je, upućen istim povodom, i zahtev bivšeg poljskog predsednika Leha Valanse da se Grasu oduzme titula počasnog građanina Dancinga, grada u kojem je nemački pisac rođen 1927. godine.
U Berlinu se, dakako, računalo s žučnim reakcijama Izraelaca, ali, po svemu sudeći, ne i sa tako drastičnim merama. Iako zvaničnih komentara, bar javno, nije bilo do časa kad ovaj tekst ide u štampu, očigledno je da se time dodatno dramatizuje ionako krajnje neugodna situacija u inače dobrim, ali  uvek – prošlost ne odlazi u prošlost! – delikatnim nemačko-izraelskim odnosima. Oglasilo se nekoliko političara, uglavnom pripadnika opozicionih stranaka (socijaldemokrate, zeleni) koji su „sankcije protiv Grasa“ označili kao – preterane.
Sam Gras se nije oglašavao povodom „kaznenih mera“ izraelskih vlasti, ali je ostao čvrst u odbrani svoje problematične pesme: ništa u njoj, i posle svega, ne bi menjao. Osim što bi u svojoj kritici sada izbegao „paušalni pojam“ Izrael i direktno optužio premijera Netanijahua, jer svojom politikom „nanosi najveću štetu sopstvenoj zemlji i dodatno je izoluje“. Oštro se, međutim, obračunao s  gotovo „glajhšaltovanim“ (izraz „rezervisan“ za medijsko jednoumlje iz nacističkog doba) nemačkim medijima koji su se upustili u „kampanju i harangu“ protiv njega.
Najuticajniji nemački književni kritičar Marsel Rajh Ranicki (Jevrejin, inače) okvalifikovao je Grasovu pesmu kao „gnusnu“ i „prostakluk“, bez ikakve literarne vrednosti („nema rime, što i ne mora, mora biti ritma, nema ga, mora biti melodije u rečima, nema je, ništa u njoj nije poetično, jezivo…“), optužujući ga da „pamfletom“ tendenciozno „svet okreće naglavačke“: poznato je svima, kaže Ranicki, da Iran (njegov predsednik) preti uništenjem Izraelu, a Gras, eto, tvrdi obratno.
Zašto to čini? Ranicki ima sopstveno objašnjenje (intervju u „Frankfurteru algemajne cajtungu“), konstatujući da je Gras uvek bio zainteresovan „za senzacije, afere i skandale“. U poeziji nije mnogo postigao, od romana samo jedan je zaista „senzacionalno napisan“, „Limeni doboš“, posle toga „više nije imao šta da kaže“. A sadašnji napad, „ne samo na Izrael, nego na sve Jevreje“, nije slučajan, od toga očekuje profit.
To mišljenje očigledno deli i šef izraelske diplomatije Avigdor Liberman, tvrdeći da je Grasova pesma izraz „egoizma takozvanih zapadnih intelektualaca koji bi da drugi put žrtvuju jevrejski narod na oltar suludog antisemitizma samo da bi prodali nekoliko knjiga“.
Ranicki, inače, kaže da je Gras „velikim skandalom“ izazvao pažnju koju pisac inače ne dobija. A on je uvek spreman na to, da bude skandal majstor u sopstvenu korist. Ako jedan Palestinac ili Arapin huškaju protiv Izraela, to nije ništa posebno, kada to čini jedan Ginter Gras, to je – događaj.
Gras je, svojevremeno, odbijao nemačko ujedinjenje (bio je za konfederaciju dve nemačke države) zbog zločina u Aušvicu i „olovnog mantila nemačke krivice“. Ranicki je uveren da nemački nobelovac sada želi da se „oslobodi tog mantila“.
Ne sme se zaboraviti, upozorava Ranicki, priče o Grasovom članstvu u eses jedinicama, o čemu je celog života ćutao. Opterećenje koje ga je očigledno pritiskalo. Sada je iz njega progovorio prigušeni antisemitizam (iako u literaturi nikad nije bio antisemit): u starosti jača sećanje na vreme mladosti.

DO POSLEDNJE KAPI MASTILA
O kakvoj pesmi, koja je uskovitlala toliko političkih strasti je, inače, reč?
U pitanju je, za pesničku formu, poduže sočinenije: Grasova pesma u prozi ima jedanaest strofa i šezdeset devet stihova (redova). Počinje pitanjem zašto ćuti, zašto je predugo ćutao o onome što je očigledno, i što se planski uvežbava, na čijem kraju će preživeli, i svi mi, biti (samo) fusnote.
A reč je o pravu na preventivni (prvi) udar koji bi mogao da uništi iranski narod samo zato što postoji sumnja da se tamo nalazi atomska bomba. A onda novo pitanje pesniku: zašto uskraćuje sebi pravo da imenuje zemlju (Izrael) u kojoj se godinama, iako se to taji, gomila nuklearni potencijal izvan svake kontrole, jer je svaki pristup (kontrolorima) onemogućen.
Opšte prećutkivanje ovog činjeničnog stanja, kojem se i moje ćutanje podredilo, osećam kao opterećujuću laž iz straha da bi (eventualna kritika) mogla da bude pogrešno shvaćena i da se proglasi kao antisemitizam.
Sada je napokon rešio da kaže ono „što se reći mora“. Presudnu ulogu u tome odigrala je, po svemu sudeći, činjenica da je njegova zemlja, koja je „počinila zločine bez presedana“, odlučila da Izraelu isporuči podmornice, „čija specijalnost se sastoji u tome da mogu da lansiraju bojeve glave za potpuno uništenje tamo gde postojanje jedne jedine atomske bombe nije dokazano“.
Opet pitanje: zašto je do sada ćutao? Zato, kaže pesnik, što je mislio da mu njegovo poreklo zabranjuje da ove činjenice saopštava o zemlji s kojom je povezan i želi da tako ostane.
Zašto to kaže sada, „ostareo i s poslednjim kapima mastila“.(Lepa figura, priznaje Ranicki, uz opasku da Gras „uopšte ne piše mastilom“). Zato što nuklearna moć Izraela ugrožava ionako krhki svetski mir. I zato što se mora reći ono za šta bi sutra moglo da bude (pre)kasno, zato što bi mi Nemci – iako dovoljno opterećeni – mogli da doprinesemo zločinu, koji je predvidljiv, zbog čega našu krivicu ne bi bilo moguće ukloniti uobičajenim izgovorima.
I da dodam, kaže na kraju pesnik, „više neću da ćutim, sit sam dvoličnosti Zapada“, s nadom da bi mnogi, takođe, mogli da se oslobode ćutanja i da zahtevaju od vinovnika uočljive opasnosti da se manu nasilja i da istraju u tome da vlade dve zemlje dozvole uspostavljanje permanentne i neometane međunarodne kontrole izraelskih nuklearnih potencijala i iranskih atomskih postrojenja.
Samo tako je moguće pomoći Izraelcima i Palestincima, i još više svim ljudima koji žive u ovom regionu zahvaćenom mržnjom, i, konačno, nama samima.

POGUBNO ZATVARANJE KRUGA
Zašto je Grasova „antiratna pesma“ izazvala toliko kontroverzi i politički eksplozivnog naboja?
Razlog očigledno nije u samom otvaranje teme o smislu i opravdanosti eventualnog (preventivnom) napada Izraela na Iran. O tome se žustro i žučno raspravlja i u samom Izraelu, s posve oprečnim stanovištima. Na tu temu se, nedavno, u „Frankfurteru algemajne cajtungu“ oglasio izraelski pisac David Grosman. I on se izjasnio protiv izraelskog preventivnog udara. Čak i u slučaju da se dokaže postojanje iranske atomske bombe, bolja bi bila  „ravnoteža užasa“ nego poduhvat čiji je vojni uspeh krajnje neizvestan, poduhvat koji bi mogao da zapali čitav Bliski istok i da iransku opoziciju natera da se svrsta uz omraženo vođstvo. Vođstvo koje jeste, kaže Grosman, „odvratno, ali ne i samoubilačko“: njemu je znano da bi napad Irana na Izrael značio „legitimni rat Zapada protiv Irana“.
S obzirom na to da vlada njegove zemlje preti vojnim napadom na Iran, Grosman na kraju postavlja pitanje: ima li bilo ko pravo da osudi tolike ljude (u Iranu) na smrt samo iz straha od situacije do koje možda nikad neće doći?
Praveći paralelu između Grosmanovog i Grasovog antiratnog stanovišta, komentator „Cajta“ konstatuje da je pozicija izraelskog pisca, „realpolitički i moralno, razumna i promišljena“. Grasovo zalaganje, pak, da se izraelski nuklearni potencijal i iranska atomska postrojenja stave pod „permanentnu kontrolu“ zvuči razumno, ali je – naivno.
Nemački pisac apodiktički „gura pod sto“ izraelski državni rezon da ne bi nikad više sopstvenu sudbinu prepustio drugome. Tamo gde Gras završava, počinje tek ono „šta se mora reći“.
I komentator izraelskog „Hareca“ (Gedeon Levi) pokazuje razumevanje za neka Grasova stanovišta saopštena u spornoj pesmi, kao i pitanja, ali ne i za njegove konačne i apokaliptične konstatacije. Pesma sadrži, kaže izraelski novinar, zaista stvari koje se moraju reći, od one da politika izraelske vlade ugrožava mir, do autorove pozicije o izraelskoj atomskoj moći koja je legitimna. Gras se, takođe, može suprotstavljati isporuci nemačkih podmornica, a da mu se odmah ne spočitava antisemitizam.
Mnogo je više onih, međutim, ne samo u Izraelu, nego i u Nemačkoj, koji nemaju takvo razumevanje za čoveka koji, po Ranickom, „zatvara krug“: prvo „konačno rešenje“ (jevrejskog pitanja) bilo je nemački projekt, drugo sada pripremaju Jevreji Irancima. Nekadašnje žrtve postaju, u Grasovoj interpretaciji, nove ubice. Krug se zatvara.
U žustrim i žučnim, često i preteranim kritikama koje su se sručile na Grasa u njegovoj domovini, veliki udeo ima, očigledno, i njegova dvoličnost, za koju, inače, optužuje Zapad. Čovek koji je, po svaku cenu, želeo da bude nastavljač sjajne tradicije angažovanih pisaca, što su se resko i nedvosmisleno izjašnjavali o kardinalnim pitanjima svoje epohe, od Emila Zole, preko Hajnriha Hajnea i Bertolta Brehta, do Žan Pol Sartra, s uverenjem da bi mogao da bude u drugoj polovini dvadesetog veka, ono što je u prvoj bio njegov veliki prethodnik Tomas Man, sam je razarao sopstvenu poziciju „moralnog apostola“ i „savesti nacije“.
Perom se, kao mačem u ruci, neštedimice i s neverovatnim rigorizmom obrušavao posle rata na sve nacističko – žestoko je, na primer, napadao kancelara Helmuta Kola što je „naterao“ američkog predsednika Ronalda Regana da posete vojničko groblje u Biburgu, na kojem se nalazilo i nekoliko desetina grobova esesovaca – a sam je pri tom prećutao svoju esesovsku, makar mladićku prošlost, da bi o tome progovorio, mnogi su uvereni iz reklamnih razloga, i kad se to više, izgleda, nije moglo skrivati, neposredno pred objavljivanje autobiografskog štiva „Ljušteći luk“!
Grasova dvoličnost došla je do izražaja i u našem tragičnom slučaju: zakleti pacifist se očas preobratio u militantnog jastreba, srčano zagovarajući bombardovanje Jugoslavije zarad sprečavanja navodne „humanitarne katastrofe“ na Kosovu. Dva dana posle početka bombardovanja, 26. marta 1999, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu, Gras je euforično konstatovao: bilo je krajnje vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno…

 

________

Ginter Gras

Šta se mora reći

Zašto ćutim, prećutkujem predugo,
ono što je očigledno i u planskim igrama
se uvežbava, a na čijem svršetku smo kao preživeli
u najboljem slučaju samo fusnote.

Reč je o zahtevanom pravu na prvi udar,
koji bi mogao da zbriše iranski narod,
potlačen od strane jednog hvalisavca
i usmeren ka organizovanom klicanju,
jer se u njegovom području moći
sumnja na izgradnju atomske bombe.

A zašto zabranjujem sebi
da imenujem tu drugu zemlju ,
koja već godinama – iako se to drži kao tajna –
raspolaže rastućim nuklearnim potencijalom
ali van kontrole, jer nikakav nadzor
nije dostupan?

To opšte prećutkivanje ovog činjeničnog stanja,
kojem se i moje ćutanje podredilo,
osećam kao opterećujuću laž
i prinudu, koja stavlja u izgled kaznu,
čim se zanemari,
da stiže uobičajena presuda (kako je reč) o “antisemitizmu”.
Ali sada, pošto iz moje zemlje,
koju sopstevni zločini,
bez presedana,
stalno i iznova sustižu i sobom suočavaju,
a s druge strane treba, čisto poslovno, iako
deklarisano gipkim jezikom kao reparacija,
jedna podmornica
da bude isporučena Izraelu
čija specijalnost je
da može usmeriti sveuništavajuće bojeve glave
tamo gde je postojanje
jedne jedine atomske bombe nedokazano,
i kao dokaz služi (samo) strah
kažem, šta se reći mora.

Ali zašto sam do sada ćutao?
Zato što sam mislio, da mi moje poreklo,
uprljano ljagom koja se nikada neće skinuti,
zabranjuje, da ovu činjenicu kao izrečenu istinu
izložim zemlji Izraelu, s kojom sam povezan
i želim da i dalje tako bude.

Zašto kažem tek sada,
ostareo i poslednjim mastilom:
atomska sila Izrael ugrožava
već i onako krhki svetski mir?
Zato što se to reći mora,
jer već sutra može biti prekasno;
i zato što mi – mi već dovoljno opterećeni kao Nemci –
možemo postati suisporučioci zločina,
koji je predvidljiv, zbog čega naše saučesništvo
ne bi bilo moguće
izbrisati uobičajenim izgovorima.

I priznajem: neću više da ćutim,
jer sam sit licemerja zapada,
a pritom postoji nada
da bi mnogi mogli da se oslobode ćutanja,
i da pozovu vinovnike prepoznatljive opasnosti,
da se odreknu nasilja
uz istovremno insistiranje,
da obe države dozvole
neometanu i stalnu kontrolu
izraelskog atomskog potencijala
i iranskih atomskih postrojenja
preko međunarodnih instanci.

Samo tako je, Izraelcima i Palestincima,
i još više, svim ljudima, koji u ovom
ludilom opsednutom regionu
žive jedni uz druge u zavadi,
a na kraju i nama samima, moguće pomoći.

Izvor: „Zidojče cajtung“