Dragan Jočić: Od Đurđevdana zavisi budućnost Srbije

Razgovarao Nikola Vrzić
Fotografije Milan Timotić

Srpski narod mora da brani svoje državne i nacionalne interese, ili nam je i sam opstanak ugrožen. Nije čudno da stranci hoće da vladaju umesto nas samih, nego je čudno da mi to ne vidimo i da to dopuštamo

 

Dragan Jočić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije i ministar unutrašnjih poslova u dve Vlade Vojislava Koštunice (2004-2008), za „Pečat“ govori o predstojećim izborima, Kosovu i Metohiji, o pritiscima sa Zapada, ideji o političkoj i vojnoj neutralnosti naše zemlje, na ovom raskršću pred kojim se Srbija danas nalazi…

Parlamentarni i lokalni izbori zakazani su za 6. maj. Kako vidite Srbiju posle tih izbora? Hoće li se išta promeniti, ili je unapred sve nacrtano u nekoj briselskoj ili vašingtonskoj kancelariji? Kolika je šansa da se Demokratska stranka Srbije i Srpska napredna stranka posle tih izbora – naravno pod uslovom da steknu mogućnost formiranja skupštinske većine – dogovore oko minimuma zajedničkih ciljeva i sastave vladu? Može li se odnos prema „preporukama“ iz Brisela pokazati kao nepremostiva prepreka, odnosno, da li je u Srbiji moguće formirati vladu bez odobrenja EU i vašingtonske birokratije?
Svako treba da radi svoj posao. Jasno je da briselske i vašingtonske kancelarije, kako kažete, prave svoje opcije. Ali i srpski narod treba da radi svoj posao, i sam izabere vlast koju želi. Na ovim izborima narod, u osnovi, bira između dva puta, jednog koji vodi u EU i drugog koji otvara vrata slobodnoj, suverenoj i politički neutralnoj Srbiji. Šta god planirali stranci, ipak srpski narod bira kojim će od ova dva puta krenuti dalje.
Treba znati da, kada se ide pogrešnim putem, sve je pogrešno; svaki trud i svaki posao je uzaludan. Put bez alternative, kojim je odlazeća vlast poslednje četiri godine vodila Srbiju u raj Evropske unije, naneo je ozbiljnu materijalnu, političku i ekonomsku štetu našoj zemlji. Pravo pitanje je, zato, da li će srpska država uopšte i opstati, ukoliko Srbija nastavi da ide ovim putem. Mislim da narod vidi da nam je zemlja na stranputici, da je ozbiljno zabrinut, i na Đurđevdan treba da donese svoju odluku. To je odluka o budućnosti zemlje, odluka da li ćemo biti slobodni ili ćemo biti podanici Evropske unije.

Prošle su četiri godine od kako je Vojislav Koštunica „vratio mandat narodu“ a Demokratska stranka Srbije prešla u opoziciju. Kako vidite današnju Srbiju?
Koštunica je vraćanjem mandata narodu pre svega pokazao da u Srbiji vlast pripada srpskom narodu, i da samo srpski narod treba da se pita ko treba da upravlja zemljom. Bilo je u našoj istoriji primera i da se vlada čvrstom rukom, mimo volje narode, i da se vlada pod potpunim uticajem stranaca. Srbija može da napreduje i da brine o svojim nacionalnim, državnim i privrednim interesima samo ako se vlada uz punu podršku i saglasnost svog naroda. To jeste najteži, ali jedino ispravan put.

Zašto tada, umesto vanrednih izbora, nije bilo moguće formirati koalicionu vladu sa radikalima? Iz današnje perspektive, smatrate li takvu odluku pogrešnom?
Kao što sam vam rekao, pogrešno je kada se vlada bez odluke i saglasnosti naroda, a još je gore kada stranci određuju ko će da vlada u Srbiji. Srpski narod je taj koji u svakoj prilici treba da odlučuje i niko, nikada ne treba na sebe da preuzme ulogu tumača narodne volje. Koštunica je tri puta dolazio na vlast, i dva puta dobrovoljno silazio sa vlasti kada nije imao podršku i mogućnost da sprovodi politiku u koju veruje. I po tome on je jedinstvena ličnost u našoj političkoj istoriji. To treba duboko ceniti.

U to vreme DSS je smatrana za stranku sa „najvećim koalicionim potencijalom“, dok je danas situacija skoro pa potpuno drugačija. Šta se to dogodilo, sa DSS-om ili sa ostatkom srpske političke scene?

 

Ključ je u tome što DSS uvek vodi državotvornu politiku, koja može da se ostvari samo ako u zemlji postoji nacionalni konsenzus oko najvažnijih državnih ciljeva. Naš koalicioni potencijal odnosi se na politiku koja je u interesu Srbije i srpskog naroda, i to će uvek biti tako. Ako i sve stranke budu za Evropsku uniju DSS će biti za Srbiju, za političku neutralnost, za slobodu i suverenost naše države.

Ekonomska situacija u Srbiji lošija je nego u bilo kojoj od ostalih zemalja regiona. Vlast, koja je na početku svetske ekonomske krize tvrdila da nam ta kriza predstavlja razvojnu šansu, sada se krizom izgovara za sve neuspehe. Verujete li u takvo objašnjenje? Zašto su privreda i građani Srbije prošli najgore, iako ih je kroz krizu vodila „socijalno odgovorna vlada“ Mirka Cvetkovića? Šta bi trebalo učiniti da se situacija popravi?
Rekao sam da, kada se ide pogrešnim putem, onda je sve pogrešno. Tako je i sa ekonomijom. Sprovodeći SSP sa EU odlazeća vlast je uništila srpsku privredu i zapravo finansirala države EU. I da vam kažem, na svaki evro koji je EU unela u Srbiju, iznela je dva. Srbijom vlada nezaposlenost, siromaštvo, beznađe, i što je gore stanje, to se više tvrdi da će nam nastupiti svetla i lepa budućnost ako EU opstane i kada za dvadeset godina, možda, uđemo u EU. Duboko sam uveren da bi politički neutralna Srbija otvorila vrata ekonomske saradnje sa svim državama, i na taj način bi se naša zemlja brže i bolje ekonomski razvijala. Naša je sudbina davno određena, na samom početku srpske državnosti, kada je rečeno da smo mi Istok Zapadu i Zapad Istoku. I samo kada se držimo te iskonske i prave mudrosti, Srbije ide pravim putem i država i narod nam napreduju.

Korupcija se smatra jednim od najtežih problema s kojima se suočavamo kao društvo. Kako ocenjujete rezultate rada policije na suzbijanju korupcije? Hapšenja su u jednom trenutku bila učestala; da li je to plod iskrenog zalaganja vlasti da se korupcija iskoreni, ili je reč o predizbornom marketingu, ili pak o pokušaju da se policija iskoristi za pritisak na nedovoljno pouzdane političke saveznike?
Srpska policija je dobra jer se radi o hrabrim i dobrim ljudima i izvanrednim profesionalcima. Ostavio sam policiju takvu da nema zadatka kojeg srpska policija ne može da obavi. Suština je da im se daju potpuno odrešene ruke, dakle, bez uplitanja politike, i tada nema brige da će policija dobro raditi svoj posao.

Osim što je, kada je formirana, tvrdila da je socijalno odgovorna, aktuelna vlast samoproglasila se i proevropskom. Koliko smo danas bliži Evropskoj uniji nego pre četiri godine? Koju smo cenu, kao država i kao narod, platili da bismo se održali na tom putu ka EU koji „nema alternative“? Opet, ako alternative ipak ima (a ima je uvek), zašto nam se ona oduzima tom parolom „EU ili smrt“? Odakle se ona nameće Srbiji, s Andrićevog venca ili iz Brisela i Vašingtona?
Jasno da da se i Srbiji i Andrićevom vencu natura iz inostranstva parola „EU ili smrt“. Naravno, na srpskom narodu je da odgovori i na pritiske stranaca i na njihovu parolu da nam nema života izvan EU. A kako izgleda evropski put najbolje smo videli u poslednje četiri godine. Pa, jednostavno su nas satrli, i naše interese i našu privredu, i zapravo se već četiri godine zatire srpsko ime na tom evropskom putu.

Da li je srpska vlast, potpisivanjem SSP-a, prihvatanjem EULEKS-a, pa i „zajedničkom“ srpsko-EU rezolucijom u Generalnoj skupštini UN, odustala od borbe za Kosovo? Kako vidite aktuelne pregovore Beograda i Prištine pod okriljem EU? Da li smo Kosovom platiti sticanje statusa kandidata za članstvo u EU?
Ima li danas ikoga u Srbiji ko ne zna odgovore na ova pitanja? Odlazeća vlast je priznavanjem Kosova sa zvedicom ponizila i Srbiju i srpski narod. Uradili su ono što pre njih nikada niko nije uradio Srbiji. I šta su dobili zauzvrat? Ništa. Dobili su kandidaturu koja je jedna potpuno beznačajna činjenica. Eno, Makedonija već sedam godina čami kao kandidat. Možda Makedonija to voli, možda im to i pristaje, ali Srbija je stara država sa velikom i moćnom istorijom i tradicijom. Ne priliči Srbiji da se, kao stara država, diči time da je kandidat za ulazak u organizaciju koja koliko sutra može i da se raspadne.

Brisel (i Vašington) tvrde da nas, jednog lepog dana, žele kao članove EU, a sve su manje uvijeni signali koji govore da Srbija treba da postane i članica NATO-a. Gde smo poželjniji kao član, u EU ili u NATO, i zašto?
Po rečima Zbignjeva Bžežinskog, Evropska unija je bila nagrada za države koje su pristale da uđu u NATO i svoju vojsku stave na raspolaganje SAD za ratove širom sveta. Pravi cilj zapadnih stratega je da proširi NATO savez, i dobrim delom oni EU koriste kao neku vrstu lilihipa. Ko voli široko mu polje, ali Srbija i srpski narod treba da ostanu politički i vojno neutralni. Naš vojni put svakako nije na Istok, jer tamo nikada nismo ni ratovali, niti je naš put da ginemo i ubijamo druge naroda zarad tuđih interesa.

Hoće li EU – u svetlu tekuće ekonomske krize, krize evra, sve žešćih antiimigrantsih sentimenata i uspona radikalne anti-EU desnice u mnogim članicama unije – doživeti da nas dočeka kao člana? Kada to možemo da očekujemo, ako uopšte možemo, i da li je mudro sve državne resurse posvetiti samo tom, tako teško uhvatljivom cilju?
Kako jednom reče jedan pametan čovek, nismo mi protiv EU nego smo protiv toga da Srbija uđe u EU. Dakle, neka se raspadne ili neka napraduje to je njihova stvar i njihova briga. A naša je briga da čuvamo i unapređujemo Srbiju, da nam Srbija napreduje, da bude politički i vojno neutralna i da se ekonomski razvija. Sarađivaćemo sa EU ako opstane, a ako propadne sarađivaćemo sa državama koje su nekada bile u EU.

Ponajviše pohvala „naših zapadnih prijatelja“ aktuelne vlasti dobile su posle usvajanja Statuta Vojvodine, Deklaracije o Srebrenici, i one zajedničke briselsko-beogradske rezolucije o Kosovu usvojene u Ujedinjenim nacijama. Koja je nit koja povezuje ova tri postupka?
Ako tražimo nit, pronaći ćemo je u podaničkom odnosu odlazeće vlasti prema velikim zapadnim silama. Nema tu velike priče; ili smo svoji i samostalno odlučujemo, ili nam stižu naređenja stranaca. Politički i vojno neutralna Srbija bi sama odlučivala o svojim problemima, a evropskoj Srbiji stižu gotova rešenja od stranaca.

Koji je to postupak Borisa Tadića i vladajuće koalicije koji biste opisali kao nacionalno i državno najneodgovorniji?
Duga i preduga je lista šteta koju su naneli svom narodu i svojoj državi. Statut Vojvodine je zabijanje trna u zdravu nogu, priznavanje Kosova sa zvezdicom je greh i ponižavanje srpskog naroda, Deklaracija o Srebrenici je vređanje mrtvih… Mnogo je toga, zaista.

Lepe reči sa Zapada stižu i zbog „poboljšane regionalne saradnje“ i unapređenja odnosa sa susedima. Srbija je, ponavljamo, donela deklaraciju o Srebrenici, Tadić je posetio Vukovar, srpsko tužilaštvo najavilo je da odustaje od najvećeg broja optužnica za zločine nad Srbima… Nekako, stiče se utisak da se odnosi sa susedima unapređuju tako što Srbija na sebe preuzima sav teret krivice i odgovornosti za ratove na prostoru bivše SFRJ.
Na prostoru bivše SFRJ postojale su samo dve stare srpske države, Srbija i Crna Gora. Ostalo nisu bile države nego podanici velikih imperija. Ideja je da se Srbija proglasi zločinačkom, i da nam se kao primer nametnu Slovenija i Hrvatska kao svetli evropski uzori. Ali neće to baš tako lako ići. Srbi se spremaju da 28. oktobra proslave 100 godina od ulaska slavne srpske vojske na Kosovo i Metohiju. Uveren sam da se svaki Srbin divi tim besmrtnim junacima, a da se nijedan Srbin ne divi Sloveniji i Hrvatskoj. Uskoro ćemo proslaviti i sto godina od podviga Gavrila Principa, čije ime i prezime sve govore. Imamo čime da se ponosimo, veliki je srpski narod i veliko je srpsko ime.

Zašto se Srbija snažnije ne založi za, recimo, povratak Srba izgnanih iz Hrvatske (naročito posle haške presude Anti Gotovini i Mladenu Markaču), za rešenje pitanja otetih stanova i stanarskih prava, zašto se žešće ne usprotivi pokušajima da se suze nadležnosti Republike Srpske, umesto što obećava – kako smo saznali zahvaljujući Vikiliksu – da će sarađivati na izgradnji centralizovanih institucija Bosne i Hercegovine?
– Od Đurđevdana sve zavisi. Ako narod izabere političku neutralnost neće se bez odgovora udarati na Republiku Srpsku, niti će se Hrvatska praviti kao da nije napravila najveći zločin posle Drugog svetskog rata. Srbija je garant Dejtonskog sporazuma i nema ni govora da se Bosna i Hercegovina mogu centralizovati već, naprotiv, treba da jačaju specijalne paralelne veze između Srbije i Srpske, odnosno između istog naroda sa dve strane Drine.

Da li je, uopšte, Srbiji dozvoljeno da se založi za svoje nacionalne interese, i ko joj to pravo osporava?
Mnogima je i „Beogradski pašaluk“ prevelik. Srpski narod mora da brani svoje državne i nacionalne interese, ili nam je i sam opstanak ugrožen. Nije čudno da stranci hoće da vladaju umesto nas samih, nego je čudno da mi to ne vidimo i da to dopuštamo.

Crna Gora je već šest godina nezavisna država, ali od kompleksa Srbije kao da ne može da se odvoji. Čuli smo da je Srbija 1918. godine zapravo anektirala Crnu Goru, da tadašnje odluke Podgoričke skupštine o ujedinjenju sa Srbijom treba poništiti, da Pravoslavna crkva u Crnoj Gori treba da bude crnogorska… Istovremeno, rezultati popisa govore da se oko trećine građana Crne Gore izjasnilo kao Srbi. Otkud toliko antisrpsko raspoloženje među crnogorskim vlastodršcima, i šta Srbija treba da učini za svoje sunarodnike s one strane granice?
Srbija treba da se drži svog Ustava, koji nalaže da moramo da vodimo računa o srpskom narodu izvan granica Srbije. Nacionalni je interes Srbije, kao politički neutralne države, da svoju spoljnu politiku usmeri na Balkan jer veliki broj Srba živi u regionu. Mi smo to i radili kada je Vlada Vojislava Koštunice kupila Telekom Republike Srpske, i kada je srpski Telekom kupio licencu u Crnoj Gori. Znamo šta treba raditi, ali pre toga srpski narod treba da na Đurđevdan glasa za političku neutralnost i za Vojislava Koštunicu koji je tvorac ideje o neutralnosti.