„Bože, blagoslovi Ameriku“: Krvava „TV mreža“

Piše Vladislav Panov

Odavno neki američki film nije uspeo da postigne tako upečatljivu socijalnu kritiku kao crno-humorno ostvarenje „Bože, blagoslovi Ameriku“, delo komičara Bobketa Goldvejta, trenutno aktuelno s one strane okeana

 

Jedan od filmova koji trenutno predstavlja pravi izazov za gledaoce s one strane okeana i koji oduševljava intelektualno nekim čudom još uvek neoštećene filmofile koji se oglašavaju komentarima i kritikama na Internetu je crna komedija ironičnog naslova „Bože, blagoslovi Ameriku“. Reč je o nebrušenom dijamantu, pravom filmskom blagoslovu za ljude koji ne žele da se predaju instruisanoj lobotomiji mejstrim medija koji oko najprimitivnijih „zabavnih programa“ okupljaju mase igrajući na kartu njihovog preferiranja primitivizma i, generalno, povlađivanja najnižim nagonima. Ovaj film to svakako ne radi. On osuđuje. Uz crni humor, surove scene uvijene u komediju i socijalne komentare na kojima se gradi njegov dugotrajni opstanak na svim mestima na kojima je važno opstati. Američki komičar Bobket Goldvejt, čuven po svom bizarnom komičarskom znaku raspoznavanja (govori vrištavim glasom), jedan od junaka pre tridesetak godina vrlo popularnih nastavaka filmske komedije „Policijska akademija“, u međuvremenu izrastao u iskusnog glumca s preko osamdeset naslova u fimografiji, ali i sineastu koji je potpisao dvadesetak filmova kao režiser, često i producent i scenarista (što je i ovde slučaj), upustio se u oštro osuđivanje upravo šou-biznisa i takozvane zabavne industrije u kojoj je i sam stekao ime. Njegova kritika je otvorena, precizna, bezkompromisna, upućena. Sasvim opravdana. Prvi put posle čuvenog Sidni Lametovog klasika „TV mreža“ jedan američki film ima inteligentnu poentu i razornu snagu društvenog komentara. Nevolja je što Bobketov film ne da neće dobiti pohvale i „Oskare“, kao „TV mreža“, već će mu biti, kao nekomercijalnom, uskraćena velika distribucija po severnoj Americi, a on će biti pokopan gomilom otpada (koje, ironično, napada) u ponudi video-klubova, jer ga distribuiraju direktno na video tržište i prodaju provajderima usluge „video na zahtev“. On trenutno, doduše, doživljava odličan prijem na festivalima, ali to neće biti dovoljno da bude pušten u najširu bioskopsku mrežu.

[restrictedarea]

MITRALJIRANJE „ŽIVOTNIH VREDNOSTI“
„Bože, blagoslovi Ameriku“ je zapravo kombinacija „TV mreže“ i „Rođenih ubica“ Olivera Stouna. U njemu pratimo sudbinu antiheroja, sredovečnog Frenka koga otpuštaju s posla i koji pritom još saznaje da ima tumor na mozgu. Odlučan da ode s ovoga sveta na herojski, američki način, a da pri tom, opet tipično američki, uzvrati udarac, Frenk uzima pravdu u svoje ruke i kaubojski (opet, dakle, tipično američki) započinje obračun s medijima koje krivi za nepravde u društvu, kretenizaciju naroda, stvaranje nacije razmaženih, narcisoidnih, bezdušnih i samoživih kreatura potpuno zavisnih od najidiotskijih televizijskih zabava. Frenk, nekim čudom iznad sveopšte inficiranosti nakaradnostima koje kuljaju iz ponude televizijskih mreža, počinje svoj krstaški pohod ubijanjem onih za koje je ubeđen da im nije mesto među živima. Crni humor pomaže da se, ukoliko prepoznate istu potrebu, lakše spustite na zemlju, i krvopriliće prihvatite kao satirični mizanscen sklopljen da se lepo servira osnovna ponuda – osuda društva koje je pod konstatnim mitraljiranjem televizijskih „životnih vrednosti“, a zarad profita prestalo da bude humano, pravedno i moralno prihvatljivo. Šund i najgori ljudski porivi postali su lajtmotivi imbecilnih rijaliti emisija u kojima se detaljno rastače ljudsko dostojanstvo, etički principi i socijalno odgovorna komunikacija. Prosečni Amerikanac (ali i dobar deo svetske populacije koja je moraala da prihvati „američki način života“ kao vrhunski napredak civilizacije) svakodnevno guta elektronski otpad nabijen zlom, nasiljem, očajem, samoživošću, pogrešnim vrednostima, mržnjom i, najpre, strahom od svega i svakoga. Poslušna masa zombifikovanih potrošača tog idealnog načina života koji proizvodi emocionalne i moralne retarde omađijano guta najidiotskije prizore iz života „zvezda“ ili se samozadovoljava nakaradnostima na svaki način degradirajućih rijaliti programa i kvizova, u kojima su za petominutnu vorholovsku slavu ljudi spremni na najsuroviji asortiman mazohizma u prihvatanju ponižavanja.

ODSTRANJIVANJE CIVILIZACIJE
Frenk iz Bobketove priče, međutim, nije jedan od takvih. Ali jeste američki jahač prebegao iz kukavičjeg gnezda koji svoje frustracije rešava odlukom da započne holokaust nad potrošačima elektronske nekulture i najbednijim primercima ljudskog roda kao njenim nusproizvodima. Njegovo je lečenje vrlo efikasno, ali i jalovo, kao kad problem karijesa rešavate vađenjem zuba. Da li smo našu „civilizaciju“ zaista doveli do toga da je mentalno i moralno moguće rešiti njene probleme samo odstranjivanjem same civilizacije? Da je imao sreće da bude na nešto višem produkcijom nivou film Bobketa Goldvejta bi kupio večnost makar kao „TV mreža“ novog milenijuma. Mada, u svojim porukama ima potencijal i za potresnu nadgradnju jer istoriju obeležava tužnim realizmom očajnog nam trenutka sadašnjeg, gde je društvena realnost da su „stadu“ pastiri amputirali sposobnost poimanja stvarnosti u kojoj pojedinac nema luksuz slobodne volje, u koju se deklarativno, inače, svi kunu. Ona u slobodi savršene zapadne civilizacije i ne može da postoji. Oštećeni pojedinci mogu jedino da kao frustrirani očajnici poput junaka ovog filma uzmu oružje i da ubijaju sve oko sebe. Nesreća je što se u stvarnom životu sve češće to zaista i dešava…

[/restrictedarea]