U Teheran preko Damaska

Piše Dejan Lukić

Da li Damask mora da padne da bi pao Teheran, te nije li na delu „korenito prestruktuiranje Srednjeg istoka i Severne Afrike“ sa široko otvorenim putem u Podmoskovlje?

Američki istoričar Vilijam Blum objavio je prošlog jula „dopunjenu evidenciju“ o američkim kriminogenim intervencijama u svetu – od pokušaja obaranja više od 50 vlada, većinom demokratski izabranih, gušenja nacionalno-oslobodilačkih pokreta u više od  20 zemalja, direktnog mešanja i uticanja na ishode izbora u više od 30 zemalja, do bombardovanja više od 30 zemalja i pokušaja fizičke likvidacije stranih državnika i političkih lidera u 50 slučajeva.

AHILOVA PETA IRANA
U totalu, SAD  je preduzimao jednu ili više ovakvih kriminalnih radnji u više od 69 zemalja sveta.
Džon Pildžer, britanski publicista i analitičar, u analizi naslovljenoj  sa „Svetski rat protiv demokratije“ dodaje na Blumovu statistiku da su američki „odredi za likvidaciju“ pod komandom Pentagona i CIA operisali u 120 zemalja i taj podatak vezuje i za „dugo planirani napad na Siriju i Iran“.
Po internim analizama na Temzi, rat protiv Irana – via  Sirija – je  već „uklesan u kamen“; Britanija koja je već duboko angažovana u sirijskoj predigri za udar na Iran, preuzeće svoj puni deo u završnici kao treći partner. U trenutnoj fazi raspoređivanja uloga u glavnom udaru ostalo  je samo da se usaglasi precizan raspored poslova između Amerike i Izraela.
Britanska vojna baza na ostrvu Dijego Garsija u Indijskom okeanu, već korišćena u agresijama na Avganistan i Irak, unesena je u mapu kao jedna od tri tačke sa kojih će da kreće bombardovanje iračkih nuklearnih postrojenja. Druge dve su izraelski vojni aerodromi u pustinji Nagev i  američki nosači i podmornice na domaku moreuza Hormuz u Zalivu.
Ali da bi se uspešno izveo „iranski projekt“ mora da se uspešno izvede predigra u Siriji, da se iz igre izbaci remetilački faktor Damaska, ključnog strateškog saveznika Irana u regionu.
U internoj analizi koju je „Pečat“ imao u rukama, kritičkim tonovima se govori da su vojni i politički stratezi u Vašingtonu, Londonu, pa delom i Tel Avivu, suviše opsednuti planiranjem kako će da se izvede uništenje iranskih nuklearnih postrojenja, pri tome zapostavljajući faktor kritično važne predigre u Siriji, faktor takozvanog „sirijskog projekta“. Tu se kaže da je „Sirija Ahilova peta Irana“ –gledište koje deli i većina londonskih neposrednih radnika na „iranskom projektu“.
U Londonu je „gotova stvar“ da će Izrael da predvodi napad na Iran, Amerika će asistirati – u toku napada, kao i u toku pripreme – a Britanija igrati aktivnu, tercijarnu ulogu. Sve to bez obzira na to da li će Barak Obama čekati na izbore u novembru, pa da uđe u rat ili će ga Izraelci zbrzati tezom da će u novembru biti već kasno, da će mule u Teheranu tada već imati svoju prvu A-bombu i da u takvim uslovima rat u Zalivu ne bi Obami doneo dobitničke glasove na izborima.

PITANJE OPSTANKA DAVIDOVE DRŽAVE

[restrictedarea]

Izraelske analize koje se trenutno čitaju u Vajtholu govore, pak, da vreme samo što nije isteklo, da rat već kasni. Polazi se od toga da je iransko prisustvo u Damasku „pitanje života i smrti“ za Davidovu državu. Efraim Halevi, bivši šef Mosada, podržava ovo gledanje u „Njujork tajmsu“(7 februar): „U ovom trenutku već je prekoračena linija nepovrata, Asad mora da ode“. Tvrdi da je Iran masovno prisutan u svim ključnim sferama sirijskog vojnoobaveštajnog establišmenta i da je Mosad pozitivno registrovao prisustvo Iranske revolucionarne garde na više mesta u Siriji. „Iran ima plan da stavi pod kontrolu ključne strukture u Siriji. Bez obzira na to kakva bude sudbina Bašara Asada, Izrael i Zapad mora da spreče ovakav razvoj.“
Za Izrael ključno strateško pitanje nije samo da li će Asad da padne, nego da li će iransko prisustvo u Siriji nadživeti njegov pad? Drugim rečima „izbacivanje“ Irana iz Sirije je alfa i omega svih planova u Tel Avivu, bez čega, stoji u analizama,teško da će se stići da glavnog trofeja – uništenje iranske nuklearne pretnje opstanku samog Izraela. „Asad mora da bude uklonjen, hegemonija Irana nad Sirijom mora da ode zajedno sa njim.“ Halevi u „Njujork tajmsu“ kaže da bi sve manje od ovog imperativa lišilo odlazak Bašara Asada svakog strateškog značaja za Izrael.
To je imperativ, ali kako ga izvesti? U ovom trenutku, na ovom pitanju „imperativa“, londonske i izraelske analize konvertuju: projekt protiv ajetolaha u Teheranu vodi preko projekta obaranja Asada u Damasku, a Asad pada – novi imperativ – „onog trenutka  kada mu Moskva otkaže dosadašnju punu podršku“. Po londonskim analizama ovde se tračak svetla vidi u nekoliko poslednjih poteza iz Moskve, koji su u Vajtholu pročitani kao „nove vibracije“ Kremlja u rusko-sirijskoj sagi. Paralelno, u Forin ofisu se priprema, koliko čujemo, „paket podsticaja“ Kremlju ukoliko se definitivno pokaže da „novih vibracija“ ima, da su Medvedev i Putin počeli, zaista, da se kolebaju u daljoj podršci Asadu.

NOVI RAT ILI DRAKONSKE SANKCIJE
„Podsticaji“? Jedna od ideja je, čuje se zakulisno, diplomatsko sugerisanje tandemu Medvedev-Putin da bi Asadov odlazak upravo koristio ruskim interesima. Iz razgovora sa insajderima u Forin ofisu, može se, međutim, poneti utisak da su „podsticaji“ ništa više nego lepše upakovano upozorenje, čak i pretnja Kremlju da bi, istraje li Moskva na dosadašnjoj opstrukciji zapadnog projekta u Siriji i Iranu, Zapad sa simpatijama gledao na (čitaj podsticao) „haos“ koji su na jugu Rusije muslimanske (sunitske) manjine ionako spremne da  izazovu.
U pomenutoj analizi „Njujork tajmsa“, pod naslovom „Slabljenje Irana počinje Sirijom“, gotovo se eksplicira ova šećerlema Moskvi: „Ruski interesi nisu sinhroni sa iranskim; Moskva ima šansu da to i uvidi ako bi povukla podršku Asadu. Rusija, prirodno, želi da zadrži svoje baze u Tartusu i Latakiji (Mediteran) i da ostane najveći snabdevač Damaska oružjem. Ako je Vašington spreman da (joj) to dozvoli, a da je pri tome ne ostavi po strani, kao što je to učinio prilikom intervencije (NATO) u Libiji, sinhronizovanje rusko-američkih interesa može da poploča put za Asadov pad“.
A kada se završi posao u Damasku – idu dalje analize – tektonski se menja celokupni balans snaga na Bliskom istoku. Projektanti računaju da će „teroristi“, koje u regionu na izraelskim granicama sponzoriše Iran, izgubiti tlo pod nogama. Hezbolah će izgubiti uporišta u Siriji i Libanu, a Hamas u Gazi, vitalan kanal naoružavanja.
„Pax Americana“,tako, dobija novi horizont. Ovaj put na arapskom istoku, u srcu naftnih  polja u Zalivu i komšiluku energetskih izvora u Centralnoj Aziji, via Iran. Tako će novi set kockica „Velikog dizajna“ leći na svoje mesto. U Damasku će Asad da bude oboren, a na vlast doveden „kooperativni“ režim. I tako će se prekinuti veza sa Iranom. I sprečiti teheranski sveštenici da u Siriji, na puškomet od Izraela, „drže svoje prste na raketnim okidačima“, na projektilima kratkog i srednjeg dometa kakvih, po procenama vojnih eksperata u Londonu, trenutno u Siriji ima preko dve stotine, sposobnih da udaraju po celoj Davidovoj državi. Ovog trenutka, kaže se dalje, jedan broj ovih projektila nosi i hemijske bojeve glave.
Efraim Halevi vidi, zato, u sadašnjem sirijskom konfliktu bogomdanu priliku da se jednom zauvek likvidira iranska pretnja egzistenciji Izraela. Pa ako „međunarodna zajednica ne prigrabi ukazanu priliku, a iranski uticaj u Siriji ostane neokrnjen, svet će biti suočen sa dilemom da bira između novog rata – sa svim njegovim nepredvidljivim posledicama – i drakonskih sankcija koje bi, pak, dovele do eksplozije cena nafte i nepredvidljivog ekonomskog haosa“. Halevi insistira da SAD i Rusija „ne žele ni jedno, ni drugo“. Ergo: Sirija je postala idealna prilika za treću opciju, pri kojoj „ni Amerika, ni Rusija ne mogu sebi da dozvole luksuz da propuste priliku“.
Kako će izvesti ovo „otvaranje očiju“ Kremlju, da mu je veći interes nego gubitak ukoliko napusti Asada i ne ometa novi marš Imperije, široko je otvoreno pitanje sve dok se ne pokaže da li je iza zidina Kremlja došlo do kolebanja i da li je moguće da Moskva ponovi libijski presedan u slučaju Sirije. Ali mobilizacija odreda za „treću šansu“ već je u procesu: spoljni faktor u Siriji je već prešao Rubikon, dok se regionalna mobilizacija privodi kraju. Susedna Turska je direktno angažovana u podršci sirijskim pobunjenicima. Na sastanku Davutoglu-Hilari Klinton, Turčin je čak izašao sa idejom da se Asad obara i bez atesta UN, budući da  Rusi i Kinezi još neće u voz. Amerika sa svoje strane već uveliko dotura oružje ustanicima. Sirijski opozicionari obučavaju se u turskoj (američkoj) bazi Indžirlik još od maja prošle godine.

PUT U PODMOSKOVLJE
Grupe britanskih i katarskih komandosa aktivno su dejstvovali u bici za Homs, opskrbljeni američkim zaštitnim prslucima, kompjuterima, mobilnim telefonima. Novi libijski prijatelji Amerike uključeni su u odrede takozvane „Sirijske Slobodne armije“, sa sve oružjem iz bivših Gadafijevih arsenala. Donedavni komandant takozvane „Libijske borbene grupe“ i vojni guverner Tripolija u vreme obaranja Gadafija, žestoki islamista, Abdel Hakim Belhadž, rukovodi trenutno ubacivanjem libijskih „revolucionara“ u Siriju. Najsvežije informacije u Londonu govore da je Mahdi el Harati dao ostavku na dužnost zamenika vojnog komandanta Tripolija, kako bi preuzeo kontrolu nad organizovanjem Sirijske Slobodne armije.
Javna je tajna da su posle poziva američkog čoveka u Zalivu katarskog emira Kalife el Tanija da se pošalju arapske trupe na Asada, vojne baze na turskoj granici prema Siriji postale tranzitne stanice za logističku pomoć pobunjenicima, a da nemarkirani NATO avioni operišu sa turske teritorije, iz Iskenderuna, gde je registrovano i prisustvo libijskih „komandosa“.
Suma sumarum, Damask mora da padne da bi pao Teheran. A Teheran mora da padne, ne zato što, navodno, mule prave atomsku bombu – kakvih, uzgred, Izrael ima već dve stotine – i što je, navodno, nameran da je baci na miroljubivi Izrael, nego Teheran mora da padne kao što su  padali u „arapskom proleću“ Tunis, Libija, Egipat, Jemen… I bez obzira na to kako se bude izvodio scenario za Siriju i Iran, cilj je projektovan daleko izvan granica Sirije i Irana.
U govoru u „Komonvelt“ klubu, u Kaliforniji (2007), penzionisani američki general Vesli Klark citirao je jedan dokument izrađen (2001) u Kabinetu tadašnjeg šefa Pentagona. U dokumentu se govori o „korenitom prestruktuiranju Srednjeg istoka i Severne Afrike“. Dokument je deo „Velikog dizajna“,takozvanog „Projekta novog američkog stoleća“(PNAS): „Sistematska destabilizacija vlada u Iraku, Somaliji, Sudanu, Libiji, Libanu“. A cilj?  „Uklanjanje autoritativnih režima koji guše mirnu opoziciju.“
Rečeno – učinjeno. Irak je razoren, a kvislinška vlada ustoličena u Bagdadu. Libija je okupirana, Gadafi likvidiran. U Egiptu teče instrumentalizacija narodne pobune i muke sa neplaniranom pobedom islamista na izborima. U Jemenu su instalirani „kooperativni“ kolaboranti. Somaliju puštaju da još malo iskrvari u građanskom ratu pre nego što NATO počne da dotura svoju „humanitarnu pomoć“. U Sudanu su otcepili jug od severa, a predsednika Bašara već gone za      „ratne zločine“ pred „Međunarodnim sudom“… Ostao je još nedovršen  biznis u Siriji i Iranu. Kada se, i ako se to desi, završiće se „korenito prestruktuiranje Srednjeg istoka i Severne Afrike“, a put u Podmoskovlje biće širom otvoren.

[/restrictedarea]