Srpsko-nemačka geopolitička vrteška

Piše Dragomir Anđelković

Naši odnosi sa Berlinom mogu da dobiju ne samo ekonomski, već možda i politički konstruktivnu dimenziju, ali i da nastave da se odvijaju dosadašnjom, po nas nacionalno destruktivnom trasom. U vezi sa tim, veoma je bitno kako će se ponašati postizborni oficijelni Beograd

 

Srpski paradoks je i u tome što se nalazimo između germanske Scile i Haribde. Nemačka nam je često bila ključni, a uvek među najvažnijim privrednim partnerima. Njen ekonomski značaj za nas je konstanta, i kada smo u dobrim odnosima, i kada među nama postoje velike političke barijere. A one su neretko bivale, a i danas su, baš takve. Za nas je od kraja 19. veka, od kada je povela politiku „pohoda na Istok“, Nemačka često bila neprijateljski faktor. Tu ulogu imala je i tokom epohe raspada Jugoslavije i „ratova za jugoslovensko nasleđe“. Sve pomenuto čini okvir u kojem bi trebalo sagledati i, nesumnjivo veoma važnu, posetu vođstva naše najveće opozicione stranke SNS, SR Nemačkoj.

OD BALTIKA DO KOSOVA
Krajem prošle nedelje, u Berlinu i Hamburgu boravili su Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Aleksandar Nikolić (predsednik, njegov zamenik i član predsedništva SNS-a). Tamo su se sastali sa relevantnim predstavnicima svih parlamentarnih stranaka, zvaničnicima Ministarstva spoljnih poslova i nizom uglednih privrednika, potencijalno zainteresovanih za ulaganje u Srbiju. Tu su čelnici SNS-a čuli stavove nemačke strane u vezi sa bitnim ekonomskim i političkim pitanjima. No, tu je bilo malo novog. Srbi već znaju šta traže Nemci. Važnije od toga je da oni čuju šta mi imamo da kažemo. Mi smo mali narod velikog ega i neretko ne shvatamo da nam drugi (pogotovo u globalnim razmerama moćni faktori) ne posvećuju onoliku pažnju kao što mislimo, te da je bitno da im, u pravom trenutku i na pravom mestu, kažemo šta imamo. Neretko, bar deo toga, nije poznat ljudima koji i te kako mogu da budu bitni za našu sudbinu.
Nemački parlamentarci su ponovili da Berlin ne traži da priznamo Kosovo, ali da se, posebno s obzirom na to da je Srbija dobila status kandidata i čeka datum početka pregovora, od nje očekuje da sa Prištinom nađe i realizuje „ostvarljiva rešenja kada je reč o pitanjima vezanim za svakodnevni život ljudi, putovanja ili granični režim“. Nemci – kako naglašavaju – ne žele da im se ponovi Kiparski slučaj, tj. da država opterećena teritorijalnim sporovima uđe u EU i u nju unese tenzije sa svojim okruženjem. To se, bez korekcije koju sami moramo da izborimo, po nas nepovoljno projektuje na status Kosova i Metohije u celini, ali i severnog dela te naše pokrajine, koji je ne samo istorijsko-pravno već i etnički većinski srpski. Sigurno Berlin nema u vidu takvo jasno definisanje srpskih granica, da one ne budu na Prokletijama, već na Kopaoniku. A naša aktuelni režim tome ne parira, već olako povlađuje Berlinu. Doduše, laže on i Zapad. Zbog unutrašnjopolitičkih računa izbegava da uradi ono što je prethodno obećao. To je bolje nego da automatski isporuči sve što je na rečima prodao. No, time se ne rešavaju problemi, niti se pragmatično odlažu za bolje vreme.
Navedeno u vezi sa onim što su Nemci rekli predstavnicima SNS-a, mogli smo da nađemo u štampi. Ali nismo naišli na njihov odgovor. Od strane vlastodržaca kontrolisanim srpskim medijima očito je bilo naloženo da prikažu da se SNS prećutno složio sa zahtevima Berlina. Međutim, to nije bio slučaj, što me raduje. Neretko mi smeta što i naše opozicione stranke, u želji da deluju konstruktivno, beže od važnih državotvornih pitanja. Time ne samo da izazivaju kritike patriotske javnosti, već prizivaju i probleme druge vrste. Da kasnije ne bi bilo gore, crvena linija u vezi sa minimumom naših nacionalnih interesa mora da se povuče, što DS, dok je bio u opoziciji, ne da nikada nije učinio već je, kako američke diplomatske depeše svedoče, tada obećao da će dati Kosovo i Metojiju.
T. Nikolić je u Berlinu istakao da je srpska strana svesna da Beograd na stari način neće moći da upravlja pokrajinom, ali i da bi svi trebalo da shvate da ni Priština ne može da uspostavi kontrolu nad severom Kosova. To su činjenice koje moraju da se uvaže ako se želi održivo rešenje. Većina Srba na KiM nije spremna da prihvati kosovsku „nezavisnost“ i neophodno je da se nađe funkcionalno rešenje koje bi omogućilo da žive u srpskim institucionalnim okvirima, naravno u skladu sa stanjem na terenu, asimetričnim kada se radi o severu i ostalim delovima Kosova. Da se ponovo vratim rečima predsednika SNS-a – prenebregavanje toga, i pokušaj da se Srbima na severu nametne vlast Prištine, odnosno da se onima južno od Ibra suzi prostor za institucionalno povezivanje sa Beogradom, doveo bi do masovnog egzodusa Srba. Da li su Berlin i Brisel spremni da se saglase sa nasiljem, a to je jedini način da se uspostave prištinske institucije na severu Kosova? Da li su spremni da ponovo gledaju velike izbegličke talase koji zapljuskuju ostatak Srbije, sa svim rizikom koji to nosi po regionalnu političku i ekonomsku stabilnost? Da li je to u skladu sa „evropskim vrednostima“?

[restrictedarea]

RUSKA PERSPEKTIVA
Stabilnost je, pogotovo u ovo krizno vreme, za zapadnjake magična reč. Sada kada se EU suočava sa brojnim izazovima, u zoni koju doživljavaju kao svoje dvorište, Nemci svakako žele mir i red. Kada shvate da to realno može da bude ugroženo, po svemu sudeći, spremni su da preispitaju i rešenja koja su ranije nudili. Naročito kada sagledaju širi kontekst i kada se odgovarajuća upozorenja, posredno ili neposredno, upute ljudima koji u našem regionu prepoznaju svoj poslovni interes, a imaju veliki uticaj.
Tokom susreta sa nemačkim privrednicima – i to kako iz vodećih korporacija kao što su „Erbas“ i „Si-Konsalt“, tako i privrednih komora koje okupljaju stotine hiljada firmi – predstavnici SNS-a stavili su akcenat baš na razne aspekte stabilnosti. I to prave, a ne lažne za koju režim tvrdi da postoji u Srbiji. Istaknuto je da će posle pada sa vlasti sadašnjeg režima, biti ne samo garantovana puna ekonomska i pravna stabilnost za svakog starog ili novog investitora, već i znatno unapređen poslovni ambijent u Srbiji. „Niko neće morati da podmićuje službenike lokalne i državne administracije kako bi dobio dozvolu za posao.“
Nemačkim privrednicima je naročito bilo zanimljivo sve što im je rečeno u vezi sa potencijalom za njihovu saradnju sa Ruskom Federacijom, posredstvom ulaganja u Srbiju, što omogućava naš Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, kakav nijedna druga zemlja van postsovjetskog prostora nema, a koji će još dugo biti na snazi pošto je naš eventualni ulazak u EU daleko. Nemci mogu i hoće direktno da ulažu i u RF, ali nekada im više odgovara da investiraju u Srbiju, imajući u vidu i istočno tržište. Radna snaga je kod nas jeftinija nego u Rusiji, transportni troškovi vezani za proizvodnju su manji i, konačno, firme osnovane na postsovjetskom prostoru pogodne su za rad u tom regionu, a one u Srbiji bolje su usmerene i ka nekim drugim meridijanima. Nemcima se ne isplati baš uvek da se ograniče čak ni na samo tako veliko tržište kao što je rusko. Ulaganje u Srbiju je, opet, jednom nogom oslonjeno na balkanskoj periferiji Zapada, a posredno, preko pomenutog sporazuma sa Rusijom, drugom nogom na istoku. To je naša velika komparativna prednost. A ima i značajnu političku dimenziju. Drugačije će generalno, i razume se u vezi sa „kosovskim pitanjem“, na nas gledati Nemci kada i kroz srpske zemlje posmatraju perspektivu svojih odnosa sa Rusijom.

OSOVINA BERLIN-MOSKVA
Brojni svetski stručnjaci – uključujući i okupljene u okviru Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, renomiranom analitičkom centru Ruske Federacije – procenjuju da će u narednim godinama doći do produbljivanja odnosa između Rusije i EU, a posebno Moskve i Berlina. Iako će EU, još neko vreme, politički pratiti SAD, ekonomski interesi će terati vodeće zemlje Unije da se približavaju Rusiji i bloku država u čijem je ona središtu, što će se odraziti i na vojnopolitički odnos snaga na „Starom kontinentu“. Ne znači da oholi zapadnjaci i dalje neće sa stanovišta tzv. „evrocentričnih“ predrasuda gledati na ruski istok, ali će  mu se „srdačno“ osmehivati i još prilježnije nuditi saradnju. Za njih je interes iznad svega.
EU do 2020. godine, verovatno, neće prevaziđi unutrašnje slabosti, odnosno postati sposobna da efikasno vodi zajedničku odbrambenu i spoljnu politiku. No, bez obzira na to, izvesna unutrašnja funkcionalna poboljšanja, kao i emancipaciju u odnosu na oslabljenu Ameriku, realno je očekivati već do sredine naše dekade, bar u jednoj zoni EU („Stara Evropa“). Pogotovo uz pomoć kriznog katalizatora. U skladu sa tim – kako ističe čuveni ruski analitičar S. Karganov –  svestrano jačanje saradnje „između Rusije i EU biće moguće posle 2013-2015. godine, na osnovu prevazilaženja sadašnje izražene suprotnosti u sferi energetike, a takođe znatno veće razmene investicija i kreiranja jedinstvenog pristupa međunarodnoj bezbednosti“.
Ruski eksperti nemaju dileme oko izuzetne perspektive rusko-nemačkih odnosa, bez obzira na to kakva sudbina bila EU, pa ponekad govore i o osovini Moskva-Berlin kao nosećem elementu evropske saradnje. Štaviše, iako ne tvrde da će biti tako, smatraju da postoji mogućnost da poboljšanje odnosa između, ne samo parcijalno Berlina, već i cele EU i Rusije (ako Unija u sadašnjem opsegu preživi krizu), podstakne Vašington da počne da se ponaša konstruktivno prema Ruskoj Federaciji, pa do strateškog zbližavanja dođe na prostoru od Los Anđelesa, preko Berlina, do Vladivostoka (u prilog čega Rusi uporno rade, npr. predlogom nacrta Ugovora o evropskoj bezbednosti). Radi spasavanja evroatlantskih integracija, možda SAD prihvate i novu, energetsko-sirovinskim i drugim ekonomskim potrebama motivisanu, evroazijsku dimenziju politike EU.

SRPSKA EVROAZIJSKA RASKRSNICA
Kako god bilo, Nemačka i Rusija su već sada strateški partneri, a u budućnosti će to biti još više. A mi se nalazimo u zoni ukrštanja njihovih (i ne samo njihovih) interesa. Za nas je od ogromnog značaja Rusija, koja nam je, ma koliko (ne bez razloga) nekad bili nezadovoljni onim što za nas čini, kroz istoriju ipak bila mnogo naklonjenija nego bilo koja druga velika sila. I sada nam pomaže u vezi sa našom borbom za očuvanje KiM-a i sprečavanje podrivanja, pa i negiranja Republike Srpske. U poređenju sa oficijelnim Beogradom, Rusi su veći Srbi od „žutih Srba“. Što se Nemačke tiče, kao što sam rekao, u ovom trenutku nam nije politički naklonjena, ali i bez ruske dimenzije svog nastupa na Balkanu, ima interes da sa nama ozbiljno ekonomski sarađuje. Tim pre to važi kada se u srpsko-nemačke odnose uplete i ruski faktor, čemu bi mi trebalo maksimalno da doprinesemo.
Zato je od ogromnog državnog značaja što je u ključnom momentu, kada se kod nas ponovo dele karte, od strane stranke koja je u središtu onoga što može da bude realna alternativa sadašnjem režimu, Nemcima poručeno da je Srbija spremna na punu saradnju kako bi bile unapređene naše međusobne ekonomske i političke veze, ali i da ima crvene linije od kojih ne odustaje. Kada to kaže režim, koji više niko ozbiljno ne shvata, to ima mnogo manji značaj. Nemci, kao i svi drugi veliki igrači, vole da imaju dominantnu ulogu, odnosno da rade sa stranim vlastodršcima vazalnog tipa, koji će snishodljivo izvršavati naloge. Ali, nisu svi nalozi isti. A postavlja se i pitanje kredibiliteta vazala.
Naš aktuelni režim je pokazao da je spreman da trguje srpskom teritorijom kako bi kupio podršku da vlada zemljom, što pre svega shvata kao mogućnost da je eksploatiše. No, kada se dodirnu lično-partijski interesi njegovih glavešina, veoma je žilav u pružanju otpora. A Nemcima je i te kako bitno u kakvom će okruženju njihov biznis raditi u Srbiji. Drago im je kada se njihovi nalozi realizuju u vezi sa Kosovom ili Vojvodinom, ali su im još draži profiti njihovih kompanija. Nije im svejedno da li će se one i dalje suočavati sa neefikasnim sistemom, u kojem caruju lopovluk, korupcija, kriminal ili će imati mogućnost da posluju u zdravom društvenom ambijentu. Uz to, Berlin je svestan kolika opasnost po regionalnu stabilnost preti od metastaziranja posledica sistemskih nedostataka. Balkan se za sada ne suočava sa realnom opasnošću od klasičnih ratova, državnih udara i sličnih procesa, ali realno može da dođe do eksplozije socijalnog nezadovoljstva, sa svim haosom i teškoćama koje po postojeće investitore to nosi (a mnogi od njih su Nemci), kao i mogućim rekama azilanata koje bi krenule ka Zapadu. Da bi se sve to izbeglo, u Berlinu su svesni da u Srbiji nešto mora da se menja, a partija koja je na osnovu svog višegodišnjeg vladanja postala simbol našeg lošeg sistema – a to je DS – teško da može da donese potrebno poboljšanje. Otuda, važno je bilo predočiti nemačkim zvaničnicima da promena vlasti u Beogradu ne da neće ugroziti stabilnost, već da pretendenti na vodeću ulogu u Srbiji nameravaju  i da je dodatno učvrste i prodube. To ima državotvorni, a ne primarno dnevnopolitički značaj!

REALNI MODEL SUŽIVOTA
Da se ne lažemo, nećemo brzo u EU ako u Uniju ikada i uđemo. Lično sam evroskeptik, ali svoj stav nikome ne namećem. Racionalno je da hladne glave analiziramo kako da izvučemo za Srbiju, i Srpstvo u celini, što veću korist, a da izbegnemo štetu, gde god je to moguće. Za nas je bez alternative jedino naša nacija i njene države (Srbija, Crna Gora, Srpska), a sve drugo je samo sredstvo koje bi trebalo da bude u funkciji našeg boljitka. Tako valja pristupiti i EU integracijama, što znači da bi sa Unijom trebalo da se trudimo da sarađujemo gde god nam to odgovara, i koliko god je na tim poljima moguće. A ono što nije sporno, svakako nam se isplati da u Srbiju dođe što više nemačkog kapitala, kako radi toga da bi povećali proizvodnju i zaposlenost, tako i u cilju poboljšanja političkih pregovaračkih pozicija.
Nemci se drugačije odnose prema državama gde je u značajnoj meri prisutan njihov kapital, a na drugi način tamo gde on ima marginalnu ulogu. Naravno, pod uslovom da tu neko bitan ima hrabrosti da im kaže da moraju da uvaže i interese druge strane, pošto posledice drugačijeg ponašanja i po njih mogu da budu neprijatne. Čini mi se da je delegacija SNS-a – prema kojem sam, kao i kada se radi o drugim opozicionim, a ne samo pozicionim činiocima, neretko kritičan – sa aspekta rečenog postupila pametno. Pružila je Nemcima srpsku (a ne tek partijsku) ruku, ukazala kakva je korist (i to u širim, evropskim i ruskim razmerama) ako ona bude prihvaćena, ali i nagovestila da ni za Nemačku ne bi bilo dobro da ne uvaži naše vitalne nacionalne interese, te da tako izazove lanac opasnih događaja.
Pametno je da sa Nemcima, odnosno preko njih sa Prištinom, tražimo modus vivendi (model života). U pitanju je izraz koji označava neko rešenje među stranama koje se oko nečega suštinski ne slažu, a do daljnjeg omogućava ublažavanje tenzija i kakvu-takvu koegzistenciju. Kosovo i Metohiju ne smemo da priznamo, niti da bez priznanja tretiramo kao „nezavisnu državu“. No – razume se, ne onako kako to radi Tadić preko Stefanovića – moramo da tražimo funkcionalna rešenja koja bi omogućila opstanak Srba južno od Ibra i regionalnu poslovnu saradnju od koje zavisi i privlačnost Srbije za strane investitore (makar na osnovu toga što bi se izbegao negativan stav relevantnih vlada, koji bi se izrazito loše odrazio na našu poslovnu klimu). S druge strane, ono što je za nas neprihvatljivi ultimatum, sličan Austrougarskom iz predratnog leta 1914. godine, to je zahtev da prepustimo pozicije koje imamo na severu i, na drugačiji način, u ostalim delovima srpske južne pokrajine. Važno je Nemcima ponavljati, na način koji produktivno korespondira sa njihovim idejnim sklopom, kakve bi bile implikacije nasilnog pokušaja nametanja stega prištinske separatističke kvazidržave kosovsko-metohijskim Srbima i ostalim građanima lojalnim Srbiji.

SNAGA NACIJE
Kada su nam već aktuelni vlastodršci uništili vojsku, bar elementarno samoodrživ ekonomski sistem i neke druge važne stubove istinske državnosti, sada nam ništa ne ostaje nego da pametno taktiziramo i balansiramo među velikim silama. Naravno, sa ciljem da država, a ne kao sada, da samo pojedini političari profitiraju. U svemu tome značajnu ulogu ima i animiranje poslovnih krugova da ulažu u Srbiju i na temelju toga, što će uvideti poslovni značaj koji naš prostor ima u evroazijskim dimenzijama. Kada to na pravi način shvate, oni će biti važno, ne samo ekonomsko, nego i političko vezivno tkivo. Nemački kao i drugi zapadni ili ruski biznismeni, imaju i te kakav uticaj na političke poteze koje povlače njihove vlade. Samo je potrebno navesti ih da prepoznaju svoj interes, i u skladu sa njim da deluju na državno-političke strukture. Svakako, Nemačka nam preko noći neće postati prijatelj. Ona neće radikalno odustati od politike koju vodi prema nama, ali bitno je da je bar ublažimo na način koji nam omogućava da uzmemo dah. Ako se stvari u narednim godinama budu odvijale na liniji Moskva-Berlin, onako kao što očekuju u Rusiji (ali i u Nemačkoj, mada zbog SAD-a o tome mnogo diskretnije govore), za nas će to već biti dosta. Za koju godinu svanuće za Srbe bolji geopolitički dani od ovih današnjih. Korektivni faktor težnji svih sila, bez obzira na njihova načelna opredeljenja, predstavljaju stremljenja moćnih država do kojih im je stalo, a Nemcima je veoma stalo do Rusa i njihove zone državnih integracija. Svakako za nas mnogo znači, i iz ugla veza sa Nemačkom, ne samo tradicionalno prijateljstvo ruskog i srpskog naroda, već i operativni potencijal izvanredne pozicije koju neki naši privredno-politički faktori, a verovatno pre svih potpredsednik DSS-a Nenad Popović, imaju u Rusiji. Sve to mora da bude bitan deo svake ozbiljne političke kalkulacije sa državotvornim pretenzijama.
Da smo imali nacionalno-odgovornu, a ne samoživu vlast, ona bi u duhu geopolitičke višeslojnosti i isprepletenosti, te ekonomskih interesa velikih sila, odavno delovala. Svima bi bilo predočeno kakve su moguće posledice delovanja protiv naših interesa u vezi sa Kosovom, te bi sigurno mnogo manje država priznalo tu separatističku tvorevinu. Ta šansa je propuštena, ali nije i ona – koju takođe ugrožavamo svakim danom vladavine sadašnjeg režima – da na pragmatičan način u privredno-političkoj sferi spasavamo ono što na Kosovu i Metohiji još imamo, te da utiremo put za svekoliko ekonomsko, identitetsko, vojnopolitičko jačanje Srbije. Tome i te kako pogoduje, na način koji nije po nas štetan, bar delimično zatrpavanje političkih rovova koji nas dele od Nemačke, te izgradnja ekonomskih mostova koji sa njom (i uz pomoć Rusije) mogu da nas povežu. A onda ćemo već videti kakvi će u budućnosti duvati globalni geopolitički vetrovi i, ako budemo pametni, umećemo da ih iskoristimo. Ovakvi kakvi smo danas, teško da može da nam bude od koristi i da nam, kojim slučajem, u leđa duva dobar vetar. Snaga je unutar zemlje, a spolja su samo šanse za njeno ispoljavanje!

[/restrictedarea]