Radoslav Lale Pavlović: Nema ovde zavere, već kolosalnog neznanja

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Na važna mesta u Srbiji došli su ljudi koji nisu dorasli tome. Došli su piloti koji ne znaju da voze avione i lekari koji nemaju diplome, ružne žene koje se predstavljaju kao misice. Sve je naopako. Da im date još sto godina mandata i sve novce ovog sveta, oni ne mogu ništa da naprave zato što ne mogu. Nisu dorasli…

 

Duže od dve decenije pisac Radoslav Lale Pavlović (57) svojim tekstovima – pozorišnim dramama, romanima i televizijskim serijama (od publike i kritike podjednako visoko ocenjenim), učvršćuje autoritet pronicljivog posmatrača,  „beležnika“ i „portretiste“ savremenog srpskog društva. Tvorac legendarne satirične „Šovinističke farse“, kao i serije „Moj rođak sa sela“, koja je nedavno od višemilionskog TV auditorijuma napravila svojevrsne „ovisnike“, danas je politički angažovan u Srpskoj naprednoj stranki – na mestu člana Predsedništva SNS-a. U razgovoru za „Pečat“, Pavlović govori o temama koje ga nadahnjuju i zaokupljaju kao pisca, ali su – razumljivo – postale i razlog i motiv njegovog političkog angažmana i stranačkog aktivizma.

Kada smo pre nepune  tri godine razgovarali, naslov Vašeg intervjua za „Pečat“ glasio je: „Bitange izjednačavaju nacionalizam i fašizam“. Da li se danas nešto promenilo, jesu li „bitange“ iščezle ili  navukle drugačiju odoru?
Nije se ništa naročito promenilo. Zato što nije bilo okolnosti da se promeni, ni parlamentarnih, ni geopolitičkih. Jedino možemo da ih nazovemo kulovima, to jest posebnim vrstama bitangi. Malkice se pred izbore pretvaraju i postaju Srbi, i nacionalno svesni. Bitange i dalje jesu.

Verujete li sada kao što ste govorili u vreme kada je Vaša kultna serija „Moj rođak sa sela“ pred malim ekranom nedeljom uveče okupljala čak tri miliona gledalaca, da „umetnik mora biti politički nekorektan“?
Politički „korektno“ znači klimati glavom i biti u saglasnosti sa vlastima. Praviti jednu vrstu simbioze i savršenstva.  Mislim da kada je reč o Zapadnoj Evropi nikada u istoriji, pre svega štampanih medija, nije postojala harmonija između intelektualaca i vlasti. To su savršena društva koja se međusobno hvale. Kada je reč o političkoj „nekorektnosti“, to znači boriti se za pravdu i tragati za istinom. Mediji su u rukama jedne ekipe, koja čak možda nije ni lokalna ekipa, i teško ćete čuti nešto različito, makar dobro ili loše. Doskora, do pre mesec dana, „RTS“ je imao neku vrstu šarenila i liberalni pristup i mogle su da se vide vrlo različite stvari. Sada je od štampanih uticajnih medija jedino „Pečat“ slobodna novina, gde se može pročitati nešto što nije u savršenoj simbiozi intelektualne elite i vlasti. Ovo drugo je sklonjeno i proizvodi netačnu stvarnost. Sada imamo situaciju da vlast ide jednim putem, a nacija drugim. Aktuelni predsednik Republike uzeo je sve prerogative vlasti u svoje ruke, i one  koje mu ne pripadaju ni po Ustavu, ni po zakonima.

Izbori kao tema danas dominiraju u političkom životu Srbije. Verujete li, kao što mnogi misle, da su predstojeći izbori „biti ili ne biti“, odnosno odlučujuće raskršće ne samo za političku budućnost zemlje, već i za opstanak nacije i države?

 

Biti ili ne biti, to – ne. Mislim da je Srbija mnogo starija, dublja i veća nego naši tekući problemi ili trenuci. Jesu važni. Jesu raskrsnica i možda je vreme da se da šansa da vladaju onima koji će da se bave Srbijom, da se Srbi bave Srbima i da jednom izađemo iz Brozovog šinjela jugoslovenstva. Ovo je prva šansa posle 1945. godine za tako nešto. Ne kažem da je u ranijem periodu bilo loše, niti želim da bacam kamenje na prethodne decenije, pogotovo u državi koja je bila zajednička, ali koristeći logiku i zdrav razum, konstatujući da je Hitler pobedio, da se Nemačka ujedinila i da je Drugi svetski rat na kraju dobila strana koja je izgubila, Srbija mora da shvati tu stvarnost i kao svaki ozbiljan domaćin da se bavi sobom.

Nekada, a najglasnije uoči 5. oktobra 2000. godine, za najdramatičnija otvorena društvena i državna pitanja govorilo se da je reč o bitno ideološkom, odnosno „demokratskom pitanju“. Između ostalog, i za Kosovo je važila odrednica da je to „pre svega demokratsko pitanje“. Iz perspektive iskustva protekle decenije, šta biste izdvojili  kao presudni i najvažniji pojam kojim se određuje kontekst čije je (raz)rešenje  presudno?
Taj gospodin koji je govorio da je srpsko pitanje demokratsko pitanje je jedan folirant. On je bio maoista, titoista…On je bio neiskren, i kao grupacija iz koje dolazi na određeni način šizofren. Srpsko pitanje nije demokratsko pitanje. Državno pitanje je pitanje teritorija, novca, granica, poreza i kako će društvena grupacija koja se zove narod živeti na nekom prostoru. Da li se sećate, po meni, naduvane 1968. godine i studentskih demonstracija. Studenti blokirali Univerzitet, a na kraju im prišao drug Tito. Vrhunska demagogija. Univerzitet se zvao „Crveni univerzitet Karl Marks“, a počeo je protest ne zbog hrane, već zato što je donesena uredba po kojoj su svi građani Srbije mogli da budu vlasnici nekog stana. Kada postanete vlasnik nečega, onda počinjete da razmišljate o tom vlasništvu. Tada možete biti jedna ozbiljna jedinka koja razmišlja. Ono što je neuporedivo važnije od svih tih priča od 2000. godine je što isti ljudi stalno govore kako su – civilizovani. Govorim o ovima na vlasti. Oni ne znaju da kažu šta je osnovna osobina civilizacije. To je odgovornost. Onaj ko nije odgovoran i civilizovan, on je prostak i primitivac. Predsednik Republike nije dostojan mesta predsednika države, nije dostojan svog oca partizana, svog plemena i svog pola.

Kako se i zašto dogodilo da je upravo sa demokratskim promenama, odnosno ustoličenjem „demokratije“  kao bitnog određenja društvenog i državnog ustrojstva, u Srbiji nastao i svojevrstan sumrak, nazadovanje i ova teško poreciva besperspektivnost zemlje?
Propadanje dugo traje. Ono što je tipično za nas kao nacionalnu grupaciju malog broja, a velikog potencijala je stalno prisustvo treće ili četvrte strane u uključivanju u prostor koji bi trebalo da bude u našim rukama. Ništa se ne može nažalost rešiti samo odlukom Srba. U novije vreme imamo veliko prisustvo Zapadne Evrope, preko NATO bombardovanja, pa potom na razne druge načine. Moramo da shvatimo da smo pod nekom vrstom okupacije, koja je ranije dolazila kroz nabijanje na kolac u vreme Osmanlijskog carstva. U vreme Austrougarske imali smo oko 5.000 žena obešenih o bandere. Imali smo donošenje tifusa, pa „Milosrdnog anđela“, bacanje kasetnih bombi, bombardovanje „RTS“-a… Govoriti o politici i o odgovornosti u Srbiji je nedovoljno, ako se ne uzme u obzir svetska međunarodna komponenta. Posle bombardovanja i brutalnog silovanja Srbije nalazimo se u nekoj vrsti okupacije, kada se politika o suštinskim stvarima naše države ne vodi u Srbiji. Ali ne mora da bude tako. Svet nije više tako ćopav kao pre godinu ili dve. Evropa više nije tako nagnuta na jednu stranu. Sada nam je potrebna mudrost i da što više izvučemo za naš narod. Tu postoje velike šanse, ali ovi nedostojni to ne mogu da izvedu. Oni nisu ni birani u Srbiji, niti su odgovorni srpskom nacionalnom korpusu. U pitanju je njihova nedostojnost.

Vaše drame najčešće govore – slojevito i kompleksno – o stanju i kretanjima u društvu, daju višedimenzionalnu sliku, koju mediji i vladajući diskurs prećutkuju. Šta izdvajate kao najdrastičniju i možda posebno negativnu pojavu i tendenciju u aktuelnom trenutku srpskog korpusa?
Ono što je najveći problem ovog političkog vremena je ta nejakost. Od vremena kada su JUL i SPO počeli da razvaljuju tkivo koliko su mogli da ga razvaljuju, pa do ovog vremena, na važna mesta su došli ljudi koji nisu dorasli tome. Došli su piloti koji ne znaju da voze avione i lekari koji nemaju diplome, ružne žene koje se predstavljaju kao misice. Sve je naopako. Da im date još sto godina mandata i sve novce ovog sveta, oni ne mogu ništa da naprave zato što ne mogu. Nisu dorasli. Ne znaju mučenici. Oni moraju da odu sa vlasti, jer ako ne budu otišli, mi ćemo truliti s njima. Nema nikakve zavere, već kolosalnog neznanja. Imamo proizvodnju falsifikata i paralelne stvarnosti u medijima.

Šta se to događa sa nacijom kojoj se „spočitava da je ogrezla u površnosti“?
Pošto su oni takvi kakvi jesu, da bi ovim prostorom vladali, oni moraju da ovaj prostor predstave kao neuk, nemoćan, nevešt, primitivan i nedorastao. Ako bi pokazali pravu sliku, oni tu ne bi mogli da opstanu. Čućemo kako mi ne znamo i kako bi neko drugi trebalo da dođe da vlada nama. Ne znaju Srbi, nego bi trebalo da dođe Nemac da nam komanduje. To je bolesno. Ali, afirmisanje nemoći i infantilnosti, i nedoraslosti je njihova politika.

Kao pisac kultne „Šovinističke farse“ i hroničar srpsko-hrvatske „idile“ kako komentarišete aktuelno prepucavanje na relaciji Beograd-Zagreb povodom pitanja rehabilitacije Draže Mihailovića?
Očigledno je da pitanje Draže Mihailovića nije pitanje ovog vremena, već da je reč o jednoj spinovanoj temi, kako ova vlast ne bi morala da govori o ekonomiji i kako se živi u našoj državi koja gubi suverenitet, gde 800.000 ljudi teško živi bez ikakvog stalnog prihoda, a 200.000 građana u Srbiji jede jednom dnevno ili svaki drugi dan. Oni se to dogovore sa Hrvatskom. Sledeći put će biti tema Ante Pavelić. Na taj način kupe 15, 20 dana. Izmisle neki problem u javnosti da ne bi govorili koliko se milijardi mora vratiti. Moram da se zamislim, pa da pitam: „Hrvatska, šta to beše? Gde je to?“ Data je metafizička snaga našim komšijama, kao da su oni pravili ili rasturali nešto. Nisu ništa. Više puta bi me pitali: kada bih pisao peti nastavak „Farse“, šta bi govorili istoričari sa srpske, a šta sa hrvatske strane? Sada, kao daleko iskusniji, mogu da kažem da bi peti deo „Farse“ bio dijalog između Srbina istoričara i nekog tamošnjeg kardinala.

Šta je temeljni problem srpske kulture u ovom vremenu, a posebno kada je reč o njenom uklapanju u širi evropski kontekst s kojim se ona, navodno „retrogradna i nedorasla“ –„sudara“?
Sa srpskom kulturom je manje-više sve u redu. Ona postoji. Bogata je i ima veliku tradiciju. To što u medijima nije prisutna na odgovarajući i ozbiljan način, ne znači da ne postoji. Kultura je pod raznim uticajima sa svih strana, ali i sa evropskom vrlo harmonična. Rezultati koji su ovde postignuti od filozofije, slikarstva, literature su veliki. Ako jednog dana SNS dođe na vlast, napravićemo izložbu koja će od Beograda krenuti širom Evrope i zvaće se „20. vek srpskog slikarstva“. Mislim da ne postoji markantnije i bolje slikarstvo nego što je slikarstvo u 20. veku u Srbiji. Danas hoće da predstave da se umetnošću mogu svi baviti. Ispada da je onaj ko uhvati kičicu u ruke već  slikar, a da onaj koji ukuca jednu stranu postaje pisac. Doći će vreme kada ćemo o srpskoj istoriji i kulturi više da učimo i u školama.

Poznata su Vam verovatno gledišta prema kojima je koncept srpske kulturne politike već decenijama bitno podređen konceptu hrvatske kulturne politike. Mislite li da je to tačno?
Tačno je to. Zato što je rimokatolička firma jedna velika firma dostojna svakog poštovanja. Ta religija se širi. Kada je moguće, radi to na mek način, a kada nije moguće, onda se širi i putem logora i proizvodi dosta efikasnosti. Oni idu nadaleko i njima je najjednostavnije – pošto je u pitanju jedan jezik koji neko zove srpski, a neko hrvatski ili bosanski,  da ga privuku na njihovu rimokatoličku stranu, tako što ćemo svi postati Hrvati. Na tome se ozbiljno radi. To je njihovo pravo, kao što je i naše pravo da želimo da budemo ono što jesmo. U 17. veku franjevci su doneli Bibliju na ćirilici, a onda se kaže da je to sve isto, pa se potom ispostavi da je to samo njihovo. Ovo je bio ćirilični prostor i latinica stiže tek 1915. godine sa austrougarskom okupacijskom vlašću. Od 95.000 stanovnika Beograda ostalo je nekih 15.000, jer su ovi drugi otišli sa vojskom. Pravi se austrougarska uprava, menja se 25 odsto naziva ulica, u upravu se dovode oni koji poznaju jezik, to jest iz Hrvatske, uvodi se latinica kao zvanično pismo, pečati, dozvole i objave postaju latinični. Dovodi se latinica putem nasilja. Kada se pravi Kraljevina SHS na fanatično insistiranje hrvatske strane, onda je Beograd  kao i danas još uvek dobrim delom jugoslovenski grad. U Beogradu danas živi preko 100.000 naših muslimana, oko 100.000 rimokatolika Hrvata, preko 30.000 Slovenaca, potom Makedonaca, Albanaca i drugih nacija. Jedan od načina da se pomenuta rimokatolička firma širi je da se kaže da su ćirilica i latinica isto. Kada postane isto, sklanja se ćirilica i ostaje latinica koja je srpsko-hrvatska, pa posle samo hrvatska… To je jedan viševekovni pokušaj puta na Istok i dokazivanja kako je njihovo nešto što nije njihovo.

Koji su to vrednosni postulati koje bi neizostavno morala da uvažava i na kojim principima bi trebalo da se temelji autentična i odgovorna srpska kulturna politika danas?
Na istini i samopoštovanju. Problemi estetike ne mogu da budu veći od problema filozofije. Imamo razloga da na mnoge rezultate budemo ponosni. U umetnosti i istoriji. Trebalo bi, na primer, shvatiti da je Branislav Nušić veliki evropski dramski pisac, a da je Miloš Crnjanski nešto lepo i značajno što se dogodilo Evropi, da je Antonije Isaković najveći majstor kratke priče ikada… Samo pravda drži zemlje i gradove. Pitanja ovih izbora jesu pravda i ekonomija. Da ne živimo kao stoka, i da nas ne kradu, i da nam se šaneri ne rugaju. Da dobiju batine ako se rugaju.

Kada je reč o pravcima, poželjnom  trendu i dominantnom duhu vremena u  gotovo svim sferama našeg savremenog  stvaralaštva – od književnosti, pozorišne i likovne scene, pa do filma, mnogi kritičari  zapažaju da „sve“  što ima boju nacionalne i tradicionalne identitetske matrice jednostavno nije poželjno i društveno visoko vrednovano? Da li je tako?      
To je tačno. Ono što ima vrednost nacionalnog je sklonjeno, nije poštovano i istaknuto. Znam grupaciju talentovanih koji sude o društvenim priznanjima. Imamo uzajamnu razmenu ordenja, novca i titula. Ja u žiriju kod tebe, ti u žiriju kod mene. To su kulovi, bitange i polusvet. I to ide tako u saradnji sa državom, koja je u okupacijskoj fazi.

Kao istaknutog člana SNS-a i njenog Saveta za kulturu već Vas imenuju na mesto ministra ovog resora. Šta bi bio Vaš prvi potez i najznačajnija promena u odnosu na aktuelnu i politiku nekoliko proteklih postpetooktobarskih postava u ovom resoru?
Ko će biti ministar kulture odlučuje predsednik Vlade Srbije. Nadam se da će to biti Tomislav Nikolić. To će biti njegovo političko pravo. Nadam se da će biti neko dobar. A što se tiče onoga šta bi trebalo da se uradi u kulturi kao delu jedne celine, mogu samo da kažem šta ćemo raditi i da citiram vašeg kolegu iz „Pečata“ koji kaže: „Radićemo sve drugačije od njih kao prvu tačku. Kao drugo – radićemo sve drugačije od njih. Treća tačka je da nećemo krasti“.

Političkoj stranki čiji ste funkcioner izriču se kritike povodom nejasnih  stavova prema nizu  pitanja od prvorazrednog državnog i nacionalnog značaja. Da li su programska, politička i ideološka gledišta SNS-a zaista eklektička i do konfuzije neodređena ili je pak reč o nekakvom „strateškom“  stranačkom ponašanju?
Vrlo je zanimljivo kada vam nejasnoću zamera mašinski inženjer Šule ili inženjer Đilas, ili Dušan Petrović, koji se istakao po tome što je za njegovog vakata promenjeno ime pozorištu u Šapcu, koje je nosilo ime po najvećem glumcu na srpskom jeziku ikada, Ljubiši Jovanoviću, i to zato što je sarađivao sa partizanima. Ne smeta mu saradnja sa Ivicom Dačićem, koji je neka vrsta novog partizana. Sram ih bilo. Ono što će se svakako desiti posle izbora je da se pozorište u Šapcu više neće zvati „Šabačko narodno pozorište“, nego će opet nositi ime po Ljubiši Jovanoviću, koji se može nazvati princem glume. Program SNS-a dovoljno objašnjava šta planiramo. Imamo odlične „advokate“ našeg programa. To su mladi Marko Đurić, Nikola Selaković, Zorana Mihajlović Milanović. Ko je pokazao želju da čuje šta je program SNS-a je čuo. Ko hoće da vidi više detalja može da pogleda našu belu knjigu programa na sajtu stranke. E sad, da li Šule zna da čita, to ne znam.

Pišete i radite novu seriju posvećenu vojsci, oficirima i vremenu kralja Aleksandra Karađorđevića. Hoće li to biti svojevrstan dijalog istorije i prošlog vremena sa savremenicima i svetom u kojem danas živimo?
Hoće. To je velika tema. U nju me uveo Saša Tijanić pre godinu i nešto dana, rekavši da bi voleo da se upustim u pisanje serije o kralju Aleksandru Karađorđeviću, smatrajući da je u pitanju jedna potcenjena ličnost. Moje informacije o kralju Aleksandru, iako smo zemljaci – Šumadinci, bile su veoma loše i negativne. Znao sam o njemu ono što sam učio u školi i što sam mogao saznati iz medija. Doživljavao sam ga kao autokratu, autora Jugoslavije koja nam je svima pojela džigericu. Usudio sam se da uđem u tu priču. Potom sam saznao mnogo toga o njemu, da je bio čudesan lik, pametan i neustrašiv. Sada mogu da kažem da se može tvrditi da je on najveća ličnost u istoriji srpskog naroda. Malo sam pisao, pa malo plakao. Ima u nama nešto veliko i još neizrečeno iz tog vremena i vojske iz prošlih dana. To nije bila vojska, to su bili bogovi i trebalo bi pričati o njima kakvi su bili. Oni zaslužuju da se govori o njima. Mislim da će naš susret sa bliskom istorijom biti priča o bogovima koji su hodali zemljom.

Ponekad se prošlost potpunije razume iz perspektive sadašnjeg vremena. Koliko se pak naše vreme i aktuelna događanja mogu objasniti, osuditi ili odbraniti, merilima upravo epohe  Aleksandra Karađorđevića?
Da bi shvatio vrednosti u kojima živiš moraš da pogledaš unazad, ako hoćeš da gledaš unapred. Moraće mnoge stvari da se pričaju ispočetka i moraćemo da se uozbiljimo i da budemo civilizovani, tako što ćemo shvatiti da je glavna odlika civilizacije odgovornost prema sebi i drugima.

Kada je reč o budućnosti srpskog naroda, da li ste Vi optimista ili možda – uzdržani, „realni pesimista“?
Apsolutni sam optimista. Mislim da ovaj prostor danas u Evropi ima najveću šansu. Ovaj narod je izdržao sve. I „civilizovanje“ za vreme NATO bombardovanja, i to od prijatelja iz Zapadne Evrope. Ovaj narod zaslužuje da živi bolje, a platio je sve cene koje je mogao da plati.