PRISEĆANJA: BOSNA I HERCEGOVINA – DVADESET GODINA POSLE SVEGA

Petar Iskenderov

Svečanosti koje su održane 1. marta u Sarajevu povodom dvadesete godišnjice proglašenja nezavisnosti Bosne i Hercegovine podsećale su na svečanosti u nekadašnjoj Jugoslaviji. U njima su učestvovali predstavnici lokalnih muslimana i Srba, dok su ih bosanski Srbi potpuno ignorisali. Hrvatski predstavnik u kolektivnom Predsedništvu Bosne i Hercegovine, Željko Komšić, izjavio je da je „1. marta 1992. godine Bosna i Hercegovina postala, zahvaljujući volji većine svojih građana, nezavisna i suverena država“. Njegov muslimanski kolega, Bakir Izetbegović, je izrazio uverenje da će Bosnu jednom da „zavole“ svi njeni građani. Nebojša Radmanović, predstavnik bosanskih Srba u Predsedništvu, nije učestvovao u svečanostima. [1]

Kako je u vezi s tim dobro primetila lokalna politička analitičarka Tanja Topić, ova godišnjica „ilustruje postojanje dubokih raskola u dubini društva“. Prema njenim rečima u današnjoj Bosni i Hercegovini, kao i pre, nema „bilo kakve sloge u vezi sa prošlošću, u vezi sa tim, šta se za vreme rata dešavalo, i prema tome, nema ni kompromisa u vezi sa nacionalnim praznicima, – a podjednako – ni zajedničkog gledišta o budućnosti zemlje. [2]

Koje trenutke iz istorije stvaranja nezavisne Bosne i Hercegovine predlaže svojim sugrađanima kao najlepše Bakir Izetbegović, sin Alije Izetbegovića, bivšeg lidera bosanskih muslimana. Treba se setiti da su 1. marta 1992. godine vlasti Republike Bosne i Hercegovine, koja je bila u sastavu tadašnje Jugoslavije, samo saopštila da su na referendumu pobedili oni, koji su želeli njenu nezavisnost. Posle samo nekoliko nedelja teritorija „novorođene“ države – tu su ušle i četvrti glavnog grada Sarajeva – se našla u etno-građanskom ratu. Ukupan broj  njenih žrtava je sve do danas nepoznat. Prema nekim podacima, broj poginulih je stigao do 200 hiljada. U svakom slučaju, radi se o najkrvavijem oružanom konfliktu u posleratnoj Evropi.

Rat u Bosni i Hercegovini 1992. – 1995. godine se po žestini sa kojom je vođen izdvaja čak i uopšte u dramskom raspadu Jugoslavije, koji je započeo odvajanjem Slovenije i Hrvatske, i koji se i danas nastavlja preko neregulisane kosovske krize. Prihvaćeno je da se smatra da je jedinstvena Jugoslavija postala žrtva sve jačih unutrašnjih međuetničkih i međukonfesionalnih protivurečnosti, na koje je spoljni faktor u obliku intervencije OUN, NATO, Evropske unije i islamskog fundamentalizma prilično uticao. To je u mnogom tačno, ali ne i za bosanski slučaj. U njemu su upravo spoljne snage u liku SAD i vodećih zapadnoevropskih država ne samo da nisu pokušavale da ugase u začetku konflikt koji se sve više širio, već su napravile i priličan napor da bi ga raspalile.

Vredi podsetiti da je Bosna i Hercegovina prema nezavisnosti išla nekoliko meseci, te da je svetska zajednica imala i vremena, i sredstava da, ako ne i da zaustavi taj proces, onda bar da ga usmeri u civilizovan tok. Još oktobra 1991. godine republički parlament je doneo „Memorandum o suverenitetu Bosne i Hercegovine“. Dokument je podržala prosta većina glasova, mada je Ustav zahtevao da se takve odluke donose preko kvalifikovane većine. U januaru 1992. godine pobornici izlaza republike iz sastava Jugoslavije – najveći deo lokalnih muslimana i značajan deo Hrvata – inicirali su sprovođenje referenduma. Plebiscit je obavljen u dva dana – 29.02.- 1.03.1992. ali su se rezultati znali unapred.Srbi koji su činili otprilike jednu trećinu stanovništva, izjavili su da žele da ostanu u sastavu jedinstvene države i bojkotovali su glasanje. Već 1. marta uveče sarajevske vlasti su objavile da su pobedili oni koji su želeli nezavisnost, a bosanski Srbi su saopštili da su spremni da sa oružjem u rukama štite svoje interese.

Postalo je jasno da se republika strmoglavljuje prema građanskom ratu, te je više evropskih političara pokušalo da spase situaciju. Najrazumniji plan su u ime evropske zajednice predložili britanski lord Piter Karington i portugalski diplomata Žoze Kutilejru. Taj plan je predviđao pretvaranje Bosne i Hercegovine u konfederativnu državu u kojoj bi većina ovlašćenja centralne vlade bila preneta na lokalitete, a   ovlašćenja na svim administrativnim nivoima strogo podeljena između muslimana, Srba i Hrvata. Zahvaljujući njihovom posredovanju, lideri tri naroda koji su imali pravo da formiraju državu, su se složili da 18.03.1992. godine potpišu Lisabonski sporazum. Dokument je potpisao i tadašnji rukovodilac bosanskih Srba Radovan Karadžić, koga će Zapad docnije da proglasi za glavnog krivca za rat u Bosni. Međutim, u sve se umešao ambasador SAD u Jugoslaviji Voren Cimerman. On je 28.03.2002. godine održao tajni sastanak sa liderom bosanskih muslimana, Alijom Izetbegovićem na kome je, sudeći po informaciji koja je docnije objavljena, zahtevao da ovaj povuče svoj potpis sa dokumenta, i u zamenu obećao u ime Vašingtona da će pokušati lobiranje da se što pre prizna nezavisnost unitarne Bosne i Hercegovine. Istog dana Izetbegović je izjavio da se odriče Lisabonskog sporazuma. Uskoro su Bosnu i Hercegovinu priznali SAD, Nemačka i druge glavne zapadne zemlje, a po teritorija republike je bila zahvaćena žestokim borbama.

Geopolitičke ciljeve koje je u Bosni i Hercegovini Amerikanci trebalo da postignu, docnije je obelodanio uticajni kongresmen Tom Lantos. Po njegovim rečima, ulogu SAD u osnivanju muslimanske države u centru Evrope treba na pravi način da ocene „ne samo odgovorni lideri muslimanskih država – takvih, kao što je Indonezija – već i džihadisti svih mogućih boja“.[3] Upravo podrška bosanskih muslimana, a zatim i Albanaca sa Kosova, je za SAD postala glavni kontra-argument u polemici sa islamskim svetom, koja se proširila u drugoj polovini devedesetih godina i koja je ojačala posle upada Amerikanaca u Avganistan i Irak.

Pošto su za glavnog neprijatelja bosanskog dogovaranja proglasili Srbe, istovremeno ukazujući vojnu podršku i politički prikrivajući lokalne muslimane, u čijim redovima su ratovale hiljade mudžahedina iz Severne Afrike, zemalja Bliskog i Srednjeg Istoka, SAD, Nemačka i druge zapadne zemlje su faktički otvorile vrata za prolaz u Evropu radikalnim islamistima. Jedan od poverljivih  saradnika Osame ben Ladena  – lider organizacie „Džammat“, Anvar Šaban, se u Bosni i Hercegovini najdirektnije bavio „formiranjem logora za Organizaciju Islamska grupa i cihad (EIJ),preko koje su arapski i egipatski borci preplavili ovdašnje teritorije“. Zna se da je sam vođa „Al-Kaide“ lično izdavao svakom mudžahedinu koji je polazio u Bosnu po 1000 saudijskih riala kao „džeparac“.[4] Kako su priznavali islamisti, njihov cilj je bio da „Bosnu pretvore u drugi Avganistan i da po njoj, u centru Evrope, prošire fenomen avganistanskih arapa“.[5]

I u Bosni i Hercegovini, i na čitavom Balkanu, NATO, Evropska unija i ostale institucije su vodili računa samo o sopstvenim ciljevima. Međutim, rezultat njihovog nečinjenja ili, na protiv, jednostranog mešanja je postala destabilizacija čitavog regiona. I ako je za Amerikance Balkan i dalje daleki poligon za istraživanja tehnologija „ograničenih  ratova“, postupci Evropljana u bosanskom, a zatim i kosovskom  ratu, ostaju nelogični i u mnogom samoubilački.

Uostalom, baš je Nemačka, koja se tek bila ujedinila, imala svoje razloge prema Balkanu. Glavni je bio da formira u regionu svoje vojno-političke tvrđave, te da predislocira sa svoje teritorije američke vojne baze. Bratoubilački bosanski konflikt je jako dobro mogao da se iskoristi u tu svrhu. Bosna i Hercegovina je istorijski zauzimala strateški zgodan centralni položaj na Balkanu.

Što se tiče fundamentalističkih  raspoloženja, njih nije bilo na bosanskom tlu sve do kraja osamdesetih godina 20. veka, kada je u republici pustila korenje američka nevladina organizacijaRabita, čije je sedište bilo u Njujorku,  koja je ujedinjavala muslimane čitavog sveta i koja je sebi za cilj postavila obezbeđenje vojno-političke i propagandne podrške procesu globalizacije od strane panislamskog pokreta. U Bosni i Hercegovini je još pre početka rata Rabitaformirala pozadinske baze koje su funkcionisale pod humanitarnim natpisima, ali su bile korišćene za dovođenje mudžahedina i fundamentalističkih propovednika iz Irana, Saudijske Arabije, Maroka i drugih zemalja islamskog sveta i za formiranje mreže antisrpskih organizacija, koje su pretvorene u vojne. Prvo idejni, a zatim i politički lider tih snaga, postao je Alija Izetbegović.  Njegov ideološki manifest – knjiga „Islamska deklaracija“ koja je kao glavnu „identifikacionu osnovu“ za sve oblasti društvenog života odredila islam – postala je obavezno štivo muslimanske mladeži. Odmah  posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine Amerikanci su pokušali da iz Bosne i Hercegovine izvedu makar deo mudžahedina, te su se čak potrudili da preko sarajevskih vlasti zatvore najodioznije organizacije, tipa saudijskog fonda „Al-Haramejn“, ali je to napravljeno uz računanje na podršku njihovih kongresmena koji su se zaista bili zabrinuli zbog tako otvorene podrške međunarodnim teroristima.

Kako je pokazalo iskustvo bosanskog rata snage, zainteresovane za raspirivanje vojnih konflikta, često su po svojoj snazi i uticaju jači od pobornika političkog regulisanja postojećih problema. Pošto su devedesetih godina prošlog veka na Balkanu odradili scenario „humanitarnih intervencija“ i drugih vojnih i podrivačkih operacija, glavne zapadne države danas sve aktivnije koriste isti scenario i u drugim strateški važnim delovima sveta. Pa kako da se ne složimo sa opštepoznatim Zbignjevom Bžežinskim koji je primetio da je baš Balkan istorijski „predstavljao potencijalni geopolitički objekat koji je polagao pravo u borbi za evropsku vlast“.[6]

A država Bosna i Hercegovina i danas, posle dvadeset godina, nije u stanju da prevaziđe posledice krvavog međuetničkog raskola.