Odlomci iz dnevnika

Piše Milovan Danojlić

Nije mi do vlasti i moći, nisam se uzdigao do tvrdih opredeljenja; kad se nađem u situaciji da moram da zastupam neku razjašnjenu opciju, i da pobijam ono što joj se suprotstavlja, osetim se kao najamnik polovične istine, sputan i duhovno osiromašen. Svako je u pravu, pod uslovom da za njegovo pravo drugi ne plaćaju spokojem i životom

 

Plašim se da se varamo misleći kako su otkrića Vikiliksa o domunđavanju sa „Velikim bratom“ diskreditovala naše upravljače. Deo javnosti, kao i štampe, u toj, specijalnoj vezi vidi uspeh vladajuće vrhuške koja je – najzad! – našu klimavu lađicu vezala za moćni prekookeanski brod. Nađen je obostrano koristan modus vivendi između šutog i rogatog. Ne bi me iznenadilo ako bi se, kod dela publike, pokazalo da je porastao ugled onih koje je, po našim zastarelim shvatanjima, Vikiliks kompromitovao. U svetu porušenih orijentira i poremećenog sistema vrednosti sramota je relativan pojam; čega se pametan stidi, time se lud ponosi. Ako se tome doda jadna računica da se moćnik dodvoravanjem dade ukrotiti i prevariti, u šta neki veruju, moralni lik ministra koji podnosi redovne izveštaje kapućehaji svetske velesile još će i zasijati! Ko se obogatio od čuvanja nacionalnog dostojanstva? U predizbornim kalkulacijama i ovaj faktor bi trebalo uzimati u obzir.

*
Referendum, odnosno mogućnost da se narod, opštim glasanjem, izjasni o nekim pitanjima unutrašnje i spoljnje politike, na lošem je glasu u današnjim demokratskim porecima. Na Zapadu, kao i kod nas, upravljači nastoje da tu vrstu izjašnjavanja spreče ili da ishod ne uzimaju u obzir. Kad su, nedavno, Grci najavili takvo glasanje, Evropska zajednica je bila skandalizovana. Na sličnu reakciju je naišla odluka naših sunarodnika sa severa Kosmeta. Preko francuskog Ne! Evropskom ustavu prvi čovek Republike je prešao kao da ga nije bilo, pa je u Lisabonu potpisao sporazum kojim se volja većine sopstvenog naroda ćutke poništava. Naše evroatlantiste muči pomisao da bi i narod mogao reći želi li ili ne želi ulazak u NATO. Šta on ima da se meša u to? Njegovo je da otrpi pokoje bombardovanje, da bi se već sutradan grlio s onima koji su ga tukli u glavu. Demokratija nije za svakoga.

[restrictedarea]

*
Svetom su nekad vladali prosvećeni apsolutisti, carevi i kraljevi; za njima su usledili tevtonski varvari i azijatski despoti; danas su se kormila dočepale krvožedne ništarije i čovekoljubive ubice. Vladavina mediokriteta sama po sebi ne bi bila loša, kad bi im ambicije bile po meri pameti. Nevolja je što praznoglavci, po surovosti u nametanju svojih vizija, ne zaostaju za Džingis-kanom, Napoleonom i Hitlerom. U povelji ljudskih prava, s kojom osvajaju prostranstva i ljudske duše, na prvom mestu je pravo jačega da, po svojim merilima i potrebama, usrećuje slabije. Pošto je dijalektika priručna vaga višnjih sila, svaki zemaljski moćnik, pre ili posle, udari glavom u zid. Zakletnici slobodnog tržišta se, u poslednje vreme, zatvaraju u nacionalne granice. U petom činu planetarnog pohoda otkrivaju protekcionizam. Bankovni zavodi su postali noćna mora svojih osnivača. Racionalizam, čije je vrhovno znamenje Novac, završava u bezumlju. Ništa luđe od Razuma kad izgubi vezu sa životom…

*
Ove milijarde, koje opraštaju Grčkoj, niko nikada nije video, niti će ih videti. Pozajmice su bile fiktivne, a Grci su ih koristili kao gotovinu. To je ona neverovatna stavka koja se, u ekonomiji, zove trošenje nezarađenog. U virtuelnom svetu i to je mogućno. Korisnici kredita su pogrešno shvatali ukazano im poverenje, igra je obustavljena. Sto otpisanih milijardi su, zapravo, kamate kojih su se zapadni bankari, sa velikim duševnim bolom, morali odreći. To ulazi u rizik poslovanja sa nehajnim Balkancima. U sudaru sa levantinskom iracionalnom logikom, zapadnjački Ratio je ostao kratkih rukava. Izgubio je dobit na koju je računao, a na gubitku on nikad ne može da bude.

*
Sve su ovo manje ili više skupe igrice preko planetarnog Interneta. Težinu stvarnosti poznaju jedino prazni stomaci, a njih, zasad, u Evropi, nema onoliko koliko je potrebno da ugroze poredak.

*
Povremeno me zovu u Sud i u Policiju kao tumača pri saslušavanju naših građana, uglavnom Roma, uhvaćenih u raznim prekršajima ili bez dokumenata. Njihove priče, svejedno da li su izmišljene ili istinite, izazivaju vrtoglavicu. Ne zna ime onoga ko ga je, pod ceradom kamiona, prevezao preko sedam državnih granica, ne zna kako se zove grad u koji je došao, pojma nema šta će večerati i šta sutra ručati, i opet se ne sekira. Prepustio se slepom ustrojstvu svetske mehanike, manje je zabrinut za svoj položaj od službenika koji ga saslušava, a i od mene, koji ga gledam s mešavinom jeze i divljenja. Bilo je vreme kad su svi bežali od „Miloševića“, što nije nailazilo na veće razumevanje kod islednika, obučenih da razlikuju dnevnu politiku od večnih istina; danas beže od zle sudbine, što je kao motiv shvatljivije, ali ne zadovoljava uslove za davanje azila. Suočeni sa predstavnicima zakona i državne sile, ponašaju se kao ljudi zapali u glupu nepriliku; meni se, ponekad, obraćaju kao svoji svome, dajući neljubazne primedbe o onima koji ih ispituju. Gledam ih, i mislim: Ovo je prvobitni položaj ljudskog stvora na zemlji. Čovek, biće okruženo nerazumevanjem, bez adrese, bez posla, bez ičega osim gole duše, krivo što je živo, i što je, sa našim prvim proleterskim pesnikom, umislilo da mu je svet otadžbina…
Pošto im uruče odluku o izgonu najčešće ih, kao male prekršioce, puštaju na slobodu. Jednom upitah policajca sprovodnika: „ I kuda će on sada?“ „Ne znam, valjda u neko prihvatilište ili u prirodu…“ U prirodu, to jest, bilo kuda. Onamo gde mu se drevni predak uspravio na zadnje udove.

*
Izvesna pronicljivost se malo razlikuje od uobraženosti i nepristojnosti. Otkuda mi pravo da unapred uviđam uzaludnost gotovo svih ljudskih pregnuća? Sa mojom pameću se ne pokreću korisne zajedničke akcije; ona isključuje bavljenje politikom s kojom se, inače, na svakom koraku sudaram. Nije mi do vlasti i moći, nisam se uzdigao do tvrdih opredeljenja; kad se nađem u situaciji da moram da zastupam neku razjašnjenu opciju, i da pobijam ono što joj se suprotstavlja, osetim se kao najamnik polovične istine, sputan i duhovno osiromašen. Svako je u pravu, pod uslovom da za njegovo pravo drugi ne plaćaju spokojem i životom.

*
Ako se angažujemo, budimo spremni da se jednog dana probudimo izigrani i smešni; ako pustimo da sve teče kako je pošlo, ulazimo u nemuštu saradnju sa zlom. Teško je reći šta je gluplje, mada se zna šta je gore.

*
Paradoks pisca: koliko god, pišući, bio odvojen od ljudi, toliko sam, na vrhuncu samoće, sa njima. Dok radim, ne isključujem telefon. Povremenu zvonjavu primam kao opominjuće signale stvarnosti od koje sam se loše sakrio. Kad završim dnevnu šihtu, pređem na pisanje pisama. Sve je manje ljudi vernih tom, devetnaestovekovnom obliku opštenja. Jedino su pisma u stanju da, održavajući živu vezu između dopisivača, sačuvaju bezbednu razdaljinu između njih, kao i kontrolu nad onim što poveravamo. Kad izleti iz usta, reč tumara kao opijen bumbar; zalepljena za hartiju, dade se zameniti, pojačati, pa i izbrisati. Pisana reč je svetlosni odblesak duševnosti, dok je ona izrečena pomešana sa dahom, koji zna biti kvaran, zagađen. Hartiji se ispovedamo sa manje stidljivosti nego bližnjima. Hartija trpi sve, uključujući i istinu.

*
Jedina politička stranka u koju se pesnik može mirne savesti upisati jeste Jednočlana partija, čiji je osnivač tvorac „Božanstvene komedije“. U nju nemaju pristupa ni Gvelfi, ni Gibelini.

[/restrictedarea]