Nuklearni kolonijalizam

Piše Mara Knežević Kern

Poigravanjem s terminom „nacionalna bezbednost“ i fokusiranjem pažnje javnosti na „opasne režime“, SAD prikrivaju istinu o višedecenijskoj nuklearnoj agresiji na sopstveni narod, sprovođenoj sistematski, uz blagoslov državnih institucija i na radost preduzetnika iz nuklearnog menadžmenta

 

U potrazi za istinom o nuklearnom genocidu, naučnik i istraživač Pol Cimerman (Paul Zimmerman) posegao je za arhivskom građom i posle obilaska ugroženih plemena i naselja širom Amerike objavio knjigu „Abeceda umetnosti prevare: kult nuklearista, uranijumskog oružja i lažne nauke“ („A Primer in the Art of Deception: The Cult of Nuclearists, Uranium Weapons and Fraudulent Science“), ne bi li ukazao na praksu sistematskog ignorisanja naučnih saznanja o opasnostima od oružja proizvedenog od osiromašenog uranijuma i obmanjivačkim standardima vezanim za ovu oblast.

MEHANIZMI OBMANJIVANJA
Cimerman je predočio javnosti tajni dosije o povećanom zračenju iz deponije nuklearnog otpada „Leviston“ – u blizini Nijagarinih vodopada, i upozorio na opasnost od planirane rekonstrukcije saobraćajnica na ovom potezu. Radi se o delovima rashodovanih nuklearnih postrojenja, smeštenih u rovovima ispod glavnih bulevara, upumpanih u plitke bunare ili direktno ubačenih u vodene tokove. Delovi otpada su „viteški“ zakopani u fabrička dvorišta i okolna polja.
Agencija za nuklearnu bezbednost sve vreme je obmanjivala javnost o prirodi ovakvog građevinskog zahvata, ne bi li opravdala izbor izvođača radova. Cimerman nije nimalo umiren ubeđivanjima da će izvođači preduzeti „izuzetne mere bezbednosti“, pogotovo što je posao poveren kompaniji „Men O’ tris“, koja nema prethodno iskustvo sa radioaktivnim otpadom.
Merenjem radijacije tokom poslednje dve godine, od strane „Sajens aplikejšns internešenal korporejšna“, utvrđeno je da delovi saobraćajnica Leviston roud i Bafalo aveni emituju neprirodan nivo gama zračenja, na nekim mestima 50 i 100 puta viši od onog koje SAIK obmanjivački naziva „pozadinski“ nivo radijacije, a hiljadu puta više od onog koje bi se moglo nazvati „prirodnim“ nivoom radijacije za ovaj kontaminiran region. „Raskopavajući put na tom potezu stvarate inhalacioni rizik za okolno stanovništvo, usled podizanja u vazduh kontaminirane prašine, koja se sjedinjena sa vodom rasprskava po okolini i ulazi u vodene tokove.“
Autor je započeo istraživanje od prvih radioaktivnih padavina u Nevadi (1950) do černobilske katastrofe, utvrdivši da se niko nije ozbiljno bavio povećanim brojem dece obolele od leukemije u Evropi i Severnoj Americi, a naročito u naseljima izloženim „bezopasnoj radijaciji“. „Plašim se da će slučaj Nijagarinih vodopada dopisati novu stranicu istorije“, zaključuje Cimerman, optužujući Vladu za zaveru širokih razmera: „Mehanizam obmanjivanja je sledeći – Vlada bi poslala stručnjake na teren da naprave studiju, a studija bi  zbog alarmantnih podataka bila odmah povučena i proglašena za neispravnu. Takve metode su se primenjivale na svim instancama“.

[restrictedarea]

Kasnih devedesetih Cimerman je naišao na studiju britanskog naučnika i aktiviste Krisa Bizbija (Chris Busby), čija su ga otkrića o jonizujućem zračenju navela da poseti Kosovo i Metohiju i Irak, kako bi analizirao posledice dejstva osiromašenog uranijuma na stanovništvo i životnu okolinu. „Bizbi mi je otvorio oči, kad je u pitanju lažiranje naučnih izveštaja i štimovanje bezbednosnih standarda… Niko vas od nadležnih neće upozoriti da je vožnja kolima Bufalo avenijom, sa otvorenim prozorima dok mehanizacija podiže prašinu, isto kao hodati Faludžom. Ili Kosovom.“

„KULT NUKLEARACA“
Da bi objasnio kako funkcioniše „lažna nauka“ Cimerman je skovao termin „Kult nuklearaca“ („Cult of Nuclearists“), zaključivši da ova naučna zajednica ne podleže sudu javnosti, a račune polaže nadređenima koji joj daju uputstva kako da se ponaša. Zlo se nalazi na vrhu informacionog lanca, prouzrokujući strašne zločine prema okolini i ljudima.
Istorija nuklearne ere započinje optimističkim prikazivanjem naučnika koji tragaju za tajnom atoma, da bi se posle Menhetn projekta nuklearna priča izmestila u koridore moći. Bomba je vremenom postala nacionalni simbol, ali narodu niko nije rekao šta će sve morati da žrtvuje da bi se razvila proizvodnja nuklearnog oružja. „Bilo je neophodno ispuniti tri uslova: obezbediti neiscrpne izvore uranijuma; obezbediti poligon za testiranje proizvoda i prostor za skladištenje nuklearnog otpada.“
Prvi uslov je ispunjen otvaranjem rudnika uranijuma u 16 zemalja sveta, čiji vlasnici najčešće ne poštuju ni najosnovnije bezbednosne norme. „Britiš nuklear fuel’s selafajld“ ima objekat za preradu radioaktivnog otpada koji ispušta direktno u Irsko more. Slične metode se koriste u objektu za doradu „Kogemin“ u La Hagu (Francuska), čiji vlasnici svakodnevno izbacuju milion litara tečnog radioaktivnog otpada u more.
Najnovijom odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova SAD-a, pod nazivom „Alternativa B“, ukida se 20-godišnja zabrana otvaranja rudnika uranijuma na teritoriji Grand Kanjona, nastanjenoj preostalim indijanskim plemenima. Država je odlučila da ustupi privatnim kompanijama milion ari državne zemlje za kopanje rude – što će plemena iz Navajo Nationa, Lagune Pueblo i Acoma Pueblo izložiti „nuklearnoj invaziji“, da bi i sami postali žrtve „nuklearnog ciklusa“, deleći sudbinu australijskih Aboridžina.
Drugi uslov za sprovođenje nuklearnog programa vezan je za obezbeđivanje poligona za nuklearne probe i eksperimente in vivo, za šta je potrebno obezbediti dovoljan broj ljudi sa socijalnih i rasnih margina, na kojima sveštenici lažne nauke analiziraju efekte ove igre sa smrću. Antoni Gućardi je nedavno otkrio decenijama čuvanu tajnu vlade SAD-a, u vezi sa sprovođenjem eksperimentalnog programa ubrizgavanja injekcija sa plutonijumom i uranijumom, bez znanja i saglasnosti pacijenata. Među dokumentima je otkrivena geneza slučaja Eba Kejda (siromašnog Afroamerikanca), koji se našao u bolnici zbog preloma noge. Lekari su mu odmah po prijemu ubrizgali injekciju sa plutonijumom ( doza od 4,7 mikrograma), posle čega su danima odlagali sanaciju preloma, kako bi uzimali komade kostiju radi praćenja procesa deponovanja plutonijuma. Pacijentu je tokom „bolničkog tretmana“ izvađeno petnaest zuba, ali je „naučni“ eksperiment prekinut usled Kejdovog bekstva iz bolnice. Od tada mu se gubi trag. Smrtonosne doze plutonijuma su ubrizgavane i bolesnicima od kancera, a na Univerzitetu „Ročester“ su obogatili sadržaj injekcije polonijumom i uranijumom. Proceduru je preuzeo i Kalifornijski univerzitet, a Gućardi konstatuje da se „eksperiment“ nastavlja na globalnoj sceni, s obzirom na to da FDA dozvoljava da se među sastojcima namenjenim ishrani nađe i živa.

URANIJUMSKI BIZNIS
Najveću stavku u uranijumskom biznisu predstavlja deponovanje radioaktivnog otpada. Posle cunamija 2004. godine okean je izbacio na obale Somalije ostatke potopljenih brodova, kojima je prevožen smrtonosni teret. Kriminalci su za račun „uglednih“ kompanija potapali brodove sa radioaktivnim otpadom, a neke države su nelegalno deponovale otpad duž obale. Praksa datira iz osamdesetih godina, a UNEP („Unajted nations environment program“) nije uspeo da dovrši započetu istragu „zbog problema s mafijom“. Prema pisanju ANSA-e, aferu oko odlaganja toksičnog otpada pokrenule su izjave Frančeska Fontija – pokajnika iz kalabrijske mafije, koji je izjavio da se u italijanskim vodama nalazi preko trideset potopljenih brodova. Konti je lično odgovoran za potapanje broda „Kinski“, na kojem se nalazilo 120 kontejnera toksičnog otpada poreklom iz Norveške, a potapanje je izvedeno eksplozivom holandskog porekla. Fonti tvrdi da je u somalijskom slučaju imao podršku tajnih službi i italijanske vojske (poslate u „mirovnu misiju“), kao i drugih evropskih država – Rusija i SAD pride.
Nuklearna katastrofa u Fukušimi pokazala je neverovatnu spremnost japanske vlade da zaštiti interese kompanije TEPKO. Komisija za nuklearnu bezbednost i tokijska kompanija za proizvodnju struje čine sve da obmanu stanovništvo podižući „bezbedan“ nivo zračenja, a u naučnim časopisima se objavljuju samo tekstovi naučnika koji podržavaju nuklearni program. U tome se ide do ekstremnog negiranja opasnosti, pa su „naučnici“ lansirali informaciju da je epidemiju dečje leukemije (kod dece ispod pet godina evakuisane iz Fukušime) izazvao „nepoznati virus, nastao tokom evakuacije pred cunamijem“.
Hrvatska ilegalna i legalna mafija zna da se oko toksičnog otpada vrti veliki novac, pa ne čudi što je došlo do izmene Zakona o otpadu, kako bi se olakšao posao oko uvoza otpada iz inostranstva.
Nuklearni put je popločan eksploatacijom naroda, uništavanjem kultura, trovanjem zemlje, smrću i bolestima… Ali nuklearno oružje nije palo s neba, to je artefakt iznedren iz kulture u kojoj je nastao, on oličava pogled na svet koji se razvija vekovima. U procesu osmišljavanja i stvaranja uređaja za masovno uništavanje naroda, izražavaju se vrednosti te civilizacije, njene ekonomske perspektive. Rezultat ovog pohoda je nuklearni kolonijalizam.

[/restrictedarea]