„Mučka odbrana od izmišljenih napada“

Odgovor Bogoljuba Šijakovića, državnog sekretara u Ministarstvu vera i dijaspore , na tekst „Rat protiv SPC“, objavljen u 206. broju „Pečata“

Želim da se osvrnem na članak „Rat protiv SPC“ (ova simulacija junačke odbrane objavljena je u „Pečatu“, br. 206, 2. marta 2012) i demantujem neistine koje mi se tu prišivaju.

1. Nije istina kada pišete da sam „bez znanja patrijarha… organizovao sastanak mlađih vladika sa Borisom Tadićem“. Sastanak predsednika Srbije Borisa Tadića sa nekolicinom novoizabranih episkopa i episkopa koji se suočavaju s regionalnim problemima inicirao sam i pripremao ja – i očigledno da ga nisam dobro pripremio čim je odložen, pa za to snosim odgovornost. A odložen je zbog kratkoće vremena za formalniju proceduru pozivanja i zbog nemogućnosti prisustva nekih usled vremenskih neprilika. I niko nije bio u načelu protiv tog sastanka, koji je inače izraz veoma odgovornog i primerenog odnosa predsednika Tadića prema Crkvi i uopšte verskoj stvarnosti u Srbiji. Sve drugo su zlonamerne politikantske izmišljotine. (Nevažno, ali nije osnovan čak ni epitet „mlađe“ vladike, jer pozvani u proseku imaju preko pedeset godina).
2. Nije istina kada pišete, iako to hvala Bogu više nije stvarna tema, da sam kao ministar vera „javno lobirao da jedan vladika bude izabran za patrijarha“. To već ni formalno nije bilo moguće zbog važeće procedure izbora patrijarha (izvlačenje jednog od trojice Saborom izabranih kandidata). Dakako da iz brige i obaveze o važnim crkvenim pitanjima formiram svoje stavove i da ih shodno svom shvatanju razumnosti i odgovornosti izlažem onima za koje smatram da bi trebalo i da hoće da ih čuju. I tu nema ni javnog, ni tajnog „lobiranja“.
3. Nije istina kada pišete da „odrađujem zadatak selekcije nepopularnih vladika i projekat njihovog penzionisanja“ (kako to agitpropovski zvuči). Ne analizirajući primitivnost i besmislenost ovakvih formulacija, koje svedoče o potpunom nepoznavanju crkvenih pravnih propisa, želim da vam u daljem spekulisanju pomognem pitanjem: Šta da se radi kada izuzetno odgovornu, napornu i delikatnu službu episkopa obavlja neko ko usled bolesti, starosti, genetike itd. ima evidentnu psihofizičku insuficijenciju? Naravno da Crkva na to ima prirodan odgovor.
4. Nije istina kada pišete da Šijaković „radi u najmanje tri države nekadašnje Jugoslavije kao profesor“, sugerišući da je to teška mana (a zapravo većina profesora predaje na više od jednog fakulteta, i to po pozivu nematičnih fakulteta). Nema tu ni najmanje, ni najviše, nego tačno: predajem antičku filosofiju na „Filozofskom fakultetu“ u Nikšiću (gde sam 1981. godine započeo univerzitetsku karijeru) i filosofiju na „Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu“ u Beogradu, i to na osnovu naučnih radova vrednovanih u uobičajenim univerzitetskim procedurama. Prijavljujem vam takođe da sam godinama sa zadovoljstvom pomagao u nastavi filosofije (u nemaštini i teškim radnim uslovima) na „Filozofskom fakultetu“ na Palama, koji je izrastao u ozbiljnu obrazovnu ustanovu. Tu nekomfornu obavezu, koju već neku akademsku godinu nemam, obavljao sam rado i uredno.

Uvredljiv tretman vladika
Ne očekujem da će ovakve neistinite tvrdnje, iza kojih ne mogu da stoje nikakve činjenice, niti verodostojni izvori, posle mog odgovora da prestanu (kada njihovi autori dožive prosvetljenje). Tekstovi koji su politikantski prenapregnuti i visoko ideološki intonirani (sa odjekom stare komunističke propagande) nastaju kao proizvodi poručeni za političko tržište. Takva je priroda i teksta „Rat protiv SPC“, u kojem je navodna briga za Crkvu goli privid.
To se dobro vidi po uvredljivom tretmanu srpskih vladika, koji se (dis)kvalifikuju kao „kadrovi“ neke vlasti, nedozreli za samostalnost u odlučivanju, a vladikama „kritičarima Miloševićevog režima“ prigovara se zbog „kratkovidosti“. Posebno ružno i lažno portretiše se vladika zahumsko-hercegovački Grigorije (možda zato što je kao student demonstrirao protiv Miloševića), jedan od najsposobnijih i najomiljenijih srpskih vladika. Kao što su mojoj studentskoj generaciji prozore vere i slobode otvarali jeromonasi Amfilohije, Atanasije i Irinej – danas mladim ljudima to čini vladika Grigorije. I hvala Bogu – nije jedini.
U tekstu je iznesena i ozbiljna optužba – da neke vladike hoće da „već formirane eparhijske savete pretvore u autokefalne crkve nepostojećih naroda i nepostojećih država“. Bilo bi dobro da ovu uznemiravajuću formulaciju na odgovarajući način precizirate.

Da zaključim
Oni koji vole da simuliraju ovakve sukobe ne bi li ih nekako proizveli – neodgovorni su i prema Crkvi i prema državi. Što se tiče mene, kao čoveka koji svoj identitet vezuje za Crkvu, želim ponovo da istaknem: Skoro sa svim vladikama SPC imam dragoceno poznanstvo, sa mnogima sam izgradio odnos međusobnog uvažavanja i poverenja, a sa nekima i lično prijateljstvo. Ne samo da mi sve to čini čast, nego me često dovodi u priliku u kojoj moram da iskažem brigu i odgovornost, naime da konkretno učestvujem u problemima iz života Crkve. A ti problemi su i ljudski, i narodni, i crkveni. Niko ne može da mi uskrati pravo da brinem i imam odgovornost za Crkvu kojoj pripadam, a veoma biram s kim ću razgovarati i veoma pazim šta ću govoriti. To je moja hrišćanska obaveza i odgovornost.
Što se tiče odnosa Države i Crkve u Srbiji danas, hoću da ponovim: taj odnos, suštinski i strukturalno gledano, zaista je veoma dobar (ne znam kada je u moderno vreme bio bolji). Naime, Srbija ima dobar i odgovoran Zakon o pravnom položaju crkava i verskih zajednica, Zakon o vraćanju  imovine, u školama je veronauka, „Bogoslovski fakultet“ je ponovo u okrilju svog matičnog Univerziteta u Beogradu, sveštenstvo je u vojsci itd. Zar to nisu ogromne promene? Osim toga, raznovrsnu delatnost Crkve (i uopšte verskih zajednica) država finansira iz budžeta i tako podstiče praktikovanje verske slobode i širenje verske kulture.