Milica Novković: Šta je to stvaralačko vaspitanje?

Razgovarao Dejan Perišić

U opštem metežu svi se bave posledicama, a niko ne uviđa da su „novi“ vaspitni oblici – nagrađivanje i kažnjavanje (oduzimanje nagrade) – sluge starog, srušenog autoritarnog sistema, glavni uzročnici razaranja porodice, prvo tradicionalne, a potom moderne, „plišane“

Nacrt Zakona o pravima deteta izaziva već mesecima brojne polemike. Glavna tačka oko koje se u javnim raspravama lome koplja jeste pitanje „batine“. Po mišljenju naše sagovornice Milice Novković, dugogodišnjeg profesora srpskog jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama u Beogradu, na ovaj način svesno se prenebregava suštinski problem – „batina“ nije jedini nasilni metod. Naime, od autoritarnog vaspitanja, koje je počivalo na „batini“, prešlo se na moderno „plišano-nasilno“ vaspitanje koje je „batinu“ zamenilo „pozitivnim uslovljavanjem i blagom prinudom“, odnosno nagradom (potkupljivanjem dece) i prinudom (uskraćivanjem nagrade). Na taj način oblikuje se pohlepno i frustrirano dete, puno potisnute agresije, jer nije vaspitavano sa ljubavlju već „low tach“ nasiljem. Milica Novković je, inače, autor „Porodičnog bukvara – vaspitanje bez nagrade i kazne“, udžbenika u kojem se predstavljaju metode „stvaralačkog vaspitanja“. Šta je zapravo stvaralačko vaspitanje, da li je njegovo ostvarenje moguće i kakvo nam je vaspitanje uopšte potrebno u trećem milenijumu, neke su od teme ovoga razgovora.

Postojeći predlog Zakona o pravima deteta neki analitičari nazivaju zakonom o zabrani roditeljske slobode. Da li smo svedoci kako tradicionalno, patrijarhalno društvo, i pre svega porodica, završavaju svoju istorijsku ulogu? U čemu je problem moderne porodice?
U drugoj polovini dvadesetog veka, u najrazvijenijem delu sveta završena je  tehnološka revolucija. Ušlo se u eru čipa. Novo doba tražilo je promene.
Ostvaren je san o demokratiji kao najsavršenijem obliku društva, ispunjen „novom biblijom“ o pravima čoveka, pravima žene i deteta. Tako je iz vaspitnog sistema ukinuta i metoda „batine“ koja je označila kraj autoritarnoj, piramidalnoj organizaciji života.
Prošlo je od tada skoro sedamdest godina, a u veliki san više niko ne veruje. Nema mira, nema ljubavi, tradicionalna porodica se urušila, savremena se rastače, deca su postala mali i veliki diktatori, nasilje buja, kriza rađa krizu, sukob bogatih i siromašnih je neprestan i sve jači, pohlepa i bogatih i siromašnih dobija razmere epidemije. Ljudi prestaju da sanjaju snove koji im se neće ostvariti. Ne vide izlaz iz haosa.
U opštem metežu svi se bave posledicama, a niko ne uviđa da su „novi“ vaspitni oblici – nagrađivanje i kažnjavanje (oduzimanje nagrade) – sluge starog, srušenog autoritarnog sistema, glavni uzročnici razaranja porodice, prvo tradicionalne, a potom moderne, „plišane“. Tradicionalna porodica je upražnjavala fizičku i verbalnu kaznu, koja je danas zakonom zabranjena. Postojala su jasna pravila, ona su se poštovala silom ili milom. U zamenu, savremenoj porodici je ponuđeno: pozitivno uslovljavanje (umetanje interesa između deteta i rada), što razvija pohlepu jer se sve radi iz interesa, i blaga prinuda (oduzimanje nagrade), što izaziva potisnutu agresiju pohlepne svesti. Pri tom pravila nisu obavezujuća, zato što se sve može, ali i ne mora. Zato pohlepa i nasilje metastaziraju u sve pore društva. Ključ oporavka društva je u rukama porodice. „Plišana“ porodica se mora transformisati u stvaralačku, odbacivši kaznu i nagradu, kao vaspitna, bolje reći, kao sredstva dresure čoveka.

[restrictedarea]

Ako sam dobro shvatio, suština vašeg metoda stvaralačkog vaspitanja jeste vaspitanje bez nagrade i kazne. Da li je to uopšte moguće?
Kada me pitate da li je moguće vaspitanje bez kazne i bez nagrade time samo pokazujete da i u 21. veku verujete kako je čovek životinja koju bi i dalje trebalo dresirati. Konačno moramo prihvatiti istinu da je čovek božansko biće koje se rađa s klicama ljubavi, radosti, dobrote, rađa se sa ogromnim pozitivnim potencijalom. Sve to se može razviti samo u odsustvu dresure, u uslovima bez kazne i bez nagrade.

Ko su vaši prethodnici, učitelji da tako kažem? Na čemu se stvaralačko vaspitanje zasniva, i da li je do sada igde primenjeno i ostvarilo neke rezultate?
Četvrt veka sam kao profesor primenjivala „Novu školu“, preminulog, nepoznatog i nepriznatog pedagoga Petra Savića. Od 1932. godine, on se borio da zaživi škola bez klasične kazne. Devedesetih godina prošlog veka, kao prethodnica ekonomskoj tranziciji, tranzicija vaspitanja ulazi u svaku tradicionalnu porodicu. Na sva zvona se objavljuje da je klasičnoj kazni došao kraj i da bi je trebalo zameniti „civilizovanijim“ vaspitnim oblicima (šargarepom). Profesor umire baš u to vreme. Da li je razumeo podvalu, ne znam. Svoje znanje i iskustvo pretočila sam  u knjigu „Porodični bukvar“ koji je utemeljen upravo na principima stvaralačkog vaspitanja, vaspitanja bez kazne i bez nagrade.
Moja misija širenja ovog znanja traje već dvanaest godina. Rezultatima sam zadovoljna. Stotinama besplatnih predavanja u školama, vrtićima, na fakultetima, u bolnicama, zatvorima, bankama, bibliotekama, posle desetina TV i radio emisija, posle bezbroj novinskih članaka, to znanje je stiglo do ko zna koliko hiljada ljudi u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Sloveniji, ali i do srpske dijaspore u Evropi.

Iz vaše knjige saznajemo da moderno vaspitanje ima čak pet pogrešnih modela vaspitanja. Da li možete da nam objasnite detaljnije, šta je problem u preostala tri modela: prezaštićivanju, verbalizmu i zloupotrebi imitatorskog oblika učenja, kao najmoćnijem vaspitnom modelu?
Ostala tri, vrlo snažna i još pogubnija vaspitna modela, u javnosti se uopšte ni ne pominju. Prezaštićavanjem dece od rada, učenja, godinama već stvaramo lenju i nesvesnu decu. Prezaštićujemo decu od reda, od proverenih vrednosti, bacajući ih ekranu u zagrljaj. Najgori virtuelni i auditivni sadržaji, agresivne igrice, loša muzika, literatura sumnjive vrednosti, formiraju svest naše dece. Roditelji i nastavnici su na margini vaspitnog uticaja.
Kada roditelji shvate da su kao posledicu dobili pohlepnu, lenju, nesvesnu, agresivnu decu, prelaze na verbalizam, na najnemoralniji vaspitni model, jer roditelj očekuje da dete bude moralno u nemoralnim autoritarnim uslovima života. Istovremeno, roditelji ne ukidaju kaznu, nagradu, prezaštićivanje, te deca ne mogu savete roditelja da pretoče u dela. Otuda često čujemo grube dečije poruke, koje ne znamo da očitavamo: „Ne  guši me! Svi me smarate!“ Kao posledicu  dobijamo zavidnu i agresivnu decu, jer u autoritarnim uslovima nije moguće  razviti potencijal, talente, ljubav, što dodatno frustrira decu.
Ova četiri modela su sasvim dovoljna da uništimo bistri izvor naše dece. Pohlepno, lenjo, agresivno, zavidno, otuđeno dete će birati najgore virtuelne sadržaje: nasilje, seks i reklame. Slično prepoznaje slično. Žalosno je što potrošismo toliki novac i trud baveći se posledicama. Skupi programi: „Reci drogi, ne“, „Klikni bezbedno“, „Škola bez nasilja“, „Adrenalinom protiv droge“ i tako redom, ne daju spektakularne rezultate. Sve ostaje mrtvo slovo na papiru, jer se ne otklanjaju uzroci, „plišani“ vaspitni modeli.

Kažete da pogrešno vaspitanje vodi pogrešnom načinu života. Kako je čovek psihosomatsko biće, tako i njegovo zdravlje zavisi upravo od života koji vodi i od harmonije duha, duše i tela. Da li vaspitanje utiče na naše zdravlje?
Ako čoveka kažnjavate pokrećete lavinu ljutnje, besa, gneva. Ako ga nagrađujete za svaki korak, to podstiče emociju radosti koja i te kako utiče na mentalni nivo i izvorna želja se transformiše u patologiju, u pohlepu. Kada se izvorne emocije namnože, potisnu ili iskrive, tada se razboljeva i telo i duša, a rast duha biva zaustavljen.
Svaka emocija kontroliše i dva fizička organa. Enormna ili izgubljena radost utiče negativno na srce, krvni sistem, štitnu žlezdu i tanko crevo. Otuda toliko emocionalnih, fizičkih i mentalnih oboljenja u savremenoj porodici.

Čini se da se ne samo srpsko društvo, nego i čitav svet nalazi u prelaznom periodu, izazvanom ekonomskom krizom. Koliko ona utiče na vaspitanje u porodici?
Prvi milenijum hrišćanske civilizacije bio je milenijum ideja, drugi je materijalizovao ideje, ostaje nam treći, koji bi trebalo da napravi ravnotežu između materijalnog i duhovnog. Početak ovog milenijuma deluje apokaliptično, što je prirodna posledica jake materijalne svesti prethodnog milenijuma, ojačane  pohlepom i nasiljem kao posledicom nagrađivanja i kažnjavanja u vaspitanju. Ekonomska kriza od koje strahuje čitavo čovečanstvo zapravo realno ni ne postoji. Ona je posledica moralne i duhovne krize koju indukuje savremena porodica „plišanim“ vaspitanjem.
Rešenja koja nudi autoritarna, nečovečna, pohlepna svest neće svet izvesti iz krize. Ne mogu se izvršiti promene sa istom matricom. Neoliberalni, surovi, pohlepni kapitalizam, uvećavanje kapitala najbogatijih, uz obavezno osiromašenje siromašnih, ne dozvoljavaju izlazak iz krize. Sukobi će se nastaviti, ratovi će potrajati, štrajkovi će se smenjivati, krize će se obnavljati. Preživeće ovo teško vreme samo oni koji budu sačuvali potomstvo, u okviru porodice, koji sebi i potomcima, uprkos svim teškoćama, omoguće uslove za transformaciju svesti.

Andrić je rekao: „U detinjstvu dobijamo batine i potom celog života se lečimo od tih batina.“ Da li batine zaista ostavljaju toliko užasne tragove na čovekovoj duši? Oprostićete mi ako sam neumesan, ali želeo bih da vam postavim jedno lično pitanje, kakvo je vaše iskustvo u ovom pogledu, pretpostavljam da ste odrasli u tradicionalnoj porodici, gde batine nisu bile retkost?
Kao i sva deca tradicionalne porodice dobijala sam batine za sve i svašta. Patila sam više od druge dece i pitala sam se neprestano: zašto vas  tuku oni koji tvrde da vas vole, zašto deca ne slušaju uvek one koje vole, zašto vremenom ljubav u porodici postaje teret, obaveza, forma, zašto više voliš drugaricu od sestre, zašto mora da lažeš roditelje i oni tebe, zašto se govorilo: „Ko se bije taj se voli“ ili „Batina je iz raja izišla“?
Sada će zagovornici batine reći: „Vidiš da je dobra batina, da nije bilo batina ne bi bilo ‘Porodičnog bukvara’“. Nisam pristalica teorije koja kaže da se samo kroz patnju i bol raste i stvara. Nisam, jer je čovek za radost i dobro sazdan. Vreme stvaralaca koji budu odrastali u porodicama koje vaspitavaju decu i decu hrane ljubavlju, tek dolazi.
Nezrelo čovečanstvo je uvek stvaralo bol i bolest, pa onda tragalo za lekom. Deca stvaralačkih porodica će nam se čuditi zašto smo svoj život protraćili tražeći lekove, kada smo rođenjem zdravi, celi.

Nema čoveka da živi, a da ne greši, kaže Sveto pismo. Primenivši to na porodicu, moglo bi se reći nema roditelja koji vaspitava dete, a da nije pogrešio. Vi u vaspitni model unosite još jednu novinu – oproštaj roditeljima.
U korenu reči grešiti je greh. Grehova ima bezbroj: pohlepa, nasilje, zavist, ljenjost, pakost, gordost. Većinu grehova smo stekli tako što su naši roditelji grešili u vaspitanju. Zaklinjali smo se u detinjstvu da ćemo biti sasvim drugačiji od njih. Onda smo ih mrzeli jer smo pravili iste greške, na istim mestima, u odnosima sa svojom decom, svojom porodicom. Postajali smo isti kao naši roditelji ili još gori od svojih roditelja, kada je vaspitanje u pitanju. Te nove greške im nismo opraštali, kao ni nama naša deca. Ako smo im i oprostili sve je bilo na verbalnom nivou, zato što smo se plašili roditeljske kletve, ili smo im iskreno opraštali u starosti, kada nam sve to više nije bilo važno, jer njih više nema, a i mi se spremamo na put.
Kada dobijete znanje stvaralačkog vaspitanja, kada otklonite kaznu i nagradu u vaspitanju, kada stvorite uslove za vrlinski put svoje dece i vas, kada za života vidite decu kao ostvarena bića, kada osećate da ljubav traje, tada se dogodi spontani oproštaj svojim roditeljima, svojoj braći i sestrama, svojim učiteljima, svojim prijateljima i neprijateljima. Šta im oprostimo? Oprostimo im neznanje, jer da su znali ne bi grešili. Pošto nisu znali, nemaju ni odgovornosti, pa im ne možemo ništa ni zamerati. Oproštaj je za mene novi put, na kojem se ne ponavljaju greške predaka. Oproštaja ima tamo gde ima preobražaja.

Vaš metod stvaralačkog vaspitanja zasnovan je na ljubavi. Ljubav je duhovna kategorija i Vi mnogo govorite o duhovnosti. Na početku Vaše knjige kao svojevrsni moto nalazi se „Himna o ljubavi“ svetog apostola Pavla. Koliko su duhovnost i vera važni za vaspitanje?
Malo bih drugačije postavila pitanje: „Koliko je vaspitanje važno za duhovnost i veru?“ Polazim od istine da se čovek rađa sa klicom religioznosti, koja mora da se razvije u svakom od nas jer bez nje nema ni istinske vere. Zašto je kroz istoriju bilo relativno malo istinski religioznih ljudi? U tradicionalnoj porodici se govorilo „Ubiću Boga u tebi!“ I to im je polazilo za rukom, sa batinom u ruci. Uz batinu, samo su ljudi izuzetno jaki uspevali da razviju religioznost, uprkos svemu. Takvi su spoznali Boga i zato je njihova vera bila tako duboka i jaka. Crkva je bila i ostala čuvar duhovnog blaga, koje se stavljalo i stavlja u funkciju vaspitanja generacija. To duhovno blago ima neprocenjivu ulogu u vaspitanju naraštaja.
Danas je gotovo nemoguće da „plišane“ generacije razviju klicu religioznosti. Prepreke su nepremostive, nepremostivi su štap i šargarepa. Kako može pohlepan, lenj, zavidan, gord da bude religiozan? Takav ne može da svedoči Boga svojim životom. Vera takvoga je slabašna i kada se takav Bogu moli.
Otuda danas je mali broj istinskih vernika među onima koji dolaze u crkvu ili među onima koji služe Bogu i narodu u crkvi. I vernik i sveštenik starijih generacija stasavali su uz batinu, a mlađe generacije odrastaju u „plišanoj“ porodici.

Za kraj, recite nam kako zamišljate idealnu porodicu? Da li je ona, uopšte, moguća?
Duhovni rast, rad na oslobađanju od grehova i grešaka, od loših navika, od lošeg činjenja i nečinjenja, rad na rastu klica ljubavi i dobrote, rad na samoostvarenju svih unutrašnjih potencijala, rad na rastu religioznosti, istrajavanje na vrlinskom putu… Sve to odvija se tokom celog života, tako da možemo govoriti samo o idealu, o cilju kojem valja stremiti kroz stvaralačku porodicu, o idealnoj porodici još ne. Zato bih umesto idealne porodice radije govorila o idealnim uslovima za njeno pojavljivanje. Na pojavnom obliku svaka stvaralačka porodica  biće idealna na svoj način, u skladu sa onim što nosi kao potencijal, ali će svaka od njih imati zajednički imenitelj ljubav, dobrotu i unutrašnji mir.
Sve porodice su kroz istoriju stremile ovom cilju, ali su ga samo retke ostvarile. Stvaralačka porodica neće kvariti unutrašnju lepotu čovekovu.

[/restrictedarea] bыstrыe zaйmы onlaйn zaйm pod materinskiй kapital tюmenьzaйm onlaйn sročno bez otkazaэkspress zaйm onlaйn na kartu