Međunarodna podrška demokratiji kao politička atrakcija (I)

Vašington – Moskva – Brisel – Strazburg… To je ringišpilska geografija u poslednje dve nedelje, samo jednog pobornika opozicione aktivizacije političkih protesta u Rusiji, Gi Verhofstada, predsednika Alijanse liberala i demokrata u Evropskom parlamentu. O super aktivnosti tog evropskog lobiste, vođe “nesistemske opozicije” koji promoviše nove lidere Rusije u efiru “Eho Moskve”, na ekranima RTVi  Gusinskoga, na međunarodnim tribinama Vašingtona, Brisela i Strazbura, možda ne bi ni govorili, da njegovo ime nije bilo tesno povezano sa “libijskim scenarijem”. Upravo Gi Verhofstad je prvi predstavio Briselu i Strazburu, tada još nepoznata lica “Prelaznog nacionalnog saveta Libije”, uvodeći u praksu podršku samozvanoj paralelnoj vlasti (agentima promena) u međunarodnoj političkoj upotrebi “arapskog proleća”. A u prvoj polovini marta ove godine Gi Verhofstad je pozvao na viđenje, prvo u Brisel a potom u Strazbur, sada više ne libijske, nego ruske “agente promena” – Mihaila Kasjanova, Gari Kasparova, Vladimira Kara-Murzu – mlađeg, Sergeja Mitrohina.

Kao i u “Libijskom scenariju”, evropski “partneri” su spremni da preuzmu inicijativu destabilizacije u svoje ruke, ostavivši zvaničnoj Americi samo “pomoćne funkcije”. Na plenarnoj sesiji Evropskog parlamenta, 13. marta, doneta je usaglašena odluka: u preostalom vremenu do inauguracije Vladimira Putina, izvršiti na Rusiju permanentni pritisak u vezi sa prihvatanjem paketa političkih reformi koje je predložio D. Medvedev, sa ciljem dalje legitimizacije u vlasti “nesistemske opozicije”. I više od toga, Evropska Unija je spremna da sa Amerikom podeli finansijke troškove radi podrške prodoru demokratije u Rusiju – potvrđena je namera EU da osnuje Evropski fond za podršku demokratiji (EED) po ugledu na analognu američku strukturu (NED), čija se podrivačka delatnost u Rusiji u poslednje vreme našla u centru pažnje, ne samo sredstava javnog informisanja, nego i na oficijelnom nivou.

Predlog o stvaranju European Endowment for Democracy (EED) bio je pokrenut od strane Evropske komisije usred bombardovanja, koje je simbolizovalo “demokratiju” u Libiji, u maju 2011. godine. U junu 2011. godine, predlog je podržao Savet Evropske Unije. Radi se o stvaranju “efikasnijih i gibkijih finansijskih instrumenata” za “podršku demokratiji u strukturama spoljne politike Evropske Unije”. Akcenat je stavljen na neophodnost razvoja “dubinske demokratije” po principu “više para – dublja demokratija”, u vezi čega se planira osnivanje “dva nova finansijska instrumenta” – Civil Society Facility i European Endowment for Democracy. Predviđa se “prenošenje najbolje prakse transformacijama iz jedne zemlje u drugu”, računajući na “suštinske razlike u mogućnostima tranzita i unikalnih specifičnosti Centralne Evrope, zapadnog subregiona SSSR-a (Belorusija, Ukrajina, Moldavija) i Kavkaza”. Na susretu ministara inostranih poslova zemalja članica EU u Briselu, 01. decembra 2011. godine, naglašeno je da je u temelje stvaranja Evropskog fonda za podršku demokratiji, ugrađena ideja “finansijske podrške političkim partijama, nevladinim organizacijama i individualnim demokratskim aktivnostima u zemljama sa autoritarnim režimima ili režimima koji se nalaze u procesu prelaska ka demokratiji”.

Na direktnu vezu mešanja u unutrašnje stvari Rusije pod plaštom “podrške demokratiji” i aktuelnim problemima svetske politike, ukazao je analitičar američkog Saveta za međunarodne odnose Stiven Sestanovič, koji je u Americi stekao reputaciju jednog od najvećih autoriteta po pitanju Rusije. S. Sestanovič ističe sa jedne strane “navodne probleme američke umešanosti u rusku politiku, koju je Putin apsolutno iskoristio u svojoj kampanji, tvrdeći da je državni sekretar SAD Hilari Klinton plaćala demonstrante na ulici, a da je ambasador Makfol bio upućen u Moskvu da potpali  revolucionarni požar…”. Sa druge strane, kaže Sestanovič, usled “akumulacije političkih protivurečnosti o Siriji, gde su Rusija i Kina uložile veto na rezoluciju Saveta Bezbednosti UN koju su SAD odlučno podržavale”, što po njegovom mišljenju predstavlja veoma interesantan momenat. “Radi se o Siriji i u još širem kontekstu o Iranu. Ako vi sa dnevnog reda skinete problem Sirije, da li usled pada režima ili na neki drugi način, to može ukloniti današnji najmoćniji emocionalni kamen spoticanja između Rusije i SAD” (1). Misao je jasno izražena – nemojte ometati da se obračunamo sa Asadom kao što smo se pre toga obračunali sa Gadafijem i niko neće podržavati antivladine demonstracije u Moskvi. Drugim rečima – razmena.

Uzgred, Hilari Klinton je, ravnodušno govoreći nešto o “čistoj pobedi” V. Putina na predsedničkim izborima u Rusiji (uz frustracije i primedbe namamljene ruske opozicije) odmah predložila Rusiji… da se u Savetu Bezbednosti UN pridruži sledećem projektu antisirijske rezolucije. Sve po receptima Sestanoviča. Pronicljiv ekspert.

Zanimljivo je da i Gi Verhofstad, svirajući rusku varijantu “libijskog svenarija” i uzimajući “arapsko proleće” za polaznu tačku stvaranja Evropskog fonda za podršku demokratiji, takođe povezuje scenarijski  prioritet podrške ruskoj opoziciji sa mogućnošću inostrane intervencije u Siriji (2).

Ostavimo po strani pitanje, da li su stvarno evropski političari iz Brisela tako beskrajno naivni, da po celom svetu emitujući pres-konferencije ruskih opozicionara, zaista smatraju da, recimo Kara-Murza mlađi (koji monotono navodi za RTVi Gusinskog zlobne enciklike vašingtonskih savetnika) ili Pavel Hodorkovski (koji funkcioniše pod maskom predsednika američkog pseudoanalitičkog “Instituta savremene Rusije”, koji je osnovao još jedan oligarh, begunac od ruskog pravosuđa) – imaju bilo kakvu političku težinu u Rusiji? Drugo je ovde važnije. Usredsredivši se na analizu razrade “narandžastog” scenarija za Rusiju, mnogi ispuštaju iz vida da je u Rusiji pokrenuta nešto drugačija podrivačka tehnologija.

U “narandžastim sižeima”, tipičnim za obojene revolucije prvog pokolenja, postizborno brojanje glasova je bilo usmereno na smenu režima, na zamenu jednog lidera drugim, ali tamo je ipak bilo reči o potpuno realnim političkim figurama, koje su imale podršku određenog dela stanovništva. Sa “arapskim prolećem” čiji je zaštitni znak bila provokacija koja je podsticala na ulični bunt i mit o snazi građanskog društva “bez lidera”, već je pokrenut scenario “apsolutne destabilizacije” – uz likvidaciju autoriteta vlasti kao takve i pokretanjem permamentnog rata svih protiv svih, a uopšteni oblik  budućeg lidera stavlja se u drugi plan (između ostalog i zbog toga, što dalje funkcionisanje države podvrgnute uticaju metoda “apsolutne destabilizacije”, tim scenarijem nije ni predviđeno).

Problem presecanja podrivačke delatnosti ruskih sredstava javnog informisanja, “nezavisnih” ekspertskih društava, raznoraznih “pravnih zaštitnika” i ostalih “nevladinih” organizacija, koje rade za novac i interese stranih država i unutrašnje pete kolone, mogao je biti odavno rešen – da je Rusija, opirući se na sopstvenu državnu ideologiju (koju je Jeljcinov Ustav iz 93 godine zabranio), dosledno branila principe te ideologije, kako na međunarodnom nivou, tako i u samoj zemlji.

Prošlo je više od 20 godina od vremena raspada SSSR i stvaranja država novog tipa na teritoriji istorijske Rusije. Ruskoj Federaciji, kao najvećoj  od tih država, već odavno je vreme da se jasno i nedvosmisleno oslobodi od, izvana joj nametnutih apsurdnih predstava o tome, kakvu sopstvenu državnu politiku treba da sprovodi, vreme je da revidira međunarodne sporazume koji predstavljaju prepreku za pravo njenog naroda da živi u miru i bezbednosti, u skladu sa savešću i neizvraćenim društvenim moralom. U suprotnom će PASE, OEBS i ostale, u svakom slučaju potpuno beskorisne organizacije, i dalje ukazivati na Međunarodne konvencije koje je potpisala Rusija a koje je druga strana već odavno prekršila. I pothranjivaće antidruštvenu opoziciju ili će obasipati sredstva javnog informisanja “otvorenim pismima” o kršenju “civilizacijskih standarda” u Rusiji i stajaće u zaštitu polnim izvraćenicima, dok NATO privlači svoje ispostave u blizini ruskih granica i sprema se da, pod plaštom “avganistanskog tranzita” uvuče svoje snage i sredstva na teritoriju Rusije.

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)