Matija Bećković: Zašto Srbija…

Piše Matija Bećković

Srbija je zemlja skupe sudbine. Spas joj nije došao sa one strane sa koje se nadala i decenijama očekivala. Vojislav Koštunica predlaže da se konačno okrene samoj sebi, držeći na umu pitanje  koje je postavio Slobodan Jovanović: „Dokle jedan narod može ići da ne izgubi svoju slobodu i ne uprlja svoju čast?“

Čast mi je da vas pozdravim u Novom Sadu, rodnom mestu Slobodana Jovanovića, u ime Fonda „Slobodan Jovanović“, izdavača knjige koju večeras predstavljamo.
Godinu dana po rođenju sina, Vladimir Jovanović objavio je u ovom gradu knjigu „Osnovi snage i veličine srpske“ i posvetio je svom jedincu. U toj posveti su i ove reči: „U prvoj radosti s kojom sam te na ovom svetu dočekao, dao sam ti što sam ti najviše dati mogao – ime što će te opominjati na slobodu, kojom Srbin kao čovek napredovati može.“
Kao da je i knjiga Vojislava Koštunice u dosluhu sa ovom knjigom, a njen naslov „Zašto Srbija a ne Evropska unija“ zvuči kao podnaslov knjige „Osnovi snage i veličine srpske“ Vladimira Jovanovića. U obe knjige su postavljeni isti ciljevi, a pitanje da li bi Srbija trebalo da bude slobodna ili vazalna država ostalo je na snazi i posle gotovo sto pedeset godina. Kako god bilo, kaže Harold Pinter, moramo se ponašati kao da smo slobodni.

VERA U UMNOST NARODA
Kao što se posle Drugog svetskog rata Slobodan Jovanović iz emigracije oglašavao Porukama štampanim ćirilicom u skromnom tiražu, pouzdavajući se u istinu i večnost štampanog slova, tako se i Vojislav Koštunica u kompjuterskoj eri odlučio da se javnosti obrati knjigom kao svojevrsnom porukom.
U vreme „Tvitera“ i „Fejsbuka“, kad nas sa svih ekrana zasipaju vestima da je knjiga na svim poljima  potučena od drugih medija, Koštunica je i na ovaj način izdvojio svoj glas i crno na belo objavio svoje vjeruju. To slovo se ne može ni povući, ni izbrisati, a kad nije dosad Koštunica neće ni odsad, ni po koju cenu, napustiti svoju reč.
Slobodan Jovanović je u vreme nečuvene halabuke i trijumfa naoružane laži pisao s najvećom skrupuloznošću, vodeći računa o stilu i meri. I Vojislav Koštunica se ne s manjom obzirnošću i ozbiljnošću izjašnjava o najbitnijim pitanjima za opstanak i budućnost Srbije. I kao što Slobodan Jovanović nije potrošio ni kap mastila na svoje tužioce i sudije, ni Vojislav Koštunica nije
ni jednom rečju udostojio svoje opadače. Znajući da je mirna glava vrhunac kulture, a smirenost jezik kojim govore najbolji, Koštunica je zadao najveću visinu sebi i svojoj reči, a time ukazao i najdublje poverenje u dubinu, zrelost i umnost svog naroda.
U vreme kad se građanima obraćaju kao da su retardirani, zatrpavajući ih sa svih ekrana lopatama praznih reči koje ništa ne znače i ni na šta ne obavezuju, pisana reč Vojislava Koštunice se ukazuje kao svetla tačka u poplavi bestidne i jeftine političke bižuterije.
U vreme kad je u trendu preziranje svog naroda; kad se čini da se nikog ništa ne tiče, a svi se ustremljuju na svakog ko pokaže energiju i spremnost da preduzme bilo šta; kad je laž postala Istina, pa se čini da niko ne laže; kad se najodgovorniji ljudi kunu u ono što ne veruju; kad lažni vernici obznanjuju da veruju u ono što svi znaju da neće i ne može biti, Koštunica izdvaja svoj glas i govori svima koji su spremni da čuju i nešto preduzmu u ovom odsudnom času kad se čini da se zatamnjuju svi vidici i ugrožavaju i same osnove života.
Iako lider stranke, ne govori i ne misli stranački, ne pokreće stranačka pitanja, ne obraća se samo pristalicama stranke, već priziva sve staleže i pruža ruku svakom kome nije zamrla savest i odgovornost, i ne brine samo o ličnim interesima.

OD MURATA DO NATA
Srbija je zemlja skupe sudbine. Spas joj nije došao sa one strane sa koje se nadala i decenijama očekivala. Vojislav Koštunica predlaže da se konačno okrene samoj sebi, držeći na umu pitanje  koje je postavio Slobodan Jovanović: „Dokle jedan narod može ići da ne izgubi svoju slobodu i ne uprlja svoju čast?“
Zalažući se za vojnu i političku neutralnost Srbije podseća da Srbija nikad u svojoj mnogovekoj istoriji nije bila član nijednog vojnog saveza, pa je apsurdno da tu svetlu tradiciju žrtvuje i na kraju istorije promeni putokaze, i po cenu sopstvene časti se učlani u jedini preostali vojni savez na svetu i to onaj koji je koliko juče, pred očima celog sveta jedino Srbiju, ni krivu, ni dužnu bombardovao i kaštigovao.
Zalažući se za Srbiju, a ne EU ne zaboravlja da napomene da Evropa i EU nisu isto i podseća da evropski standardi nisu standardi EU. Nebo je Srbiju smestilo u Evropu iz koje je ljudi ne mogu izmestiti, niti ikakva istorija može poreći geografiju. Bila ne bila u EU, Srbija je u Evropi. Zato je besmisleno da ispunjava uslove da je u Evropu prime i da tu ulaznicu plati svojim obrazom, jedinim što joj je preostalo.
Od Murata do NATA ili od Sultana Murata do Imperatora NATA, Srbija nije imala niži status od  statusa kandidata. Obećavaju joj da bi do kraja godine mogli odrediti i datum kad će o tome moći  da pregovara, kako bi jednog dana postala ništa manje nego član EU, ako EU bude i tada. U tom slučaju moći će da se prva u istoriji ponosi, raduje i slavi što je na cilj stigla poslednja.
Trebalo bi da stvorimo etičku Rusiju ili nikakvu – pisao je Solženjicin, dodajući da pod zakletvom može da izjavi: Naš duh je još živ! A to što je rekao za Rusiju – rekao je i za Srbiju. I na staro pitanje: da li je živa Srbija, mogli bismo sa nešto manje pouzdanja odgovoriti – živa je! A posle svega što je preživela, to je i najvažnije.
Vek od oslobođenja Kosova, u navečerje stogodišnjice Prvog svetskog rata, Srbija se mora  izboriti za srećniju budućnost i sprečiti uspostavljanje nove prošlosti. I u boljim prilikama to ne bi bilo lako, ali uprkos svim preprekama, nevoljama i neprilikama, kako bi rekao naš narod:
OPTIMIZAM JE OBAVEZAN!

Reč Matije Bećkovića na predstavljanju knjige Vojislava Koštunice „Zašto Srbija a ne Evropska unija“, u Novom Sadu, 9. marta 2012. godine