Manifest neutralne i slobodne Srbije

Piše Danilo N. Basta

Ideja političke neutralnosti drži u prvom planu i vidi na prvom mestu našu zemlju i državu, naše, a ne tuđe interese. Dublje sagledana, ona, u stvari, znači da Srbija nema alternativu

Poštovani prijatelji,
Nema pozvanijeg grada da se u njemu raspravlja o velikim, prelomnim, uistinu sudbinskim pitanjima s kojima se danas suočava naša otadžbina nego što je Kragujevac, srce Šumadije, negdašnja prestonica Srbije, njeno političko i obrazovno središte (podsetimo se samo Liceja). Srećan sam i počastvovan što baš u ovom gradu, ovde pred vama Kragujevčanima, imam priliku da izgovorim nekoliko reči o knjizi (i povodom knjige) Vojislava Koštunice „Zašto Srbija a ne Evropska unija“, koju je – što je svojevrsna simbolika vredna svake pažnje – objavio Fond nazvan časnim imenom Slobodana Jovanovića, velikana našega naroda čiji su posmrtni ostaci nedavno preneti iz Londona i dostojno sahranjeni u domovini, u srpskoj zemlji koju je on toliko voleo i čiju je nauku i kulturu neizmerno zadužio.

IZDAJA PRAPOSTOJBINE

Odmah bi trebalo reći da se Koštuničina knjiga pojavila u pravi čas, a ne bi bilo pogrešno ako bi se reklo: u poslednji čas. Jer, ta knjiga nevelikog obima, nastala u vidu odgovora na pitanja koja su Koštunici postavili njegovi bliski saradnici, odgovora jasnih, razložnih, uverljivih, trezvenih, razumljivih za svakoga, znatno pomaže da se razaberemo u svim nevoljama koje su nas snašle, pomaže da se otkloni (ili barem smanji) strahovita pometnja kojoj smo izloženi i u kojoj tumaramo, da se razotkrije primitivan i poguban mit vladajuće politike da Evropska unija nema alternativu, da se baš u toj Uniji, i to u vreme kada ju je kriza zaljuljala i njenu budućnost učinila neizvesnom, za Srbiju nalaze jedini spas i svekolika sreća, te da ostvarenju tog cilja vredi žrtvovati sve, čak i Kosovo i Metohiju. Što je najgore, već su žrtvovali Kosovo i Metohiju, i to baš ove godine, baš o stogodišnjici oslobođenja Kosova i Metohije 1912. godine, smestivši tu našu prapostojbinu, taj naš istočnik, u jednu fusnotu sa zvezdicom koja, ionako jadna i bedna, ne znači ništa i već počinje da iščezava na naše oči. Oni ne znaju ili su zaboravili da je Kosovo izvor našeg identiteta, naše države, naše kulture, naše Crkve, našeg istorijskog postojanja kao naroda. I zato: dići ruke od Kosova, odreći ga se, čak potpomagati njegovo državno osamostaljivanje, to nije obično ogrešenje o naš Ustav, to nije obično izdajstvo – to je odustanak od sopstvenog bića, od sebe samoga.
Da bi se razumelo ono što u ovoj knjizi govori i za šta se zalaže Vojislav Koštunica, potrebno je imati u vidu stanje u kojem se danas nalaze srpski narod i Srbija uopšte. Sve se svodi na jednu reč: kriza – duboka, sveopšta i razorna. Ona je i ekonomska, i državna, i kulturna, i institucionalna, i duhovna, i moralna. Nema gotovo nijedne oblasti života koja nije razrivena i opustošena. Mi tavorimo na ruševinama, s državom pretvorenom u gomilu peska čija zrnca lako raznose vetrovi, državom koju razjeda partajstvo – klonuli, lišeni nade, razmrvljeni, siromašni, s ogromnom stopom nezaposlenosti, s nepojamnom korupcijom, s kriminalom raznih vidova i velikih razmera, s ekonomijom u kojoj jedva da ima pozitivnih pokazatelja, s demografskim samouništavanjem, sa sredobežnim težnjama ka daljoj razgradnji države, s improvizovano reformisanim (u stvari upropašćenim) pravosuđem, s obrazovnim sistemom u kojem se izvode nepromišljeni reformski zahvati, s neprestanim odlivom mladih ljudi i pameti, s velikim ispražnjenim prostorom, sa skupim činovničkim aparatom partokratski umnoženim do neslućenih razmera itd.
Na sve to vladajuća politika, u kojoj se izgubio i poslednji ostatak državotvornosti i nacionalne odgovornosti (a koja je – prisetimo se – nastupila pre četiri godine kao „socijalno odgovorna“ vlast!), kaže samo jednu reč. Ona glasi: Evropska unija nema alternativu. Sada, kada joj je po paprenoj ceni (čiji bi pravi iznos tek trebalo da vidimo) u briselskim kulisama udeljeno da bude kandidat za člana Evropske unije, ta šuplja i neobavezujuća reč izazvala je zaglušno i opijeno propagandno veselje, tako reći politički delirijum koji je potpuno izvan  stvarnosti i svakodnevnog, mučnog i tegobnog života u današnjoj Srbiji. Sve to počinje da nas opasno podseća na Domanovićevog „Vođu“, pa bi i konačan ishod tog slepila, ako se 6. maja kao narod ne prenemo i ne odvažimo na korenitu političku promenu, a time i na preusmerenje državne politike, mogao biti kao u toj pripoveci.
A kakav odgovor na te goleme nevolje i teškoće, na te velike probleme i otvorene rane Srbije, ima Vojislav Koštunica?

VIZIJA SLOBODNE SRBIJE
Taj odgovor je jednostavan, ali dalekosežan: vojna i politička neutralnost Srbije. Vojnu već imamo, makar deklarativnu, budući da je svojevremeno o njoj  usvojen akt u našoj Skupštini koji je i dalje na snazi. A šta je s političkom neutralnošću? Kakva je to politička ideja koju u ovoj knjizi izlaže i nudi Vojislav Koštunica? I šta je njen smisao, u čemu se sastoje ciljevi i mogućni učinci, te ideje ako bi ona bila prihvaćena i ostvarena?
Ni sam Koštunica, čovek koji je na najistaknutijim državnim i političkim položajima, nikada ih ne zloupotrebivši, stekao bogato iskustvo, ne krije da je ideja političke neutralnosti Srbije rođena iz potrebe da se nađe delotvoran odgovor i zauzme stav prema Evropskoj uniji koja je, izuzev pet svojih država članica, priznala Kosovo, natovsku kvazidržavnu tvorevinu na srpskoj državnoj teritoriji. Samim tim, politička neutralnost Srbije podrazumeva i napuštanje plitkoumne, jednostrano uslužne i pogubne politike sažete u stav da Evropska unija nema alternativu. Ideja političke neutralnosti drži u prvom planu i vidi na prvom mestu našu zemlju i državu, naše, a ne tuđe interese. Dublje sagledana, ona, u stvari, znači da Srbija nema alternativu.
Zarad predupređenja mogućnih nesporazuma, a pre svega namernog iskrivljavanja i jeftinog podmetanja, posebno u trenutnim okolnostima bespoštedne izborne kampanje i nemilosrdne borbe za vlast ili opstanak na njoj, trebalo bi, međutim, otvoreno reći i posebno naglasiti da ideja političke neutralnosti Srbije ni u kojem slučaju ne znači ni (samo)izolaciju, niti antievropsko stanovište. Politički neutralna Srbija, naprotiv, želi svestranu saradnju – ekonomsku pre svega – i sa zemljama Evropske unije ne manje negoli s drugim zemljama Zapada i Istoka, Severa i Juga, ali svagda na osnovi uzajamnih interesa, obostrane koristi i međusobnog uvažavanja. Politički neutralna Srbija ne bi bila nikakva zatvorena zemlja, izolovana i potpuno okrenuta samoj sebi. Ne bi, razume se, bila ni antievropska zemlja. To ponajmanje. Kako bi i mogla biti takva zemlja kada je oduvek, pa i u stanju viševekovne porobljenosti, bila u Evropi i okrenuta Evropi?! Ipak, ne bi trebalo olako izjednačavati Evropu i Evropsku uniju, jer postoje evropske države, vrlo prosperitetne, koje nisu članice te Unije. Evropa i Evropska unija nisu jedno te isto. Srbija, politički neutralna, ne bi bila manje evropska država ni ako joj glavni administrativni centar ne bi bio evrobirokratski Brisel!
Vojislav Koštunica je s razlogom uveren da bi vojno i politički neutralna Srbija brže i lakše rešavala svoje velike ekonomske probleme, te da bi na taj način jačala svoju moć, osnaživala svoju stabilnost i povećavala svoj ugled. Nije najmanje važno ni to da bi takva Srbija mogla da povrati samopouzdanje i samopoštovanje, tj. državno dostojanstvo koje joj danas upadljivo nedostaje, jer je većina njenih političara – među kojima nema Koštunice – godinama snishodljivo puzala, tj. „temenala“ po nekim beogradskim ambasadama, spremna da baš tu traži savete i uputstva, pruža informacije, spremna čak da odaje i državne tajne. Trebalo bi da budemo zahvalni „Vikiliksu“ što nas je s tim upoznao, a što niko od njih nije ni pokušao da demantuje.
Neutralna Srbija je slobodna i samostalna Srbija, miroljubiva i spremna za saradnju, ali i odlučna da odbrani i sačuva svoje interese, svoj integritet i suverenitet. Kao uređena pravna država, ona je okrilje i oslonac ne samo za srpski narod nego i za sve svoje građane, jednake i ravnopravne bez obzira na bilo kakvu njihovu posebnost.
Ideja političke neutralnosti Srbije kao države kadra je da oslobodi sve sputane energije, sve zatomljene stvaralačke moći i sposobnosti naših ljudi. Na toj osnovi i u tom državno-političkom okviru, bio bi mogućan svestrani preporod Srbije, njen razvoj i napredak u svim oblastima u kojima za to postoje uslovi i pretpostavke. Do takve Srbije put vodi preko politike nacionalnog jedinstva koju zastupa i oličava Vojislav Koštunica. Samo, to nije nikakvo monolitno jedinstvo starog tipa, koje nasilno ukalupljuje i uniformiše svaku različitost i posebnost, već je to jedinstvo koje je dovoljno prostrano da takvu različitost i osobenost primi u sebe, sačuva i unapredi.
Knjiga Vojislava Koštunice „Zašto Srbija a ne Evropska unija“ jeste manifest i program politički neutralne i državno slobodne Srbije. U njoj se ne prenebregavaju geopolitičke okolnosti i geopolitički položaj Srbije. Naprotiv, o njima se brižljivo vodi računa i od njih se polazi, s punom političkom svešću da oni nisu nepromenljivi i zauvek dati kao politička fatalnost. Koštuničin manifest je vizija koja se ne gubi u evroatlantskoj magli. On je, dakle, vizija koja vodi računa o realnosti, ali je, upravo kao vizija, okrenut budućnosti slobodne Srbije. Ako današnja Srbija – koja je u traljama, nemoćna i ponižena, s političkom elitom nedoraslom i nesposobnom da se nosi s velikim teškoćama i istorijskim izazovima, ali spremnom da, pored svojih, podanički namiruje tuđe interese – želi da se vrati samoj sebi, da se uspravi i da vaspostavi svoju slobodu i samostalnost, onda će znati i umeti da u autoru ove knjige, koji u politici nije odbacio načelnost i moralnost, još jednom ugleda čoveka kojem može da pokloni poverenje bez i najmanjeg rizika da će biti izigrano, ne zato da bi on dobio još jednu šansu, nego zato da bi ona iz ovog bespuća našla svoj spas i put, spasonosni put.

Reč u Kragujevcu, 20. marta 2012, na predstavljanju knjige Vojislava Koštunice „Zašto Srbija a ne Evropska unija“, Fond „Slobodan Jovanović“, Beograd, 2012.