Jorgovanka Tabaković: Država je postala prosjak sa šeširom

Razgovarala Nataša Jovanović

Sa kojim ekonomskim programom SNS izlazi na izbore, da li su najave ekonomskog buma realnost ili rezultat demokratskog optimizma, šta će nam doneti „Fijat“, a šta je odneo „Sartid“, te koji je njen izbor između dve Unije

Najveći promašaj Vlade bilo je obećanje o značajnom porastu zaposlenosti. Čak je postavljen i numerički cilj od najmanje 200 hiljada novih radnih mesta, što bi za četiri godine dovelo do smanjenja stope nezaposlenosti sa 18.1 na ispod 11,9 odsto. U stvarnosti su se na tržištu rada desile dramatične promene na štetu radnika, a time i standarda građana. Prema Anketi o radnoj snazi, u aprilu 2011. godine u Srbiji je evidentirano 2,28 miliona zaposlenih, što je u odnosu na april 2008. godine smanjenje od 556 hiljada. Dakle, za samo tri godine više od pola miliona ljudi je izgubilo posao ili svaki peti zaposleni, kaže u intervjuu za „Pečat“ dr Jorgovanka Tabaković, potpredsednik SNS-a.

Šta se nalazi u središtu ekonomskog programa SNS, te da li će i šta konkretno vaša stranka  uraditi u vezi sa pitanjem revizije privatizacionog postupka?
U središtu našeg programa je zaposlenost. Zato smo zaposlenost isticali kao osnovni cilj i u pokušaju da amandmanima popravimo zakone vlade kada se odlučivalo o ciljevima ekonomske politike, budžetskog sistema, pa i ciljeva „Narodne banke Srbije“. Izgradnja moderne i dinamične privredne strukture i stvaranje uslova da odgovorni za zloupotrebe u privatizaciji budu sankcionisani uz obimnu reformu partijsko-državne birokratije je bitan i važan zadatak SNS-a u reformi ekonomskog sistema.
Vladavina prava i poštovanje ugovora je osnovna pretpostavka za funkcionisanje pravne i uređene države. SNS će obezbediti potpunu nezavisnost pravnog sistema i omogućiti da se građani i kapital osećaju pravno sigurnim. Izgradićemo državu odgovornu građanima, efikasnu i jeftinu. Strukturne reforme javnog sektora, javnih preduzeća, porast efikasnosti uz vođenje računa o standardu građana, promene upravljačke strukture i razvoj profesionalnog menadžmenta, politička defeudalizacija i borba protiv političke upotrebe i zloupotrebe  javnih preduzeća, jedno je od primarnih načela ukupnih privrednih reformi koje namerava da sprovede SNS. Dugoročnom izgradnjom nove privredne strukture, pre svega razvojem i podsticanjem malih i srednjih preduzeća, povećaće se zaposlenost, privredni rast, izvoz i standard građana.

Konkretno koje mere priprema SNS?

SNS će pripremiti poseban program celovitih mera koje će primeniti u ostvarivanju nove privredne strukture i ubrzanog privrednog razvoja. SNS će formirati Razvojnu banku i specijalizovanu Agrarnu banku koje bi poslovale u skladu sa postojećim pravilima monetarnog sistema, ali kao podrška prioritetnim i razvojnim projektima. Pored izmene radnog i socijalnog zakonodavstva, SNS će jačanjem poverenja u ugovore i sporazume socijalnih partnera stvarati uslove za efikasno funkcionisanje celovitog tržišta rada i poboljšanje položaja zaposlenih. SNS se zalaže za ukidanje paradržavnih organa, agencija i  institucija koji preuzimaju nadležnosti ministarstava, ali i bankarskog sistema. Narodna kancelarija predsednika Republike realizuje projekat gradnje stanova, agencije kreditiraju određene sektore i projekte, a na osnovu uredbi. To je klasičan primer korupcije državnim uticajem i zloupotreba javnih fondova. Predlog zakona i promene Ustava o Parlamentu sa 125 poslanika, Vlada sa 15 ministarstava i ograničenim brojem funkcionera, primerena snazi privrede i potrebama građana nije naišla na podršku vlasti koja je ostala na verbalnim zalaganjima za štednju u vreme krize. Srpska ekonomija je u velikoj meri zavisna od EU i upravo to govori u prilog strateškog opredeljenja SNS da Srbija mora imati dva izlaza, da bi trebalo podsticati priliv kapitala i iz drugih zemalja i regiona (Rusija, istočna Evropa, Azija, Afrika, Južna Amerika…).

Da li postoji alternativa liberalnom kapitalizmu i kako bi ona po vama glasila?
Trijumf finansijskog kapitalizma izrodio je finansijsku krizu čije je jedino rešenje uravnotežavanje tržišta kroz pravnu državu. A to upravo znači da država mora da nametne društveni ugovor koji određuje principe sigurnosti i jednakosti koje važe za sve i da izbegne jačanje nejednakosti između „upućenih“ i onih drugih. Ekonomska, monetarna i budžetska politika mogu u tom slučaju da regulišu ekonomske cikluse, da podrže potražnju, proizvodnju i zaposlenost. Tako su u modernom društvu „upućeni“ važniji od onih koji drže kapital. Oni izvlače profit iz privremene rente (informacije) koju znaju da unaprede. Oni su građani jednog sveta, sveta finansija. Trebalo bi se odlučiti na predvidljivu podelu, zakonsku i ugovornu, svetsku štednju, zahtevajući smanjenje zaduživanja zemljama bez štednje do nivoa koji može da se finansira iz njihove stvarne proizvodnje.

Kakav je pokazatelj činjenica da su najavljene strane investicije ostale na nivou tek pukih obećanja? Koji bi parametri dobrog poslovanja trebalo da se steknu da bi Srbija bila viđena kao poslovni ambijent poželjan stranim investitorima?
SNS će obezbediti povoljnu klimu za SDI, a to je predvidljiva procedura i stabilna zakonska regulativa. Dugotrajan i koruptivni put dobijanja dozvola za izgradnju objekata je najveća brana SDI. Borba protiv korupcije mora biti preventivna, a mi smo svoj stav o tome uobličili u konkretan zakonski projekat o javnim nabavkama, po kojem uštede iznose između 740 miliona evra i jedne milijarde evra na godišnjem nivou. Zloupotrebe u procesu privatizacije  takođe čine Srbiju neatraktivnim mestom za ulaganje. Vlada je dužna da objasni uzroke i imala je mogućnost da ih spreči, jer smo je na vreme upozoravali na pogubne posledice Zakona o privatizaciji koji nije imao skrivene mane, već očigledne i podržavane nedostatke. Ljudi su na protestima i ulicama  izražavali svoj protest, zato što država i Vlada nisu štitile osnovno pravo čoveka na rad, na pravo da mu se zarađeno plati. To je takođe bila vrlo ilustrativna  slika o državi i njenom odnosu prema imovini o kojoj je odlučivala, ali i prema svojim građanima, poreskim obveznicima. Država je morala da bude najzainteresovanija da obezbedi zaposlenost,  jer je to za državu jedini trajan izvor prihoda, a ne jednokratna prodaja preduzeća. Vlast je sebi kupovala koalicije i kabinete, moćne prijatelje  i podršku, a ostavila je veliki broj građana na ulici, bez mogućnosti da se zaposli u nekom novom preduzeću.

Dinkić je priznao i da je bilo prljavog novca u pojedinim privatizacijama, ali da se to nije dešavalo od kada je on preuzeo resor. Ko bi trebalo da snosi odgovornost zbog toga što se kupovinom preduzeća prao prljav novac?
Sva besmislenost i drskost te izjave sadržana je u najsvežijem primeru, koji nije jedini, činjenici da je prijateljstvo Dinkić-Nik Đivanović i Nik Đivanović-Miša Omega prošlo kroz fazu zajedničkog rada prve dvojice na finansijskim zakonima, da su druga dvojica imala značajno učešće u ozbiljnim privatizacijama, i da je na kraju Dinkić „hrabro“ prozvao trećeg zbog štrajka na pruzi. Šta će biti dalje, već dugo čekamo da nešto čujemo o tome, ali iz sudnice, a ne iz medija. O izuzetnoj „dobronamernosti“ govori njegova izjava da su se oni dogovorili da ne dozvole ulazak prljavog novca u bankarski sektor, za razliku od preduzeća. Da je Vlada uvela red u bilo kojoj oblasti kojom ona rukovodi, da je na primer pokazala minimum ozbiljnosti u borbi protiv korupcije, da je odmakla dalje od poziva na borbu i formiranja odbora, agencije, komisije, saveta za borbu protiv korupcije, da je stavila pod kontrolu trošenje novca iz budžeta, da je preduzela bilo kakve mere prema Agenciji za privatizaciju koja je svojim nečinjenjem i gledanjem kroz prste dovela do ovakvog stanja, nikome ne bi smetalo da postoje i pravila štrajkovanja.

Kako ocenjujete zvaničan stav američke korporacije „Ju-Es-Stil“da mora da ode iz Srbije, jer kineski gigant diktira nova tržišta. Budući da je reč o strateškoj kompaniji, da li se može zaključiti da Srbija više nije predmet američkih interesa?
Ono što dobijete na poklon, bez mnogo truda, prepuštate drugom kad prestane da bude izvor značajnog profita na koji ste se navikli. Ali Vlada u sličnom sastavu, koja je zbog te privatizacije – stečaja, mnogim prijateljima i poveriocima pokazala da joj nije baš mnogo stalo do pravne sigurnosti, do zakonitosti, nije izvukla iz te prodaje u stečaju ni najsitniji profit za državu, čak ni politički. A koliko su lični interesi bili motiv za takav postupak, ne znamo ni deceniju kasnije. Znamo da su lični i partijski interesi još uvek odlučujući u definisanju ciljeva, prioriteta, zakonskih projekata.

Demokratski optimizam vladajućih struktura opet ide u prilog najave ekonomskog buma u ojađenoj dolini gladi. Da li priča o „Fijatu“ posle neispunjenih obećanja iz 2008. godine može da „pije vodu“?
„Fijat“ vozi od kandidature do izbora.  Ako politički provozate novi srpski „Fijat“u rikverc, trebalo bi da primetite da se u izjavama o renesansi automobilske industrije menjaju samo datumi, primetio je duhoviti analitičar. Za nas, građane Srbije, nije nimalo duhovito četvorogodišnje subvencionisanje, direktno i indirektno ulaganje i čak garantovanje za zaduživanje „Fijat automobili Srbija“, o čemu nije bilo govora kada se u prošloj izbornoj kampanji najavljivala investicija veka. Stotine miliona evra je uloženo iz budžeta i kao i za sve subvencije koje u poslednjih šest godina iznose pet milijardi evra nemamo procenu efekata na zaposlenost, budžetske prihode, a kamoli izveštaj o tome.

Rekli ste da je ova Vlada najneuspešnija u novijoj istoriji Srbije? Na čemu temeljite vaše tvrdnje?
Umesto 1.000 evra prihoda od besplatnih akcija, svaki punoletni građanin je od Vlade dobio novo zaduženje od 1.250 evra. SNS sa zadovoljstvom odgovara DS-u i pred građane izlazi sa istinitim  i konkretnim podacima koje nikakva demagogija i lažna statistika ne mogu da opovrgnu. Egzaktni podaci nepobitno ukazuju da je vlada Mirka Cvetkovića,  poređenjem onoga što je obećano i onoga što je realizovano, najgora srpska  vlada u poslednjih pola veka. Prvi cilj Vlade je bio prosečan realan rast privredne aktivnosti od sedam odsto godišnje, što bi značilo da je danas  realni nivo aktivnosti za oko 30 odsto veći nego 2008. godine. Nasuprot tome, privredna aktivnost će, polazeći od najoptimističnijih ocena, zabeležiti kumulativni rast od samo dva odsto, što ukazuje da je u  protekle četiri godine realizovan  petnaest puta slabiji rezultat. Istovremeno, industrijska proizvodnja je smanjena za 10 odsto, a realna građevinska aktivnost čak za 30 odsto.
Vlada nas je uvela u ciklus dramatičnog rasta zaduženosti, jer je dug države  za poslednje četiri godine uvećan za preko šest milijardi evra, čime je probijena  zakonska granica zaduženosti od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ako se tih šest milijardi evra novog javnog zaduženja podeli sa 4.800.000 punoletnih građana Srbije, dolazimo do neverovatnog podatka da je svaki punoletni građanin umesto 1.000 evra obećanih za besplatne akcije javnih preduzeća dobio 1.250 evra novog zaduženja, a svaka prosečna porodica je zadužena za vreme mandata premijera Cvetkovića za dodatnih 3.000 evra. Danas stopa nezaposlenosti je preko 24 odsto, što je duplo više u odnosu na obećano. Broj formalno zaposlenih se izjednačio sa brojem penzionera, čime je ugrožena isplata penzija jer iz njihovih zarada više ne može da se izdvoji dovoljno za popunjavanje penzionog fonda.
Obećanje se odnosilo i na to da će poljoprivreda kao razvojna šansa Srbije dobiti adekvatno mesto u ekonomskoj politici  Vlade. To adekvatno mesto je rezultiralo sa, ako  računamo učešće agrarnog budžeta u ukupnim budžetskim sredstvima, dva najmanja agrarna budžeta u istoriji Srbije. Takođe, danas imamo najmanje zasejanih površina od 1945. godine, i stočni fond koji je na nivou iz 1895. godine. Preostala dva cilja Vlade bila su usmerena na povećanje standarda stanovništva, odnosno smanjenje regionalnih razlika u nivou razvijenosti.

Slogan „Za bolji život“ upućuje na ciljano odricanje u ime srećne budućnosti. Čega bi narod još trebalo da se odrekne?
Odgovor na pitanje kakav nam je danas standard najpre ćemo naći u svom novčaniku. Naravno da je godišnji pad proizvodnje pratilo dramatično pogoršanje životnog standarda. Kretanje realnog prometa u trgovini na malo upućuje na zaključak da se stvarni pad životnog standarda kreće oko 35 odsto, što je verovatno bolji odraz stvarnog stanja.
Trebalo bi istaći da  Vlada premijera Cvetkovića ne zaslužuje prelaznu ocenu ni za realizaciju preduslova koje je postavila za ostvarenje prethodno navedenih ciljeva. Ovoj Vladi je pošlo za rukom ono što nije nijednoj Vladi pre premijera Cvetkovića u poslednjih 50 godina, a to je da duplira budžetski deficit sa 70 milijardi 2008. godine na 152 milijarde dinara projektovane ovim budžetom, a sada se ispostavilo da će to biti i više za dodatnih 30 milijardi dinara, jer se neće realizovati planirani ekonomski rast. Podsećamo samo na neke krupne infrastrukturne projekte koje je Vlada obećala da će započeti, a koje još niko nije video: izgradnja autoputa prema južnom Jadranu, modernizacija železnice i mreže regionalnih puteva, modernizacija Koridora 7, početak izgradnje gasovoda „Južni tok“ i slično. Najporaznijim se čini, ipak, obmana mladih ljudi pred kojima je budućnost i koji će biti nosioci novog razvoja. Njima je obećano zapošljavanje i rešavanje stambenih pitanja, što bi predstavljalo najbolju branu njihovom odlasku u inostranstvo. Kako su oni to shvatili, opet zaključite sami iz podataka da su Srbi četvrta nacija u svetu po broju azilanata u EU (ispred nas su samo Avganistan, Rusija i Irak).

Koja je vrednost ostanka Kosova i Metohije u sastavu Srbije, kako u tradicionalnom, duhovnom i nacionalnom smislu, tako i u ekonomskom smislu?
Neprocenjiva. U svakom smislu. Obavezujuća za svaku vlast. U punom smislu te reči.

Na koje načine je država ubila sopstvene razvojne banke da bi oslobodila prostor stranim?
Površnost i samovolja Mlađana Dinkića prilikom donošenja odluka i zakonskih projekata prvi put je demonstrirana u svojoj punoj brutalnosti na primeru uništavanja bankarskog sistema Srbije. Od tog trenutka sve je postalo moguće. On je od države napravio bogalja dobrovoljca. Od posrnule privrede, prosjaka sa štapom, pretvorili smo se u državu prosjaka sa šeširom. Želja da bude upamćen po svaku cenu, ma koliko štete naneo dugoročno državi i privredi, počev od uništavanja bankarskog sistema, sukcesije „rešene“ za četiri dana, podržavljenje banaka uz zloupotrebu otpisa dugova (Pariskog, Londonskog kluba…), privatizacije po svaku cenu, prevaru sa „Nacionalnom štedionicom“, učešće u projektima stvaranja Agencija preko kojih su mimo budžeta, kontrole Parlamenta i građana trošene ogromne sume novca… On je jedan od glavnih zagovornika da se novac stečen privatizacijama uloži u dobijanje izbora i 2007. i 2008. godine kroz potrošnju, kroz preskupo dovođenje stranih investitora koje u isto vreme rastuća korupcija odbija. Kad je vlastoljubiv čovek u vrhu vlasti, vrlo brzo režim u celini postaje represivan, što znači: prema gore – ponizno, a prema dole – surovo. Danas trovači postaju lekari.

Kako ocenjujete gotovo ratnički ton DS-a u predizbornoj kampanji?
Kao vidljiv i bučan strah. Strah od sebe samog jer je prepoznat i razgolićen u svojim lažnim obećanjima, lažnim akcijama i lažnim kajanjima. Na nama je da uverimo narod da je moguće drugačije živeti i da je vlast odgovornost. Da vlast mora biti ograničena, smenjiva i kontrolisana. Sa ovakvim ljudima na vlasti nema perspektive, jer jedina budućnost koju vide je strah od promena i sve sagledavaju kroz lični i trenutni interes. Gubitak vlasti doživljava se kao gubitak glave.

Kako komentarišete afere poput Mosta na Adi, Mosta kod Beške, „BUS PLUS“-a…?
Kao ruganje građanima  koji plaćaju porez i tako finansiraju projekte koji su pomalo u interesu građana, a mnogo više u interesu pojedinaca. Kao ruganje i ismevanje elementarne logike, matematike, cene koštanja. Kao ponižavanje  institucija, revizora pre svih, koji se osmeli da napiše izveštaj o kontroli i stvarnim troškovima koji se skrivaju od građana (npr. Grad će prikazati umanjene troškove za izgradnju mosta i uskratiti republičkom budžetu poreza 23,5 miliona evra  – to je vrednost zahteva podnetog 26.07.2011. godine Ministarstvu finansija za oslobađanje od PDV-a za radove na mostu na Adi). To je otkriveno kršenje dogovora. Šta još nije otkriveno? Možda će nam tek neki sledeći izveštaj DRI pokazati sve tamne vilajete vlasti koja će učiniti sve da što duže ostane vlasnik novca koji prikuplja od svih, a daje ga odabranima, svojima – po partijskim i  poslovnim linijama.
Za Severni pristupni put konsultantskoj firmi „Luis Berger“ je za upravljanje projektom i koordinaciju aktivnostima plaćeno u 2010. godini gotovo 500 hiljada evra za rad koji ne overavaju i ne potpisuju ovlašćena lica nadležne Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju grada, već to čini sam konsultant!!! Projekat „BUS PLUS“ liči na zatamnjene stranice ugovora sa „Fijatom“,  iz kojeg ne možete da saznate ni ko su osnivači. Ne znamo koga to Grad čini bogatim i uspešnim o trošku građana.

Da li SNS ima infrastrukturu stručnih ljudi spremnih da prilikom  formiranja Vlade sprovedu najavljene reforme?
Sposobni ljudi blagovremeno sprečavaju uzrok problema, a posledicama se bave nesposobni ljudi. A u stranki  i u narodu puno je sposobnih i kreativnih. Finansiranje deficita budžeta zaduživanjem iz kojeg novac curi na sve strane, kroz javne nabavke, stotinama agencija ili ne nalazi put do budžeta nenaplaćivanjem poreza i sivom ekonomijom je nedopustivo. Za ulaganja u infrastrukturu neophodna je namenska kontrola kredita. Sprečavati zloupotrebe, a ne rasipati novac, energiju i znanje ljudi u dokazivanje zloupotreba. Za svaku kasu postoji sistem „duplog ključa“, samo u Srbiji partijskog kapitalizma iz te kase uzima koliko hoće svako od koga zavisi opstanak vlade. Monopol se smanjuje konkurencijom, pogledajte rešenja iz našeg Predloga zakona o javnim nabavkama.

Srbija neće moći dugo da bude neopredeljena između dva carinska saveza, EU i Evroazijskog. Kome biste više poverenja poklonili?
Decu pitaju koga više voliš: mamu ili tatu? Tako ih učimo odmalena da se opredeljuju i rizikuju da povrede jednog ili drugog roditelja. A potrebni su im oboje. I  Srbiji je potreban svaki savez. Jedan ne isključuje drugi. Zašto mi sebi ograničavamo izbore potrebom opredeljivanja. Čovekovu snagu uvećavaju prijatelji. Mogućnost razvoja države uvećava se uključenošću u sva tržišta koja su joj dostupna.