Izbori na Kosovu i Metohiji ne krše međunarodno pravo

Aleksandar Pavić

Odlukom predsednika Srbije Borisa Tadića, kao i predsednice Narodne skupštine Srbije Slavice Đukić-Dejanović, 13. marta su raspisani parlamentarni, odnosno lokalni izbori u Srbiji, koji treba da se održe na Đurđevdan, 6. maja 2012. Dok je odluka predsednika države opšteg karaktera, odluka predsednice Skupštine bavi se i specifičnostima. Naime, u odluci su navedene opštine i gradovi u kojima neće biti održani lokalni izbori, zbog toga što su tokom prethodne četiri godine u tim sredinama bili održani vanredni izbori, pa stoga njihovim vladama mandati još nisu istekli. Na tom spisku se nalazi i nekoliko kosovsko-metohijskih izbornih jedinica: skupštine opština Kosovska Mitrovica, Leposavić, Peć i Novo Brdo, kao i skupštine grada Prištine. Iz toga bi trebalo da sledi da su izbori raspisani u ostalim kosovsko-metohijskim mestima gde su mandati lokalne samouprave istekli. No, konstrukcija drugog stava pomenute odluke je takva da je, po običaju sadašnje beogradske vlasti, ostavljen prostor za dvosmislena tumačenja kada je reč o najvažnijim državnim pitanjima: „U skladu sa Rezolucijom 1244 SB Ujedinjenih nacija, Vlada Republike Srbije će, u saradnji sa UNMIK-om, preduzeti sve neophodne radnje u vezi sa izborima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.“ Dakle, nedoumica koju je predsednica Skupštine svojim aktom o raspisivanju lokalnih izbora u startu nametnula je sledeća: da li „preduzeti sve neophodne radnje u vezi sa izborima“ nužno znači i njihovo održavanje? Prema dosadašnjem iskustvu sa vladajućom garniturom u Srbiji, odgovor u najboljem slučaju može da glasi – može ali i ne mora. Štaviše, moglo bi se reći da je, korišćenjem tako nejasne terminologije, beogradska vlast ostavila otvorenom i mogućnost neodržavanja izbora u južnoj srpskoj pokrajini. Jer, u protivnom, mogla se koristiti neka sasvim izričita formulacija – npr. „neophodne radnje u vezi održavanja/sprovođenja izbora“.

Čak i prividno oštra retorika stranačkog šefa predsednice Skupštine, ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, sadrži relativizujuću terminologiju. Tako, s jedne strane, Dačić bombastično izjavljuje da je „predsednica skupštine raspisala izbore na Kosovu i Metohiji“ pa je stoga „svaka priča završena“, dodajući da „Srbija apsolutno ne želi da razgovara o tome da li treba da raspisuje izbore na Kosovu i Metohiji“. Međutim, to nije sprečilo Dačića da odmah doda da „treba videti da li je u delu lokalnih izbora neophodna saradnja sa UNMIK-om, da li će oni biti saglasni da se ti izbori održe“. Drugim rečima, Dačić je ostavio mogućnost da UNMIK ne da saglasnost za održavanje lokalnih izbora na KiM. Štaviše, on je čak jasno prepustio UNMIK-u konačnu reč o održavanju (a ne samo pukom raspisivanju, o kojem Dačić jedino i govori i „ne želi da razgovara“) izbora na KiM. Sve ovo su tipične igrarije sadašnjih beogradskih vlasti kada je reč o kosovskom pitanju – retorika koja ne obavezuje ni na šta, a ostavlja prostor za novu trgovinu ili ustupke.

Ovde je potrebno, čisto radi konceptualnog razjašnjavanja situacije, postaviti jedno manje-više retoričko pitanje – zašto vlast daje dvosmislene izjave o stvari koja bi trebalo da bude nesporna, bar ako se KiM istinski smatra integralnim delom Srbije?

Odgovor na ovo pitanje ne zahteva preterano razmišljanje. Beogradska vlast, s jedne strane, sigurno nije smela da dozvoli sebi luksuz da uđe u izbornu kampanju kao politička snaga koja je zabranila, odnosno nije bar formalno raspisala izbore na Kosovu i Metohiji. To bi obesmislilo sve napore koji su uloženi – a i ogromne ustupke koji su napravljeni (dogovor o samostalnom nastupu „Kosova“ na regionalnim skupovima, dogovor o „integrisanom upravljanju granicom“) – da bi se u poslednji čas pred krajnji rok za raspisivanje izbora od Brisela izdejstvovalo parče papira zvano „kandidatura za članstvo u EU“, kojim bi se moglo mahati pred biračima i slaviti „pobeda“ politike „i Kosovo i Evropa“. Otvoreno neraspisivanje izbora na KiM bi, dakle, poništilo tu izborno-propagandnu jednačinu do koje je vlastima toliko stalo.

S druge strane, terminološki nedvosmisleno raspisivanje izbora na KiM bi, bar naizgled, (ponovo) dovelo vlast u potencijalni sukob sa zapadnim silama koje su joj i udelile pomenutu „kandidatsku“ milostinju. Jasno je da te iste zapadne sile ne žele da Srbija ima išta više sa svojom južnom pokrajinom, osim „dobrosusedskih odnosa“, tj. odnosa kakve ima i sa svakom istinskom, međunarodno-pravno priznatom i legitimnom državom. Međutim, zapadne sile su takođe svesne da vlast poput sadašnje mogu da gaje u Srbiji samo ako joj dozvole postepeno, jedva primetno odricanje od kosovsko-metohijske teritorije i suverenih prava Srbije na nju, putem raznoraznih „pregovaračkih“ procesa tokom kojih bi Srbija, polako ali sigurno trebalo da se odrekne jedne po jedne ingerencije koja joj pripada, što bi u isto vreme bilo i u službi afirmisanja sablasnog koncepta „kosovske državnosti“.

Razume se, ne može se znati šta su sve beogradske vlasti dogovorile sa Briselom/Vašingtonom iza zatvorenih vrata, mimo pismenih ili usmenih dogovora koji su javno obnarodovani, pa se stoga ne može sa sigurnošću reći da li su se vlasti već, „u četiri oka“, odrekle održavanja izbora na KiM, te je sadašnja nedorečena odluka predsednice Skupštine samo puki teatar, prvi korak u novom „kuvanju žabe“ i navodnom „dizanju tenzija“ u odnosima sa Zapadom sa unapred poznatim ishodom, ili je vladajuća koalicija, ipak ne uspevajući da dobije nikakve garancije od svojih zapadnih „strateških partnera“, jednostavno rešila da se unapred osigura, tako što će, s jedne strane, napraviti „ispravan“ i jedini zakonit potez i objaviti nameru (ali ne i rešenost) održavanja izbora na KiM a, s druge, ostaviti prostor za uzmicanje u slučaju (novog) pritiska sa Zapada.

U svakom slučaju, kako se moglo i očekivati – da li u tajnoj koordinaciji sa beogradskim vlastima ili ne – javni zapadni pritisci protiv održavanja srpskih izbora na KiM su već krenuli. Portparolka potpredsednice Evropske komisije Ketrin Ešton, Maja Kocijančič, je već istog dana, 13. marta, poručila svežim beogradskim „kandidatima“ da „raspisivanje izbora na Kosovu nije u skladu sa međunarodnim obavezama Srbije i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija“. Britanski „ambasador“ na Kosovu, Jan Klif, bio je još izričitiji, izjavivši da će „Evropska unija insistirati da se na Kosovu ne organizuju lokalni izbori Srbije“. Šlag na tortu predstavljaju izjave iz uobičajenog repertoara izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, neosuđenog slovenačkog ratnog huškača Jelka Kacina, koji poručuje da treba otpočeti sa „pažljivim uklanjanjem takozvanih paralelnih struktura na severu Kosova“.

Kao što se takođe moglo očekivati, skoro isto tako munjevito su usledile i prve relativizacije iz redova beogradskog državnog vrha. Tako je, kako prenosi državna agencija Tanjug, državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović odmah izjavio da Srbija „mora poštovati međunarodni pravni dokument kakav je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN kada je u pitanju održavanje izbora u pokrajini“, dodajući da je „tehnički neizvodljivo da se izbori održe, pogotovo južno od reke Ibar, ako za to ne budemo imali i podršku međunarodnih misija na Kosovu“, kao i da, „ako ta podrška izostane, bojim se da nećemo moći da izvedemo operaciju koju nameravamo, tj. izbore na lokalu, a onda ugrožavamo i izbore za parlament i za predsednika Srbije koji su za Srbe na Kosovu takođe veoma značajni“.

Stvar oko izbora je, dakle, sa ustavno-pravnog terena prebačena na teren politike i javne i tajne diplomatije, što predstavlja tipičan nedržavotvorni, protivpravni voluntarizam koji karakteriše sadašnju vlast. Možemo očekivati da će se u javnosti u narednim nedeljama „lomiti koplja“ između vlasti i zapadnih sila oko toga da li je „moguće/ispravno/legalno/realno“ itd. održavanje izbora na KiM, što će se neminovno odraziti i na samu izbornu kampanju. Iskustvo govori da će Beograd biti taj koji će na kraju da popusti (ako već tajno i nije), verovatno uobičajenim pravljenjem „kompromisa“ dovoljno trulog da će svako moći da ga tumači na svoj način i proglasi „pobedu“, a da ga sprovodi onaj koji je najjači ili najistrajniji – to jest, svako ko nije beogradska vlast.

U iščekivanju daljih koraka u tom pravcu, bilo bi ipak bitno ustanoviti s kakvim argumentima bi država Srbija – kada bi htela da bude država – istinski raspolagala u korist održavanja izbora na Kosovu i Metohiji. Odgovor na to pitanje nije samo stvar akademskog načela. On može da ukaže i na to da li se budući očekivani ustupci vlasti mogu istinski opravdati i kako prema tome mogu da se postave protivnici vlasti na izborima, ali i da uputi Srbe na KiM u to da li je pravo na njihovoj strani.

Da bi se dobio odgovor na pitanje da li je održavanje srpskih izbora na KiM nešto što je neupitno, ne treba nam ništa više nego da konsultujemo Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o proglašenju kosovske nezavisnosti, od 22. jula 2010. Videće se da ono može da nam ide i na ruku, ako za to postoji volja.

Proučavanje mišljenja MSP zapravo ne zahteva preteranu iscrpnost, jer nam ono daje vrlo jednostavne odgovore. Dakle, ono što nijedna analiza pomenutog mišljenja ne može da ospori je sledeće: MSP je svojim autoritetom legitimisao svaku samozvanu grupu građana, i to potencijalno ne samo na KiM već bilo gde u svetu, da mimo strogo definisanih, legalnih institucija sebe proglasi za „predstavnike naroda“ i, zatim, donese bilo kakav akt, uključujući i „objavu o nezavisnosti“ a da to ne predstavlja međunarodno nelegalan akt. Ili, da citiramo MSP: „Sud utvrđuje, da usvajanje deklaracije o proglašenju nezavisnosti ne krši bilo koju od primenjivih normi međunarodnog prava“. Štaviše, u stavu 118 Mišljenja, sudsko veće MSP konstatuje i to da Rezolucija 1244 ne sadrži nikakvu odredbu koja bi se odnosila na takvu grupu građana – tj. „autore objave nezavisnosti“ prema terminologiji Suda – a koja bi im izričito zabranila da proglase nezavisnost.

Drugim rečima, Savetodavno mišljenje MSP je teritoriju Kosova i Metohije pretvorilo u mesto gde doslovce svaka grupa ljudi može sebe proglasiti „državotvornom“, uz sigurnost da ono što čini ne predstavlja kršenje međunarodnog prava. Kao što je pomenuta grupa od „sto i nešto više lica, nepovezanih sa Ujedinjenim nacijama” (oprečno mišljenje sudije Benune, stav 32.) koja sebe nije smatrala delom Privremenih institucija koje je uspostavila Rezolucija 1244 SB UN i, stoga, nije bila podložna obavezama koje te institucije imaju prema 1244, mogla da legitimno proglasi „nezavisnost“ 17.2.2008, očigledno je da i bilo koja druga grupa na KiM može da nastupa na sličan „državotvoran“ način. Tako npr. Aljbin Kurti i njegovo „Samoopredeljenje“, kad im se već ne dopada međunarodni protektorat koji je uspostavljen nad „Kosovom,“ mogu da donesu sopstvenu „deklaraciju o nezavisnosti“ od te tvorevine, i krenu u „građenje države“ – a da ne budu okvalifikovani kao kršioci međunarodnog prava.

Isto tako mogu da postupaju i Srbi na bilo kom delu KiM. Srbi sa severa pokrajine su taj recept na neki način već isprobali, putem svog februarskog referenduma, na kojem ih se preko 99% izjasnilo da ne prihvata bilo kakve „kosovske“ institucije. Primetiće se da, osim oštrih diplomatskih protesta, nikakve konkretne reakcije od okupacionih zapadnih sila nije bilo, niti je pokušano sprečavanje održavanja referenduma. Jedan od razloga za to zasigurno leži i u činjenici da su, ustvari, Srbi sa severa postupili naspram „Privremenih institucija na KiM“ na isti način kao i šiptarski prvaci koji su proglasili „nezavisnost“. Mogla bi se u tom svetlu konstatovati i najnovija izjava „specijalnog predstavnika EU na Kosovu“, Samuela Žbogara, koji je 14. marta u Prištini izjavio da „Evropska unija nema snage da zabrani održavanje izbora bilo gde“ (pa tako ni na KiM). Ako je, pak, Žbogar mislio na nešto drugo, onda ga svakako treba podsetiti i na Mišljenje MSP, koje mu, hteo-ne-hteo, daje za pravo.

Dakle, MSP je svojim Savetodavnim mišljenjem istinski otvorio Pandorinu kutiju, kako su mnogi i upozoravali, možda čak i mnogo veću nego što je mogao da pretpostavi. Samozvane grupe građana bilo gde mogu da deluju suvereno, a da to ne bude okvalifikovano kao međunarodno-pravni prekršaj. Ne postoje, posledično, ni „paralelne institucije“ koje su suprotne međunarodnom pravu, pa čak ni Rezoluciji 1244. Jer, prema stavu 115 Mišljenja MSP, „nema naznake da je Savet bezbednosti nameravao da… nametne bilo kakvu specifičnu obavezu za delovanje ili zabranu delovanja bilo kom drugom činiocu“ – osim „zemalja-članica UN“, „organa UN“ i „OVK i drugim naoružanim kosovsko-albanskim grupama“. Ispada da svaka grupa građana na KiM ima pravo da deluje prema svom nahođenju, pod uslovom da se ne poziva na institucije Privremene uprave ili terminologiju Rezolucije 1244. To se političkim rečnikom zove recept za anarhiju. No, to je sad već problem MSP i onih koji bi da njegovo mišljenje tumače na neki drugi način.

Ono što je bitno za nas je sledeće: ako Srbi na KiM žele da održe bilo kakve izbore, bilo kad i bilo gde – oni na to imaju puno (međunarodno) pravo. Jer, poput onih koji su proglasili „kosovsku nezavisnost“, a kako to neutralno konstatuje stav 105 Mišljenja MSP, kosovsko-metohijski Srbi su „odlučni da ‘reše’ status Kosova“ i pruže svom narodu „jasnoću o sopstvenoj budućnosti“, što u njihovim slučaju znači izvesnost da su i dalje sastavni deo Srbije. Pritom, baš kako to definiše stav 105, oni sasvim legalno mogu da preduzimaju radnje „bez namere da one postanu punovažne unutar pravnog poretka koji je stvoren za prelazni period“, tj. unutar pravnog poretka koji je važio od uspostavljanja Rezolucije 1244 pa sve do 17.2.2012, a koji sada praktično visi negde u etru virtuelne stvarnosti. Bitno je, kako nalaže stav 107, da Srbi nikad ne nastupaju u svojstvu predstavnika „Kosovske skupštine“, i onda mogu da sasvim legalno, tj. ne kršeći odredbe postojećeg međunarodnog prava, izvršavaju svoje radnje. Takođe je bitno, prema istom stavu, da svoje akte nikako „ne prosleđuju Specijalnom izaslaniku Generalnog sekretara UN radi štampanja u Službenom glasniku“, jer onda nemaju nikakve obaveze prema privremenim institucijama koje proizilaze iz Rezolucije 1244, pa stoga ni prema EULEKS-u. Pri svemu tome, prema stavu 118, kosovsko-metohijski Srbi ne bi na bilo koji način svojim radnjama prejudicirali konačno „političko rešenje“, pošto se ta obaveza odnosi samo na „međunarodno civilno prisustvo“ na KiM, „a ne na druge činioce“. Sa svoje strane, državni organi Srbije imaju puno pravo, ničim ograničeno od strane MSP, da priznaju rezultate tih i takvih izbora, i da ih smatraju delom svom unutrašnjeg poretka, baš kao što zapadne sile i njihovi vazali smatraju da imaju pravo da priznaju grupu građana koja je 17.2.2008. proglasila „nezavisnost“, i da joj šalju izaslanstva koje nazivaju „ambasadama“. U svemu tome, obe strane mogu, kao i u dosadašnjoj praksi, da se „slože da se ne slažu“ po ovom pitanju. Dve paralelne stvarnosti, na istom prostoru, baš kako sadašnje međunarodno pravo odobrava.

Prema tome, potrebno je reći već sad, otvoreno, na samom početku izborne kampanje: srpski izbori na Kosovu i Metohiji ničim ne krše međunarodno pravo onako kako ga je definisao Međunarodni sud pravde. Oni se sasvim legalno mogu sprovesti, i to na svim nivoima.UNMIK, baš kao i na regionalnim skupovima, može tu da bude prisutan – ali i ne mora. Savet bezbednosti može ali ne mora da da saglasnost. Dakle, načelno, ne postoji validan razlog za beogradske vlasti da odustanu od sprovođenja bilo kakvih izbora na KiM, ili da ne priznaju njihove rezultate, gde god kosovsko-metohijski Srbi smatraju da treba i mogu da ih održe.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)