„Fijat“ vozi od kandidature do izbora

Branko Žujović

Ako politički provozate novi srpski „Fijat“ u rikverc, trebalo bi da primetite da se u izjavama o renesansi automobilske industrije menjaju samo datumi

Izbori će uskoro, pa srpski političari „Fijat“ ponovo voze u petoj brzini. Čini se, mnogo brže od stvarnosti. Najavljuju da će, do kraja godine, fabrika u Kragujevcu proizvesti 30.000 primeraka modela „Fijat 500 L“, a 2013. čitavih 200.000. Propagandno aludiraju na ekonomski zlatnu 1989. godinu, kada je u Srbiji proizvedeno neverovatnih 220.000 automobila.

Kakva smelost u sred svetske ekonomske krize, koja je proteklih godina teško oštetila tržište automobila. I ne samo tržište. Reklo bi se da je ekonomsko beznađe umočvarilo memoriju prosečnog glasača. A na zaborav građana srpska politika, naročito ona dnevna, uvek podmuklo računa.

Ako politički provozate najnoviji „Fijat“ u rikverc i pažljivo pogledate u retrovizor, pronaći ćete u 2008. godini, na primer, izjave Mlađana Dinkića i Borisa Tadića identične prošlonedeljnim: 200.000 automobila godišnje, nova radna mesta, investicije koje će preporoditi Srbiju…

Državna televizija Srbije, 29. septembra 2008. godine objavila je da će do kraja 2009. godine u Kragujevcu početi proizvodnja potpuno novog modela A klase, najverovatnije „Fijata 500“, s planiranim obimom proizvodnje od 200.000 automobila godišnje.

U „drugoj fazi“, do kraja 2010. godine, „Fijat“ je prema istom izvoru trebalo da počne proizvodnju još jednog modela B klase. Najavljena je bila „D-kompakt“ verzija vozila „Uno“, dužine 3,8 metara u dve varijante, od 1.200 i 1.400 kubika. Ukupna najavljena proizvodnja: 300.000 automobila u 2011. godini!

Tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja, Mlađan Dinkić, izjavio je tada da će „do 2011. godine biti ostvarena milijarda evra od izvoza automobila“. Šta više, Sređo Markione i Mlađan Dinkić potpisali su bili i memorandum o razumevanju između „Iveka“ i „Manjeti Marelija“ u oblasti proizvodnje autobusa, specijalnih vozila i automobilskih komponenti.

Ako je verovati „Presu“ od 30. septembra 2008. godine, Dinkić je najavio da će u Kragujevac i Šumadiju ukupno biti investirano od 1,3 do 1,5 milijardi evra. Sada, na televizijskom ekranu imamo „Fijat 500 L“ i državne funkcionere u pozi sajamskih promoterki. Nedostaje samo stvarnost proizvodnje nekoliko stotina hiljada automobila. Automobilski ustanak Šumadije tako je više pitanje mašte i imaginacije političke propagande, nego stvarnosti.

Da se razumemo: održanje automobilske industrije važno je za privredu Srbije. Ono što je takođe važno, ali i štetno, jeste to što je industrija automobila u funkciji stranačke politike, a ne nacionalne ekonomije.

Torinski proizvođač u Kragujevac je došao prožet perspektivom povlastica, koje bi Srbija dodatno mogla da dobije u trgovinskim odnosima s Ruskom Federacijom i enormnim državnim prilozima, kakve ne dobijaju domaća preduzeća.

U medijskom smislu, slično je bilo početkom devedesetih, kada su srpskim ekranima, umesto prugama, jurile kompozicije francuskih „Te-Že-Ve“ vozova, a voditelji gledaocima pretili nepostojećim „švedskim TV detektorima“, ako ne plate RTV pretplatu.

Predizborni brojevi i izjave o skoroj automobilskoj renesansi u Kragujevcu, u štampi i arhivama od pre nekoliko godina i ovi današnji, reprizni, nagone na trezvenu skepsu. Razume se, samo ako trezvena skepsa kao refleks srpskog racija još uvek postoji i ako je vrednija od realizovane vrednosti Dinkićevih hiljadu evra.

Izvor: Glas Rusije