Ekonomska tragikomedija

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Imperijalna propaganda je žestoko zloupotrebila ideju liberalizma. Pod etiketom „neoliberalizma“ sprovela je monstruozni model antiliberalne, kolonijalne ekspanzije

Da li je i vas uplašilo pitanje „Biti ili ne biti?“ na naslovnoj strani prošlog broja „Pečata“? Setićete se da je, u Šekspirovoj tragediji, odgovor bio veoma obeshrabrujući. Na kraju drame – svi su mrtvi: Hamlet i njegovi protivnici (Klaudije i Gertruda, Rozenkranc i Gildenstern), a takođe, kao kolateralne žrtve, Polonije sa svojom decom – Laertom i Ofelijom. Na sceni ostaju samo sporedni likovi: Fortinbras (sa vojskom), Horacije i (valjda i u Danskoj neizbežni) engleski poslanici. Jedni da preuzmu vlast, drugi da prepričavaju žalosnu prošlost, a treći da obaveste da su ubili „koga treba“.
Strah me je da će u srpskoj izbornoj tragikomediji odgovor na čuveno pitanje biti još gori.

NOVA RAVNOTEŽA    
Često podsećam na činjenicu da u ekonomiji (da li srećom?) ne postoji pojam smrti, pa se i monstruozni privredni ishodi, slomovi i masovni bankroti mogu tumačiti samo kao nova ravnoteža – na nižem nivou. Primetili ste da u TV emisijama učeni ekonomisti, objašnjavajući tu ravnotežu, na vrlo specifičan način mašu rukom dole-gore, sugerišući (najčešće) javnosti da smanji zahteve za povećanjem plata i penzija, a državi da poveća subvencije (za kamate) osirotelim bankama u stranom vlasništvu.
Za ekonomske teme mediji, pogotovo u predizbornom periodu, pokazuju veliko interesovanje. Značajan odjek ostavio je kopaonički Biznis forum, na kojem su se poslovni ljudi i političari dogovarali o tome kako bi (i koliko) poreski obveznici trebalo da pomognu krupnim (a prezaduženim) kapitalistima da prebrode krizu likvidnosti, pošto su preinvestirali u nekretnine i poslovni prostor, čije cene nisu skočile prema očekivanjima. Valjda zbog svetske krize ili zbog fantastičnih prepreka koje su Dinkić, Tadić i komp. postavili svakom ozbiljnijem poslovanju u Srbiji.

EVROAZIJSKA UNIJA

[restrictedarea]

Za okupljene biznismene na Kopaoniku, veliko čuđenje izazvala je činjenica da u zemlji u kojoj je malo poslovnih aktivnosti, poslovni prostor ne može da dostigne cene na kojima bi se, u trgovini tim prostorom, ostvarili ozbiljniji profiti. Poslovne „nade“ srpskog biznisa oslanjaju se, zato, pored domaćeg budžeta, na proces integracije sa EU, iz čijih neiscrpnih fondova će se subvencionisati vlasnici zemljišta, a možda i ostalih nekretnina, ukoliko su „politički korektni“.
A oslanjaju se, takođe, na mogućnost preprodaje zapadne robe na tržištu Evroazijske unije (Rusija, Belorusija, Kazahstan), na kojem Srbija ima povlašćen tretman, samo ako neko može da dokaže da je izvezena roba (više od 50 posto) proizvedena u Srbiji. Ugledni eksperti, pa i čitave konsultantske kuće možda se već obučavaju postupku „dokazivanja udela“ u proizvodnji, na radost evroatlantskih partnera koji se oblizuju pri pomisli o profitima na ogromnom tržištu Evroazijske unije.

AKADEMIJA EKONOMSKIH NAUKA    
Nećete verovati, ali daleko manje interesovanje novinara izazvala je diskusija o neoliberalizmu u „Akademiji ekonomskih nauka“, 16. marta, na „Ekonomskom fakultetu“ u Beogradu, mada su se iz unapred priloženih radova i živahne polemike mogle izvući veoma korisne pouke. Ali naravno, ne i obećanja subvencionisanja ovoga ili onoga komercijalnog poduhvata. Zamislite,  niko nije pomenuo mogućnost izgradnje uspinjače uz Kameničku ulicu, dok je svojevremeno (2005) na kopaoničkom forumu Dinkić obećao izgradnju žičare, koja je ubrzo i izgrađena, o trošku poreskih obveznika Srbije, kao nesporni prioritet. Eto jednog od ispunjenih obećanja g. Dinkića, dežurnog „predsednika opozicionara“ u svim srpskim vladama.
Rezimirajući polemičke i lucidne diskusije i radove Boška Mijatovića, Mlađena Kovačevića, Ljube Madžara, Jove Dušanića i Đorđa Đukića, može se zaključiti da je, ne samo u Srbiji, nego i u drugim privredama, imperijalna (evroatlantska) propaganda žestoko zloupotrebila ideju liberalizma. Pod etiketom „neoliberalizma“ sprovela je (sa zapaženim uspehom) monstruozni model antiliberalne, kolonijalne ekspanzije u Latinskoj Americi, tranzicionoj Evropi, severnoj Africi i Aziji.

STRATEGIJE I VIZIJE
U Srbiji, u borbi protiv „neoliberalizma“, a za širu i ozbiljniju državnu regulativu i intervenciju, mnogi ekonomisti (neki i nesvesno) idu naruku Imperiji, kao i političkim i privrednim baronima, koji jedva čekaju stručnu i naučnu potvrdu da je državna intervencije neophodna, dok čvrst pravni poredak baš i nije. Zar zaista neko može, makar i na trenutak, da pomisli da nevolje srpske privrede potiču od ekonomske slobode, a ne od beskrupuloznog diktata halapljivih stranačkih barona, okupljenih ne samo oko Tadića, Dinkića i drugih, nego i na nižim nivoima gradskih i opštinskih štabova, nezasitih u preraspodeli postojećih  resursa  i apanaža?
Sa druge strane, izgleda da su, kod nas, neki pobornici ekonomske slobode spremni da pod imenom liberalizma prihvate i forme najsurovijeg ekonomskog potčinjavanja, kakve danas Imperija primenjuje prema Srbiji i drugim zemljama. Kao što imaju simpatije i razumevanje za instalirane nadmene kompradorske elite feudalno-robovlasničke provenijencije.

[/restrictedarea]