Економска трагикомедија

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Империјална пропаганда је жестоко злоупотребила идеју либерализма. Под етикетом „неолиберализма“ спровела је монструозни модел антилибералне, колонијалне експанзије

Да ли је и вас уплашило питање „Бити или не бити?“ на насловној страни прошлог броја „Печата“? Сетићете се да је, у Шекспировој трагедији, одговор био веома обесхрабрујући. На крају драме – сви су мртви: Хамлет и његови противници (Клаудије и Гертруда, Розенкранц и Гилденстерн), а такође, као колатералне жртве, Полоније са својом децом – Лаертом и Офелијом. На сцени остају само споредни ликови: Фортинбрас (са војском), Хорације и (ваљда и у Данској неизбежни) енглески посланици. Једни да преузму власт, други да препричавају жалосну прошлост, а трећи да обавесте да су убили „кога треба“.
Страх ме је да ће у српској изборној трагикомедији одговор на чувено питање бити још гори.

НОВА РАВНОТЕЖА    
Често подсећам на чињеницу да у економији (да ли срећом?) не постоји појам смрти, па се и монструозни привредни исходи, сломови и масовни банкроти могу тумачити само као нова равнотежа – на нижем нивоу. Приметили сте да у ТВ емисијама учени економисти, објашњавајући ту равнотежу, на врло специфичан начин машу руком доле-горе, сугеришући (најчешће) јавности да смањи захтеве за повећањем плата и пензија, а држави да повећа субвенције (за камате) осиротелим банкама у страном власништву.
За економске теме медији, поготово у предизборном периоду, показују велико интересовање. Значајан одјек оставио је копаонички Бизнис форум, на којем су се пословни људи и политичари договарали о томе како би (и колико) порески обвезници требало да помогну крупним (а презадуженим) капиталистима да преброде кризу ликвидности, пошто су преинвестирали у некретнине и пословни простор, чије цене нису скочиле према очекивањима. Ваљда због светске кризе или због фантастичних препрека које су Динкић, Тадић и комп. поставили сваком озбиљнијем пословању у Србији.

ЕВРОАЗИЈСКА УНИЈА

[restrictedarea]

За окупљене бизнисмене на Копаонику, велико чуђење изазвала је чињеница да у земљи у којој је мало пословних активности, пословни простор не може да достигне цене на којима би се, у трговини тим простором, остварили озбиљнији профити. Пословне „наде“ српског бизниса ослањају се, зато, поред домаћег буџета, на процес интеграције са ЕУ, из чијих неисцрпних фондова ће се субвенционисати власници земљишта, а можда и осталих некретнина, уколико су „политички коректни“.
А ослањају се, такође, на могућност препродаје западне робе на тржишту Евроазијске уније (Русија, Белорусија, Казахстан), на којем Србија има повлашћен третман, само ако неко може да докаже да је извезена роба (више од 50 посто) произведена у Србији. Угледни експерти, па и читаве консултантске куће можда се већ обучавају поступку „доказивања удела“ у производњи, на радост евроатлантских партнера који се облизују при помисли о профитима на огромном тржишту Евроазијске уније.

АКАДЕМИЈА ЕКОНОМСКИХ НАУКА    
Нећете веровати, али далеко мање интересовање новинара изазвала је дискусија о неолиберализму у „Академији економских наука“, 16. марта, на „Економском факултету“ у Београду, мада су се из унапред приложених радова и живахне полемике могле извући веома корисне поуке. Али наравно, не и обећања субвенционисања овога или онога комерцијалног подухвата. Замислите,  нико није поменуо могућност изградње успињаче уз Каменичку улицу, док је својевремено (2005) на копаоничком форуму Динкић обећао изградњу жичаре, која је убрзо и изграђена, о трошку пореских обвезника Србије, као неспорни приоритет. Ето једног од испуњених обећања г. Динкића, дежурног „председника опозиционара“ у свим српским владама.
Резимирајући полемичке и луцидне дискусије и радове Бошка Мијатовића, Млађена Ковачевића, Љубе Маџара, Јове Душанића и Ђорђа Ђукића, може се закључити да је, не само у Србији, него и у другим привредама, империјална (евроатлантска) пропаганда жестоко злоупотребила идеју либерализма. Под етикетом „неолиберализма“ спровела је (са запаженим успехом) монструозни модел антилибералне, колонијалне експанзије у Латинској Америци, транзиционој Европи, северној Африци и Азији.

СТРАТЕГИЈЕ И ВИЗИЈЕ
У Србији, у борби против „неолиберализма“, а за ширу и озбиљнију државну регулативу и интервенцију, многи економисти (неки и несвесно) иду наруку Империји, као и политичким и привредним баронима, који једва чекају стручну и научну потврду да је државна интервенције неопходна, док чврст правни поредак баш и није. Зар заиста неко може, макар и на тренутак, да помисли да невоље српске привреде потичу од економске слободе, а не од бескрупулозног диктата халапљивих страначких барона, окупљених не само око Тадића, Динкића и других, него и на нижим нивоима градских и општинских штабова, незаситих у прерасподели постојећих  ресурса  и апанажа?
Са друге стране, изгледа да су, код нас, неки поборници економске слободе спремни да под именом либерализма прихвате и форме најсуровијег економског потчињавања, какве данас Империја примењује према Србији и другим земљама. Као што имају симпатије и разумевање за инсталиране надмене компрадорске елите феудално-робовласничке провенијенције.

[/restrictedarea]