DVA SVETA – DVE ISTINE

Dmitrij Sedov

Ponovni izbor V.Putina na dužnost predsednika Ruske Federacije pretpostavlja da će biti nastavljena realizacija onih principijelnih stavova ruske spoljne politike, koji su označeni u njegovom članku „Rusija i svet koji se menja“. U tom članku je obrazložen zahtev za obnovu međunarodnog običaja iz vremena bipolarnog sveta kada ni jedna suprotstavljena strana nije sebi mogla da dozvoli kršenje Statuta OUN, a ukoliko bi i dozvolila, kao po pravilu je „plaćala sve što je bila dužna“. Tačno je da se taj red tada držao na metodama zastrašivanja ali je bezuslovno doprinosio učvršćivanju opšte bezbednosti.

Odmah posle uništenja bipolarnog sveta starog obrazca, čiji je temelj predstavljala ravnoteža snaga SSSR i SAD, Zapad je požurio da se oprosti sa duhom ravnopravnosti u međudržavnim odnosima i krenuo je na uspostavljanje jednopolarne globalne dominacije. V.Putin je, u članku „Rusija i svet koji se menja“, dao da se jasno shvati da takva tendencija nije ono, što će Rusija da podrži.

Prema ubeđenju ruskog rukovodstva neophodno je da se radi na obnovi OUN kao instrumentu ravnopravnih i pravednih odnosa među državama. Vašingtonu se šalje signal koji je lako razumljiv: Rusija će jačati kurs prema nezavisnoj i samostalnoj politici. Pokušaj da se pomoću „resetovanja odnosa“ Rusija privuče u borbu za američke interese, umesto za svoje, nije uspela. Rusija neće izvršavati tuđu volju.

Reakcija Zapada na članak V.Putina je vrlo interesantna s gledišta uzajamnog razumevanja Rusije i Zapada.

Sudeći po mlitavoj i skeptičnoj reakciji zapadnog političkog društva članak je postao glas vapijućeg u pustinji. Snage koje u tom društvu određuju ton su se, za dvadeset godina kako im je bilo sve dopušteno, na međunarodnoj areni učvrstile, smatrajući da je njihovo shvatanje sveta nepogrešivo, te su i sluh naštimovali na prihvatanje samo onih zvukova koji odgovaranju njihovoj slici sveta. Reklo bi se da su jednostavne misli V.Putina o ravnopravnosti u međudržavnim odnosima, o suverenosti i uzajamnom poštovanju država, oni preuzeli kroz filter ideoloških predrasuda. Ta reakcija se najbolje videla kod američkih i britanskih političara.

Kako drugačije, kada kod Anglosaksonaca shvatanje međunarodnih odnosa  predstavlja podrazumevanje da je ceo svet pozorište, u kome su oni režiseri.  Takva politička kultura traje već mnogo decenija. Ona se krila ili iskrsavala u zavisnosti od snage protivnika, ali nikada nije potpuno nestajala. Njeni počeci su u radu uticajnih masonskih loža još iz 18. – 19. veka, kada je u Velikoj Britaniji i Francuskoj, a zatim i u SAD, bio napravljen tajni sistem vlasti koji se postepeno proširio na većinu zemalja Zapada. Taj sistem je izgrađen na principima o kojima se nikada nije govorilo otvoreno, ali koji su funkcionisali. Evo nekih od njih:

1.      Postoji realna politika, sa kojom je povezan mali broj ljudi i grupa, i javna politika koja služi kao pokriće za realnu.

2.      Realna politika se uvek organizuje prema interesima uske grupacije u čijim je rukama najveći deo nacionalnog bogatstva. Danas je to nekoliko desetina angloameričkih i jevrejskih finansijsko-industrijskih klanova.

3.      Javna politika predstavlja pozorište u kome igraju plaćene partije,  poznati političari, čitav spektar komercijalnih mas-medija, specijalni mehanizmi za upravljanje masovnom svešću u obliku ideoloških i propagandno-informacionih centara, specijalnih službi, kao i „peta kolona“ iz inostranstva.

Istovremeno je igra na ta dva instrumenta – javna politika „za narod“ i realna politika „za sebe“ – odavno postala činjenica u međunarodnom životu i dobila naziv politike „duplih standarda“. Iako takva formulacija nije sasvim tačna. U stvari – standard je samo jedan: prilaz kreatora realne politike formiranju odnosa sa drugim zemljama isključivo radi svoje koristi. A javna politika je samo dekoracija za licemerno sakrivanje pravih ciljeva. Zato nema nikakvog udvajanja standarda – postoji samo navika da se svet „koristi“ kao poslušno stado.

Sa širenjem ideologije globalizma u svetu lažne moralne kategorije su se još više proširile. U političkoj kulturi Zapada licemerni moralizam je pustio duboko korenje i postao je sastavni deo uticaja na oponente. Posebno treba da se pomenu predstavnici američke „pete kolone“ u mnogim zemljama, u kojima SAD rade na širenju svojih pozicija. Kakvim god motivima da se rukovode te „pete kolone“ po različitim zemljama, bila to rusofobija u Centralnoj Evropi, pogotovo u Poljskoj, „zapadenstvo“u Ukrajini ili „liberalizam“ u Rusiji, svi oni služe anglosaksonskoj „realnoj“politici, vrlo daleko od nacionalnih interesa njihove otadžbine. Teško da će ih bilo kada opravdati izgovor, da su oni pomešali „realnu“ politiku sa „javnom“.

Iz korektnih formulacija u članku V.Putina nameće se zaključak o neizbežnosti novog suprotstavljanja Zapadu. Mi i oni se razilazimo u shvatanju  osnovnih vrednosti međudržavnih odnosa: po pitanjima međunarodnog morala, pravde i ravnopravnosti.

Anglosaksonci nisu nikada bili iskreni pobornici tih vrednosti, a odatle ide i sve ostalo. Njihova nesposobnost da vode iskrenu i ravnopravnu saradnju ne dozvoljava da se napori koji bi vodili istinskom rešavanju najvažnijih svetskih problema ujedine.

Kao primer možemo se setiti ponašanja anglosaksonskih saveznika u Drugom svetskom ratu: oni su čekali da prvo Nemačka i SSSR jedna drugu iscrpu u žestokoj borbi, tako da su drugi front otvorili tek kada je trebalo da se skoči na stepenik zadnjeg vagona voza koji je već odlazio. Taj primer uvek treba da  je na pameti svim političarima koji računaju da će saradnjom sa Zapadom zaraditi dividende.

Kako pokazuje istorija, Amerikanci počinju da slušaju argumente druge strane tek kada ta druga strana poseduje snagu da pregovore sa njima vodi sa pozicija sile“. Tako je bilo i sredinom sedamdesetih godina, kada je SSSR uspeo da postigne raketno-nuklearni paritet sa Amerikom, i 1961, kada su se na Kubi pojavile sovjetske rakete.

Ipak, bez obzira na sve, svi oni – Vašington, London, Brisel, Pariz, pažljivo proučavaju Putinov članak. Pre svega – u njemu traže znake moguće slabosti. Istovremeno na Zapadu ne mogu, a da  ne shvate, da programski članak V.Putina o pitanjima međunarodne politike nije samo plod njegovog ličnog pogleda na svet ili konjukturnih političkih shvatanja. Njegov članak odražava zahteve ruskog društva koje čeka povratak zemlje na pozicije snažne svetske države. A to, što se tiče Zapada, uopšte nije u planu. U svetu se širi uznemirenost zbog politike „duplih standarda“ koja po svojoj suštini predstavlja „zakon džungle“, samo malo prikriven licemerjem. Međutim, takav „zakon“ odbacuje sama priroda odnosa među državama, kojima je, zbog pokušaja međunarodne otimačine, vrlo potreban protivteg. Danas, voljom sudbine, upravo Rusija pravi zahtev za njegovo pojavljivanje.

Kriza oko Sirije i Irana se pretvara u onaj odlučujući faktor koji konačno rasteruje maglu političkih mistifikacija i otkriva novu podelu sveta na dva lagera. U Moskvi se o tome još ne govori sasvim glasno, ali će vrlo brzo takav razgovor postati neizbežan.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)