Dr Radomir Kovačević: NATO genocid

Razgovarala  Biljana Živković

Izveštaj Evropske komisije „Dalja podrška korišćenju zemljišta“, završen u januaru ove godine, obuhvatio je istraživanje zagađenosti poljoprivrednog zemljišta pod nadzorom profesora Volfganga Spira. U izveštaju piše da konzumiranje voća, povrća, mesa ili mlečnih proizvoda, putera i sira kojima se hrane građani Kosova može da ima smrtonosne posledice

NATO je dobro znao kakva opasnost nastaje od municije sa osiromašenim uranijumom. I mi smo, imajući saznanja o korišćenju OU u Zalivskom ratu (1991) i Bosni i Hercegovini (1995), takođe to znali i još pre bombardovanja upozoravali međunarodnu javnost. Adekvatna reakcija međunarodne zajednice, nažalost, izostala je. Tako je Srbija, po ko zna koji put u svojoj istoriji, ostala sama. Agresija je počela 24. marta i trajala je 88 dana, sve do 10. juna 1999. godine. NATO alijansa je, uz brojne tipove oružja, primenila i municiju sa radioaktivnim primesama. NATO avioni A-10A već su 30. marta 1999. godine na teritoriji SR Jugoslavije koristili municiju sa osiromašenim uranijumom, bombardujući rejon Prizrena. Posle zaključenja Kumanovskog sporazuma, 10. juna 1999, i prestanka bombardovanja, na teritoriju SRJ dolaze brojne misije kako bi utvrdile i pratile posledice. Prva od njih, koja Srbiju posećuje još avgusta 1999. godine, bila je međunarodna misija FOKUS, organizacija koju su osnovale Švajcarska, Rusija i Grčka, kojima se kasnije pridružila i Austrija. FOKUS potvrđuje nalaze jugoslovenskih eksperata da je na Pljačkovici iznad Vranja i u Preševskoj dolini korišćena municija sa osiromašenim uranijumom. Eksperti „Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu“ UNEP („United Nations Environment Programme“), odmah posle NATO bombardovanja SRJ takođe su obavili misiju za procenu ugroženosti životne sredine usled agresije. U pomenutom izveštaju je priznata ugroženost životne sredine u četiri takozvane „vruće tačke“: u Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Boru. Uznemirenost međunarodne javnosti zbog pojave takozvanog „Balkanskog sindroma“, u leto 2000. godine, primorala je predstavnike UNEP-a da se ponovo pozabave posledicama korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom po životnu sredinu. U novembru 2000. godine eksperti UNEP-a su obavili misiju za procenu ugroženosti životne sredine na 11 lokaliteta na KiM. Izveštaj je publikovan u aprilu 2001. godine. U pomenutoj misiji nisu, međutim, učestvovali jugoslovenski eksperti.
No, po rečima našeg sagovornika, primarijusa dr Radomira Kovačevića, toksikologa, dugogodišnjeg načelnika Centra za radiološku zaštitu Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu Srbije, danas, 13 godina posle NATO agresije, znamo da su  posledice bombardovanja SRJ osiromašenim uranijumom po zdravlje stanovništva i životnu sredinu, mnogo tragičnije nego što je i jedan izveštaj do sada pokazao.

[restrictedarea]

OU emituje radijacije alfa tipa, ali uvek ima i primesa sa radijacijama beta i gama tipa. Veliku opasnost po zdravlje predstavlja, kažete, udisanje OU.
Najveću moguću opasnost po zdravlje predstavlja upravo inhalacija, udisanje svih štetnih čestica, pa i ovakvih. Uranijum je elemenat sa veoma specifičnim svojstvima, a jedna od najznačajnijih osobina  je piroforičnost, tj. samozapaljivost. Prilikom udara u tvrde barijere veoma lako se pali stvarajući ogromnu količinu uranijumskih oksida. Kinetička energija koju čestica poseduje dovodi do lezija (destrukcije) vitalnih organela svake ćelije, remeteći sve fiziološke procese u ćeliji i na taj način izaziva najčešće ireverzibilno (nepovratno) oštećenje targetovanih (pogođenih) ćelija, a konsekutivno i kumulativno propadanje tkiva i organa, pa čak i organskih sistema. Najranjiviji su organi koji su fiziološki najaktivniji, a to su gotovo svi vitalni organi i skelet, jer se uranijum, mehanizmom jonske izmene, fiksira u kostima i odatle trajno iradira koštanu srž u kojoj se odvija hematopoeza sa najtežom posledicom u vidu malignih bolesti krvi tipa leukemija… Takođe, genotoksičan je i  ukoliko pogodi ćeliju germinativnog epitela dovodi do anomalija koje se manifestuju na potomstvu čak i do 60 generacija posle pogođene prve generacije, a to znači posle 1.800 godina, jer je prosečni individualni reproduktivni vek 30 godina.

Dr Martino Grandolfo (fizičar, direktor glavnog Istraživačkog zdravstvenog instituta i član komisije „Mandeli“), među prvima je upozorio javnost da je otkrio ogroman broj slučajeva limfoma Hočkin, kod njihovih vojnika, tvrdeći da ih prouzrokuje uranijum.
Uznemirenost međunarodne javnosti zbog pojave takozvanog „Balkanskog sindroma“, u leto 2000. godine, „bacila“ je u trans čitavu planetu. Termin ,,Balkanski sindrom“ upravo je došao iz Italije.  Imam knjigu, to je jedina u Srbiji, koju sam dobio iz Rima, odmah po izlasku iz štampe, pod nazivom ,,Onkološka preventiva povratnika sa Balkana“. U njoj je objavljeno, uz program koji bi trebalo primenjivati njihovim vojnicima prilikom ciljanih pregleda, i prvih 13 smrtnih slučajeva od malignih bolesti, uključujući i nekoliko od Hočkinovog sindroma. Potom je otvorena parlamentarna rasprava, i rasprava u Senatu, a sama Berluskonijeva vlada je zbog toga u dva maha bila ozbiljno uzdrmana. Danas je dovoljno otvoriti Internet i videće se da je u Italiji do sada nekoliko desetina vojnika umrlo, njih nekoliko stotina obolelih. Nekoliko desetina dece, koja su potomci tih vojnika, rođeno je sa teškim urođenim manama. NATO to i dalje krije od italijanske javnosti.

Od posledica dejstva OU, do sada je obolelo i umrlo preko 300 hiljada američkih  marinaca koji su bili u mirovnim misijama po svetu. Koliko je, prema vašem saznanju, obolelo i umrlo vojnika, policajaca, civilnog stanovništva na području Srbije?
Srbija, nažalost, ni o ovome nije obaveštena. Naravno da postoji statistička evidencija – ona, doduše, nije savršena, jer Srbija nema informacioni zdravstveni sistem, kompleksan i sveobuhvatan – ali se ti podaci ne otkrivaju javnosti. Međutim, neophodno je istaći da su lažne dileme da li je uranijum kancerogen, jer svi radioaktivni elementi su na IARC listi kancerogenih supstanci sistematizovani u prvu kategoriju. Sve informacije o povećanoj učestalosti, porastu broja malignih oboljenja u Srbiji apsolutno su tačne, samo što bi trebalo nekako doći do podataka Republičkog zavoda za statistiku i nadležnih regionalnih zavoda za zaštitu javnog zdravlja. Kao alarmni primer trebalo bi uzeti saopštenje od Onkološkog dispanzera iz Vranja, za Pčinjski okrug iz 2006. godine, kojim je objavljeno da je 2005. godine utvrđeno kako je malignih bolesti 12 puta više nego što je to bilo 1995. godine. Takođe, u Srbiji, i to bez Kosova i Metohije, 1981. godine obolelih od malignih bolesti bilo je oko 10.000, a 2011. oko 41.000 (od kojih je umrlo oko 30.000). Dakle, za trideset godina broj obolelih od malignih bolesti se učetvorostručio!

Istraživanja domaćih i međunarodnih eksperata potvrdila su da je NATO 1999. godine na prostoru SRJ koristio municiju sa osiromašenim uranijumom. Ali, vodio se i hemijski i biološki rat. Do kakvih ste saznanja došli?
Danas je sofisticirano četiri tipa oružja. Izuzev biološkog oružja, primenili su sve ostalo čime raspolaže savremena civilizacija. Dakle: hemijsko, konvencionalno i nuklearno. A upravo su hteli da njihova municija deluje najmanje trojako: kombinovano, kumulativno i sinergijski. Baš kao što je i njihovo trojstvo beščašća: pohlepa, profit, prestiž. Ni raspeća ne bi bilo da nema trojstva: Juda, Pilat, Kajafa. Sebi su namenili prestiž, a Srbima eutanaziju i leševe. Konvencionalnog oružja, u vidu raznoraznih projektila, ispalili su oko 25.000 tona, što je ekvivalentno za dve i po atomske bombe kojom su zbrisali Hirošimu 6. avgusta 1945. godine. Ime bombe bilo je ,,Mali dečak“! Zamislite licemerje ovog eufemizma! Ispalili su, prema sopstvenom priznanju, 31.000 projektila od osiromašenog uranijuma, kalibra 30 mm i težine 297 grama;  procene naše vojske su da je ispaljeno 45.000-51.000 projektila, dok ruski stručnjaci tvrde da je ispaljeno oko 90.000 projektila. Međutim, prilikom dekontaminacije terena nađeni su projektili mnogo većeg kalibra i težine. Razarajući našu hemijsku industriju oslobodili su velike količine opasnih hemijskih materija. NATO je priznao 112 lokacija, mada smo mi otkrili i 113. Sa lokacija koje su pod faktičkim srpskim suverenitetom (Bratoselce, Reljan, Borovac, Pržar), došlo je do iseljavanja stanovništva.

Da li raspolažete podacima koje su lokacije, i u kojoj meri, dekontaminirane?
Dekontaminacija je obavljena na ukupno pet lokacija. To su poluostrvo Luštica u Crnoj Gori, gde je NATO priznao da je ispalio 400 navedenih projektila. Od početka 2002. godine u više mahova obavljena je dekontaminacija četiri pomenute lokacije na jugoistoku Srbije, a ostatak od 107 lokacija koje su na teritoriji Kosova i Metohije, nažalost, nisu ni taknute, izuzev čišćenja neeksplodiranih projektila na površini tla koje je prikupljala srpska vojska za vreme vođenja borbi.

Praćenje ugroženosti životne sredine (vazduha, vode, zemljišta, biljnog i životinjskog sveta) hemijskim i radioaktivnim dejstvom osiromašenog uranijuma je, tvrde ruski radiolozi i vojni stručnjaci za dekontaminaciju, obavljano nesistematski. Zašto?
Bilo je tako za vreme vođenja borbi i neposredno po prestanku bombardovanja, jer je sistem radioekološkog monitoringa za teritoriju Srbije uspostavljan od 1957. godine i nije podrazumevao slučaj ratne agresije. Da se uspostavi kontinuirani radioekološki monitoring trebalo je vremena i sredstava za opremu, kadar, mreža mernih mesta…

U pomenutom procesu četvoromesečne dekontaminacije učestvovalo je 15 stručnjaka, koji su na početku bili potpuno zdravi, a lekar tima bili ste vi. Iako je primenjivana zaštitna oprema, posle dekontaminacije oni su imali zdravstvene promene. Pored svih mera obezbeđenja kod 90 odsto osoba došlo je do promena u genetskom materijalu i belim krvnim zrncima. Šta se desilo sa tim ljudima?
Prvi put u istoriji sveta započeta je stručna i naučno kompetentna dekontaminacija, i to u Crnoj Gori na poluostrvu Luštica – Rt Arza, 2001. godine od februara do juna meseca. Bio sam službeni lekar te ekipe, koju su činili oficiri Vojske Jugoslavije, predstavnici nuklearnog Instituta iz Vinče i predstavnici naučnih institucija iz Crne Gore. Za tu priliku kreiran je specifičan program po kojem su pregledani svi ljudi koji su bili egzaminatori na tom zadatku, i to pre početka izvođenja radova i posle završetka radova. Obradom svih rezultata ispitivanja i komparacijom od oba puta utvrđene su anomalije koje navodite na genetičkom i hematološkom materijalu, ali je interpretacija rezultata uzela u obzir i efekte virusnih infekcija, jer je u tom periodu izbila epidemija gripa, a poznato je da su i virusi mutageni agens. Rad „in extenso“, što inače nije uobičajeno, ali bio je veoma značajan i kvalitetan, objavljen je u trećem UNEP izveštaju. Plan je bio da se pregledi tih ljudi obave po treći put i da se uzorci biomaterijala za radiotoksikološku obradu pošalju ,,na slepo“ u tri laboratorije (Švedska, Rusija, SRJ), radi komparacije i potvrđivanja dobijenih rezultata. To nije učinjeno, jer te ljude, nažalost, više nismo videli! Predstavnici Srbije, izuzev onih iz Vinče, zbog skladištenja nuklearnog otpada eliminisani su iz daljeg posla! Takođe, sećam se da su mi ti ljudi tražili da kroz isti program pustim i jednog od stalnih žitelja sa tog područja, inače ugostitelja, što sam i učinio, a njegovi rezultati su bili najgori. Nedavno sam čuo da je pre nekoliko godina i preminuo.

Članice NATO-a su odbile da pruže materijalnu pomoć za dekontaminiranje. Svaka država u svetu bi u našoj situaciji odavno oformila nacionalni program za adekvatnu sanaciju čitavog zagađenog terena, a ne samo dela, jer, kako napominjete, za vađenje 44 čaure potrošeno je čak 87, 3 miliona dinara.
Pomoć celokupne međunarodne zajednice, nažalost, izostala je. Od NATO-a nije bilo realno očekivati pomoć, nego ga je trebalo naterati da plati ratnu odštetu. U pravu ste kad kažete da bi svaka država na svetu izradila nacionalni program za kompletno rešavanje problema koji je zastrašujućih dimenzija. Tako nešto ima i Srbija. Realizacije, nažalost, nema. A zašto je to tako, trebalo bi pitati srpsku Vladu. Nekoliko visokostručnih institucija u Srbiji se kontinuirano bavi ovim poslom i problemom, a  rezultati svih ispitivanja postoje, i u adekvatnoj formi zvaničnih izveštaja se dostavljaju Vladi Republike Srbije. Vlada je obavezna da obaveštava javnost Srbije i sveta, s obzirom na dimenziju problema. Štaviše, svaka institucija ili ličnost na položaju koja ne objavi relevantne podatke značajne za javnost, podleže sankcijama i krivičnoj odgovornosti po tom istom zakonodavstvu. Cena koju ste naveli ilustruje upravo veličinu štete i troškova potrebnih za rešavanje samo jednog segmenta problema, jer za pravilnu dekontaminaciju jednog kvadratnog kilometra potrebna je suma od dve milijarde dolara, a pravilna dekontaminacija znači skloniti svu municiju neeksplodiranu i fragmente (sloj zemljišta i do metra debljine), a potom izvršiti rekultivaciju sredine zasađivanjem adekvatnih biljnih kultura. Težinu srpske situacije najbolje je ocenio još 2002. godine, na Samitu svetskih državnika, tadašnji predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica, istakavši za to četiri faktora: desetogodišnje ratovanje (iako Srbija nije bila u ratu), desetogodišnje sankcije (koje i dalje traju besmislenim uslovljavanjima), agresiju NATO-a na SRJ 1999. godine i osiromašeni uranijum kao veoma skupu posledicu.

Nedavno je upozoravajuće i burno reagovao i dr Dušan Stanojević, profesor „Medicinskog fakulteta“ u Beogradu i direktor GAK „Narodni front“ koji se vratio sa KiM. On tvrdi da je od OU najugroženije stanovništvo na KiM i da je srpski narod ušao u epidemiju kancera.  
Profesor Stanojević već duže vreme reaguje humanistički, filantropski i stručno. Nastupa kao ginekolog, polazeći od činjenica koje su njemu kao ginekologu dostupne. Neplodni brakovi, spontani pobačaji, mrtvorođena deca, deca rođena sa teškim manama, epidemija karcinoma razbuktala se, anomalije genetičkog materijala su višestruko uvećane (10-20 puta). To je samo deo patologije nacije, ali najteži i najbolniji. Ponašanje dr Stanojevića potvrđuje stav da je srpskim lekarima mesto sa svojim narodom i da Srbi imaju takvih, iako je, nažalost, mnogo i „onih“ drugih.

Stanojević je odlučio da obavesti Svetsku zdravstvenu organizaciju o katastrofalnim podacima sa KiM. Kakvu pomoć možemo da očekujemo i da li je SZO ikada imala „sluha“ za zdravstveno stanje stanovništva u Srbiji?
Kakvo razumevanje i pomoć od SZO možemo da očekujemo? Setimo se samo „lekara bez granica“ i prvog među njima, Bernara Kušnera. Setimo se vivisekcije  naživo Srba i trgovine njihovim organima, najsvirepijih mučenja i zlostavljanja Srba na Kosovu i Metohiji, u Albaniji, Hrvatskoj, BiH. Da li se SZO ikad oglasio? Pa zaboga, nikada se nije oglasilo ni „Srpsko lekarsko društvo“, „Lekarska komora Srbije“, „Srpska akademija nauka“ (čast izuzecima)! Davno nam je najveći srpski pesnik sa Lovćena ostavio stih „pleme moje snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja“.

Broj dece obolele od raka na KiM, prema poslednjim podacima, povećao se za 107 odsto! Srbi su biološki ugroženi, ali i Albanci. To tvrdi  i većina lekara na KiM. Da li kod vas na Institutu za radiološku zaštitu, pomoć, osim Srba, traže i teško oboleli Albanci?
Imali ste priliku da vidite na televiziji, čak na „B92“, da u Srbiji od raka godišnje oboli 300 dece i da se traže stanovi u Beogradu za privremeni smeštaj roditelja i rodbine dok traju ispitivanja i lečenja. Potresno deluju albumi slika obolele dece iz Iraka, on je prvi put bombardovan ovom municijom 1991. godine. U Bagdadu, koji je potpuno uništen je, nažalost, otvoreno i samo dečje groblje, što istorija čovečanstva do sada nije poznavala. Na Kosovu i Metohiji situacija je mnogo gora od ostatka Srbije. Izveštaj Evropske komisije „Dalja podrška korišćenju zemljišta“, završen u januaru ove godine, obuhvatio je istraživanje zagađenosti poljoprivrednog zemljišta pod nadzorom profesora Volfganga Spira. U izveštaju piše da konzumiranje voća, povrća, mesa ili mlečnih proizvoda, putera i sira kojima se hrane građani Kosova može da ima smrtonosne posledice.

Da li će ikada neko u Srbiji da odgovara zbog kriminalne neodgovornosti prema zdravlju našeg stanovništva? Kolika je odgovornost nekadašnjeg ministra zdravlja Tomice Milosavljevića?
Siguran sam da je došlo vreme za polaganje računa. Moraće da se odgovara. Tako nešto ne zastareva. Danas u Srbiji radnici seku prste, zakivaju šake, jedinci majkama odsecaju glave, majke bacaju svoju decu kroz prozore višespratnica, porodice čine kolektivna samoubistva iz očaja i beznađa. Tomica Milosavljević je jednom na nekoj televiziji rekao da je pred nacijom četiri  puta polagao zakletvu. Šta je učinio? Da li ga je neko čuo da je ikada izgovorio reč uranijum, „agresija NATO-a“ ili barem „bombardovanje“ Srbije?

Čega se plaše oni koji odlučuju o oceni stepena zdravstvene zaštite stanovništva?
Na to pitanje vam je odgovorio Njegoš stihom  „ne bojim se od vražjega kota, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od zla domaćega“. A danas, „Veliki brat“ ih, posle izdatih zapovesti, posmatra i prati. A oni, i jedni, i drugi, ne znaju da novcem uvek možeš da kupiš čoveka, ali nikad ne možeš da kupiš narod.

Upotreba municije sa osiromašenim uranijumom, prema međunarodnim propisima, može se kvalifikovati kao ratni zločin.
Kada je nekakav pravnik, verovatno veliki Srbin, Tibor Varadi, podneo tužbu za ratnu odštetu protiv nekih osam država, ne tuživši NATO kao subjektivitet, koji je tada imao 19 država članica, bilo je jasno kakva je sudbina takve tužbe. Za mene je to bilo mnogo više, namera srpskog kvislinškog establišmenta da se zločin NATO-a zataška, njima oprosti, a Srbima nametne kolektivna krivica i amnezija, srpska nacija demonizuje, čak i viktimizuje. Srpski junaci postadoše izdajnici i zločinci, a pederi i mračne duše postadoše patrioti, kako reče Vladislav Petković Dis u pesmi „Naši dani“. Siguran sam da dolazi dan kada će se ovo kvalifikovati kao ratni zločin i podneti valjana tužba protiv pravog počinioca za ratnu odštetu.

[/restrictedarea]