BITI MOĆAN: CENA BEZBEDNOSTI U NOVIM MEĐUNARODNIM USLOVIMA (II)

Viktor Burbaki

U prvom delu našeg članka („Zašto Rusija mora da bude jaka?“) pisali smo da Zapadni svet na čelu sa Sjedinjenim Državama, koja još uvek ostaje kao supersila, gubi snagu da samostalno rešava globalne promene, jer joj one sve više izmiču kontroli. Osnovni vektor u tom procesu predstavlja „povratak“ na stabilno stanje suparništva dve svetske sile, kao objektivna alternativa onoj „neodređenosti“ na svetskoj areni koja se pojavila posle raspada SSSR-a i zatim i jakog slabljenja pozicija Rusije.

Kao subjekti tog suparništva, po svemu sudeći, pojaviće se nove političke i ekonomske alijanse snaga Zapada i Istoka.

Dovoljno je jasno da je odgovarajuće protivkorake inicirala težnja za globalnom dominacijom Zapada, čiju kvintesenciju politike predstavljaju interesi SAD.  Novi sukob će imati bitne razlike u odnosu na sukob koalicionih grupacija, na čijem su se čelu prirodno nalazili Sovjetski Savez i Sjedinjene Države. Pri tom će „motivaciona“ komponenta novog sukobljavanja  kao i pre da ima „resursni“ karakter. Istovremeno dubina, logika razvoja i posledice suprotstavljenosti će sve više da pokazuju približavanje granici antropogenog delovanja na sredinu u kojoj se postoji.

U takvim uslovima više niko neće moći da ostane po strani od svetskih procesa, koji se već naziru.

U toku sve jače globalizacije proizvodnih sredstava i komunikacije svetski sistem se kreće pravcem koji vodi stvaranju „jedinstvenog organizma“. Pitanje je samo kako će se dešavati globalni prelaz klastera-država koje konkurišu jedne drugima ka „Svet-organizmu“ (koji u teoriji I.Valerštajna predstavlja sledeći stadijum razvoja „Svet-sistema“).

Svet-organizam može da se formira na dva načina.

Prvi način: centar postojećeg Svet-sistema – sadašnji ekonomski lider – SAD i njegovi saveznici (oni koji podržavaju liberalno-tržišnu paradigmu) – globalizaciju prave „prema sebi“, polazeći od principa maksimizacije dobiti (prirodno – svoje) i „ekonomske efikasnosti“. Pri tom položaj Zapada kao primaoca svih koristi od svetskog razvoja ostaje očuvana, zemlje sa periferije se usklađuju prema potrebama Zapada, zadovoljavaju njegove interese. Opozicija, „centar-periferija“, opstaje i jača, odnosi među zemljama dobijaju  izrazito neravnopravan karakter.

Drugi način: „društveni dogovor“ zemalja sveta (globalni konsenzus) o putevima razvoja na bazi zajedničkih interesa, usaglašenih ciljeva i principa uzajamnog delovanja uz vođenje računa o svetskoj podeli rada.

Za sada je još rano da se jasno predvidi kojim će pravcem krenuti razvoj globalnih procesa u „Svet-sistemu“. Zajedno sa tim već sada postaje jasno i da mu globalna kriza, koja je obuhvatila praktično ceo Zapadni svet, ostavlja sve manje  (bez oslanjanja uglavnom na vojnu snagu) mogućnosti za mirno ostvarenje prvog od navedenih načina (puteva).

Možemo da se složimo sa mišljenjem akademika I.P.Šmeljova, koje je izloženo u članku „Rusija – Zapad: potrebna je koncepcija ograničenje odmazde. Gledište ekonomista“ (žurnal „Ekonomičeskie strategiji“ br. 8, 2008. g.): „Analizirajući postupke SAD ne može, a da se ne dođe do sledećeg zaključka. Za svoj strateški cilj Sjedinjene Države su odredile likvidiranje Rusije kao odgovarajućeg vojnog konkurenta, kao igrača iste snage koji je u stanju da odgovori sve do smrtnog ishoda. Da se osigura za sve slučajeve života tako što će Rusiju da napravi nesposobnom da postupa kako treba – takav je konsenzus američke političke elite, bez obzira na partijsku pripadnost i ime predsednika“.

Putinovi oponenti iz  bloka „desnih liberala“, priznajući (na rečima) važnost postojanja snaga koje se uzdržavaju u Oružanim snagama Rusije, i konkretno postojanja njenih Strateških nuklearnih snaga (SNS), kritikujući članak premijera  „Biti jak: garancija nacionalne bezbednosti Rusije“ obično ističu da glavni ograničavajući faktor koji ne dozvoljava da se postignu uslovi za uvođenje garantovanog potencijala strateške nuklearne uzdržanosti predstavljaekonomski faktor. Oponenti, na primer, baš pobesne kada vide iznos koji je V.Putin izgovorio, a koji Ruska Federacija izdvaja za razvoj svojih oružanih snaga: 23 biliona rubalja.

U vezi s tim mora da se konstatuje sledeće. Od kraja 80-ih godina prošlog veka  svest društva, i to čak svest njegovog intelektualnog dela, uspešno je usvojila arhetip „vrednost vojnih troškova za ekonomiju zemlje“. Već pomenuti akademik I.P.Šmeljov  (direktor Evropskog instituta u Ruskoj akademiji nauka) piše: „S ekonomskog gledišta vojno-industrijski kompleks (VIK) predstavlja težak jaram za društvo i državu… vojni troškovi, prema definiciji jednog klasika političke ekonomije pretprošlog veka, predstavljaju direktno oduzimanje nacionalnog bogatstva – a to je isto kao kada bi se svaki n-ti džak pšenice bacao u vodu“.

Na taj način se „odbacuju“ svi pozivi da se vojno-politička situacija u svetu, koja kao minimum zahteva zaustavljanje degradacije Oružanih snaga Rusije (pa i degradacije njenih strateških nuklearnih snaga) proceni adekvatno, kao i da se preduzmu mere za započinjanje njihove obnove.

Međutim, napred navedeno mišljenje (o vojno-industrijskom kompleksu kao „teškom jarmu“ i za društvo, i za državu) je sasvim pogrešno i ono svedoči, kako nam se čini, samo da postoji nedovoljno poznavanje predmeta.

Ako bismo se pozivali ne na ekonomiste „pretprošlog veka“, već na savremenija istraživanja, u tom slučaju treba da se konstatuje da je1973. godine E.Benua otkrio pozitivnu zavisnost između troškova za odbranu i ekonomskog rasta u 44 zemlje u razvoju, u periodu 1950. – 1965. To istraživanje je postalo prvo u čitavom velikom ciklusu istraživanja različitih autora koji su na bazi ekonometarske analize proučavali vezu dinamike makroekonomskih pokazatelja i vojnih troškova u desetak zemalja sveta – kako ekonomski vrlo razvijenih, tako i ekonomski malo razvijenih.

Rezultat istraživanja se pokazao kao složen. Ispostavilo se da uzajamni uticaj ekonomskog razvoja i vojnih troškova može da bude ne samo pozitivan, već i negativan, ali i da veza između njih može da uopšte ne postoji. Otkrivena je bitna uloga konkretnih ekonomskih uslova u kojima se nalazi zemlja koja se posmatra, i da  najveći pozitivan efekat od vojnih narudžbina dolazi  ako se povećava finansiranje vojnih istraživanja i novih pronalazaka .

Ocena stepena zavisnosti između ekonomskog rasta i vojnih troškova privukla je veliku pažnju ekonomista Evropske unije i postala predmet širokog teorijskog i praktičnog razmatranja.

2004. godine grupa vodećih ekonomista ekonomskih fakulteta  sa Tesalijskog i Joaninskog univerziteta je pripremila izveštaj „Grupna faktička analiza zavisnosti ekonomskog rasta od vojnih troškova u Evropskoj uniji“. Navodimo bez komentara odlomak iz tog izveštaja: „Na bazi ovih rezultata se može tvrditi da u kontekstu politike opšte evropske bezbednosti i odbrane povećanje budžeta za odbranu, koji su neophodni za podršku i razvoj nezavisne odbrane EU u evropskim državama, takođe može da izazove i rast  evropske ekonomije uopšte. Stimulisanje ukupne potražnje, tehnički progres koji je izazvan vojnim istraživanjima i novim pronalascima, čak i dobit od izvoza naoružanja, može da se posmatra kao mogući kanal za doprinos odbrambenih troškova ukupnom ekonomskom razvoju, mada je teško precizno  oceniti stepen  tog uticaja na ekonomiju!“

Što se tiče ruske ekonomije, ostajući (u duhu osnivača Rimskog kluba) verni „principu Pečeja“ („što bismo se svađali – bolje je da izračunamo“), mi smatramo da je procena makroekonomskih posledica povećanja vojnih troškova za zemlju moguća

samo preko specijalizovanog dinamičkog matematičkog modela. Takav model su naučnici Ruske akademije nauka napravili zajedno sa Akademijom vojnih nauka. On je prošao svestranu verifikaciju i isproban je u Ministarstvu za razvoj ekonomije i Ministarstvu odbrane Rusije. Rezultati su sledeći:

1.      U uslovima postojanja značajnog odbrambenog industrijskog sektora u ekonomiji zemlje (učešće OIS u industriji Rusije, ako se ne računaju gorivni energetski kompleks i sirovinske grane, iznosi otprilike 12%), postojanje državnih narudžbina za odbranu (DNO) ima stabilizacioni uticaj na ukupno ekonomsko stanje države.

2.      Do određenog nivoa (koji ukupno odgovara potpunom opterećenju postojećih proizvodnih kapaciteta odbrambenog industrijskog sektora) postojanje državnih narudžbina za odbranu dovodi do povećanja BDP-a, a da se pri tom ne smanjuje proizvodnja civilnog sektora (ne dolazi do takozvanog „efekta istiskivanja“  jednog sektora od strane drugog). To govori da je uticaj postojanja državnih narudžbina za odbranu na proizvodnju ruske prerađivačke industrije pozitivan.

3.      Sve u svemu – uticaj obima državnih narudžbina za odbranu na stanje ekonomije u zemlji ima talasast karakter:

–    kada je obim državnih odbrambenih narudžbina  relativno mali (1,6 – 1,8% BDP), on dozvoljava da se ekonomski sistem zemlje održava u stabilnom  stanju, igrajući pri tom  ulogu stabilizatora;

–          ako se količine državnih narudžbina povećaju, uz istovremenu realizaciju mera za stimulaciju civilnih industrijskih grana, moguć je prelaz ekonomije u stabilno visokoproduktivno stanje. Pri tom se poboljšavaju makroekonomski pokazatelji i blagostanje svih slojeva društva se bitno povećava;

–          pri daljem povećanju državnih narudžbi za odbranu (preko 4% od BDP-a) makroekonomski pokazatelji počinju da se pogoršavaju.

Povećanje DNO-a preko 4% od BDP-a zahteva veća ulaganja radi povećanja osnovnih fondova odbrambeno-industrijskog sektora, proizvodni troškovi rastu i počinje negativan uticaj  vojnih narudžbina na civilnu ekonomiju (dolazi do efekta „istiskivanja“). Istovremeno postoji i donja granica količina za odbrambene narudžbine, kada zbog nepotpunog finansiranja počinje destabilizacija funkcionisanja odbrambeno-industrijskog sektora, što rezultira realnom pretnjom po odbrambeno-industrijsku bezbednost zemlje. Znači:  postoji dijapazon u kome je finansiranje odbrambenih narudžbina države racionalno.

Sve u svemu – proračunske ocene pokazuju da u savremenoj situaciji povećanje vrednosti DNO-a do nivoa 3 – 4% BDP-a  neće kratkoročno da dovede do pogoršanja ekonomskog razvoja Rusije. Šta više, to povećanje će imati povoljan uticaj na ekonomiju, pomagaće normalizaciji ekonomske strukture društva, uravnoteživaće dohodak, povećaće potražnju za domaćim proizvodima.

Još očigledniji rezultat se dobija ako se uticaj iznosa za finansiranje državnih narudžbina za odbranu proceni ne na BDP, već na značenje geopolitičkog statusa Rusije. U tom slučaju optimum zavisnosti BDP-a od veličine državnih narudžbina za odbranu  postaje još izraženiji, a on se postiže  kada su državne odbrambene narudžbine preko  dva puta veće od postojećeg nivoa.

Odatle se nameće zaključak: Rusija „može sebi da dozvoli“ da za obezbeđenje vojne bezbednosti troši, bar, isto onoliko, koliko troše Japan, Francuska ili čak Velika Britanija.Oponirajući poštovanom akademiku I.P.Šmeljovu mi na bazi rezultata matematičkog modeliranja zaključujemo: Rusija ne samo da ekonomski neće da „pukne“ pri visokotehnološkoj modernizaciji njenih Oružanih snaga i održavanju  potencijala uzdržavanja SNS-a, već će obezbediti prelaz svoje ekonomije u visoko produktivno stanje.

I, treba reći, vrlo aktuelno zvuči danas vrlo poznata izjava jednog od lidera Sovjetskog Saveza: „Istorija Rusije se sastojala, između ostalog, u tome da su nju bez prestanka bili zbog zaostalosti… Zaostalosti vojne, zaostalostiindustrijske… Bili su zato što je to bilo isplativo i što je prolazilo nekažnjeno.

Vreme je da Rusija promeni svoju vodeću ulogu u svetu. Ako ništa drugo, tome bar treba težiti.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)