AKTA Triput meri, jednom potpisuj

Piše Miodrag Zarković

Sagovornici „Pečata“, jedan iz Piratske partije, a jedan iz „Zavoda za intelektualnu svojinu“, uprkos međusobno suprotstavljenim stavovima o „Akti“, slažu se da  je Srbiji neophodna ozbiljna javna rasprava o ovom sporazumu; ali, iskustvo nas uči da ovdašnji režim najviše voli da izbegava upravo – ozbiljne javne rasprave

Ko je smislio drevnu umotvorinu „Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu“, mogao bi, na osnovu autorskih prava, silni novac da naplati aktuelnoj vlasti. Četvorogodišnje ponašanje beogradskih vlastodržaca, naime, možda bi se i najlakše moglo svesti na navedenu poslovicu: setimo se samo kako su obećavali da će uhapsiti Džulijana Asanža navede li ga put u Srbiju, kako su „pomagali“ Japanu čim su videli da i druge države šalju humanitarne pošiljke (a na kraju se samo obrukali sramotnim prizorima sa beogradskog Trga Republike), kako su okrenuli leđa Gadafiju istog trena kada su se na Libiju zaleteli zapadni zavojevači… Svako potkivanje koje je primetio kod svojih „zapadnih prijatelja“, ovdašnji režim redovno je pratio sopstvenim podizanjem nožice.

KO NE MOŽE U „AMERIKANU“

[restrictedarea]

Tako su i sada, izgleda, naše vlasti spremne da potpišu „Aktu“, međunarodni sporazum namenjen članicama „Svetske trgovinske organizacije“(STO), a osmišljen, kako tvrde njegovi zagovornici, da bi doskočio internet pirateriji. Uprkos tome što: 1) Srbija nije učlanjena u STO pa joj samim tim niko nije ni nudio da potpisuje „Aktu“, i 2) niko iole razborit ne bi trčao da stavlja potpis na pomenuti sporazum, u situaciji kada je zarad njega pola zapadnog sveta spremno na otvorenu pobunu protiv svojih vlasti i kada pojedine države najavljuju da će svoj pristanak povući usled pritisaka javnosti… uprkos tome, dakle, državni sekretar u Ministarstvu prosvete i nauke, prof. dr Radivoje Mitrović, izjavio je prošle nedelje da je Srbija spremna da potpiše „Aktu“. Srpsku javnost, nažalost naviknutu na to da se odluke i o najvažnijim državnim ili društvenim pitanjima donose na kakve opskurne načine i bez podrške javnosti ili prethodne javne rasprave, ova izjava razumljivo je uznemirila. A onda ni to uznemirenje, kao ni sva ranija, nije moglo da prođe bez uplitanja iz Evrope, pa je misija OEBS-a u Srbiji u petak, 9. marta, bila organizovala u beogradskom „Domu omladine“, nešto poput debate na temu „Akte“.
Da li zbog toga što je debata upriličena u dvorani pod nazivom „Amerikana“ ili iz kakvog još prozaičnijeg razloga, tek „Pečat“ nije bio, za razliku od nekih drugih glasila, pozvan na dotičnu raspravu, niti obavešten o njoj. Naše odsustvo, međutim, nije bilo najneverovatnije: pozvan nije bio ni „Zavod za intelektualnu svojinu“, mada bi se poziv ovoj ustanovi podrazumevao, s obzirom na tematiku (Zavod je, svejedno, ipak imao svog predstavnika, Vladimira Marića, koji se tamo našao u svojstvu publike, ali je kasnije uzeo učešće u sučeljavanju mišljenja). Kada se sve sabere i oduzme, dobro je što su organizatori na spisak učesnika rasprave, pored državnih postavljenika – između ostalih i pomenutog državnog sekretara Mitrovića – uvrstili i nekoga od onih koji se protive „Akti“, odnosno Piratsku partiju Srbije.
„Mi smatramo da je to što je Mitrović izjavio bio čist politički stav“, kaže za „Pečat“ Ivan Vuković, koordinator u Piratskoj partiji Srbije. „Naša zemlja  nije ni sa kim pregovarala o ‘Akti’, niko nam nije ni nudio da potpišemo taj sporazum, a državni sekretar je, eto, rekao kako je Srbija spremna da ga potpiše. Uveren sam da je od nekoga odozgo, iznad njega, dobio naređenje da daje takve izjave, kako bi Srbija stekla političke poene na Zapadu.“

ZLOKOBNA „AKTA“
Kao jedan od aktivista srpskog piratskog pokreta, Vuković, razumljivo, ima vrlo nepovoljno mišljenje o samoj „Akti“, za koju veruje da je toliko zlokobna da može da zavede teror na Internetu:
„Postoje veliki problemi u vezi sa ‘Aktom’, kao što se i može pretpostaviti samo iz činjenice da je reč o trgovinskom sporazumu koji priziva pravne posledice. Implikacije takvog sporazuma su mnogostruke, toliko velike da bi neminovno dovele do kršenja ljudskih prava. Dovoljno je to što su po sporazumu provajderi krivi za prestupe svojih korisnika: to će neizbežno dovesti do toga da provajderi nadziru svakog korisnika, što je čista tiranija. U svakom slučaju, Srbija u najbližoj budućnosti neće ni doći u situaciju da potpiše ‘Aktu’, tako da ovo pitanje sada i nije toliko aktuelno. Ali, kada bude došlo do toga, najiskrenije se nadam da će se najpre povesti ozbiljna i temeljna javna rasprava, kako se ne bi dogodilo da neko u ime Srbije tajno prihvati ‘Aktu’ i počne da je sprovodi.“
Kada bude došao taj čas  da se Srbija jasno opredeli da li je za pristupanje „Akti“ ili protiv njega, sasvim je moguće da će Vladimir Marić, pomenuti pomoćnik direktora u „Zavodu za intelektualnu svojinu“, biti na suprotnoj strani od Vukovića i ostalih pirata, a verovatno i od „Pečata“, na čijim ste stranicama već mogli da pročitate kritičke osvrte na sve zakonske predloge usmerene ka suzbijanju internet piraterije. Imajući to u vidu, Marić je ipak rado i spremno pristao da  za „Pečat“ pojasni svoje stavove, koje je jednim delom izneo i u debati, kada je u njoj neplanirano uzeo učešće:
„Svaki autor ima isključivo pravo da umnožava svoje autorsko delo. Intelektualna svojina prvenstveno i služi da bi zaštitila kreativan rad onih koji se bave takvom vrstom delovanja. Kao što čovek koji napravi kuću ima pravo da živi u toj kući, tako i neko ko napravi pesmu, knjigu ili film ima pravo da živi od toga. Intelektualna svojina je u tom smislu duboko moralna, jer obezbeđuje da svako živi od svog rada, i da niko nema pravo da se protivzakonito okorišćava o tuđa intelektualna dostignuća. Sve to propisuje i ‘Akta’, samo na međunarodnom nivou“, kaže Marić.
Na primedbu da „Akta“ ipak odlazi dalje nego dosadašnje zakonske mere, makar utoliko što nameće odgovornost internet provajderima i praktično ih obavezuje da nadziru svoje korisnike, Marić odgovara da se time bavi samo jedan član spornog sporazuma:
„To je član 27, ali on ne nalaže ništa, već samo otvara mogućnost državi da uspostavi saradnju između državnih organa i internet provajdera. Ta saradnja je najprirodnija stvar i ne predstavlja ništa novo. Takva odredba postoji i u Evropskoj konvenciji o trgovini, koja je na snazi već 12 godina, a ona nikome ne smeta i protiv nje se niko ne buni. Zato se čudim ovolikoj galami oko ‘Akte’. Pogotovo što u članu 4 ‘Akte’ stoji da bi svaka država potpisnica trebalo samo da primenjuje svoje zakonske propise, ništa drugo.“
Mada bi ovakvi njegovi pohvalni osvrti na „Aktu“ mogli da stvore utisak da je reč o zaslepljenom zagovorniku sporazuma, Marić ipak ne spada u takve, niti u one koji bi istog časa poveli krstaški rat protiv piraterije. Svestan je, dodaje, da su vladajuća načela na tržištu intelektualnih dobara, a naročito u industriji zabave, daleko od savršenih i da su zrela za određene izmene:
„Mislim da su, primera radi, cene muzičkih diskova potpuno neekonomske i neopravdane. Zaista ne mogu ni da naslutim zbog čega kod nas jedan disk košta 20 evra. A u Nemačkoj košta pet ili šest! To je nenormalno. Ja prvi volim da kupim legalno izdanje, ali zaista mi ne pada na pamet da dajem 20 evra za jedan običan disk. Zato bih rekao da je u svemu bitno naći meru. Ne kažem da je ‘Akta’ ta mera, niti da bi ovo ili ono rešenje uspostavilo ravnotežu, ali znam da je internet piraterija u celom svetu prevršila meru. Zbog toga verujem da se nešto mora preduzeti, a da li je ‘Akta’ rešenje, to za nas u Srbiji u ovom trenutku nije ni bitno. Stvarno ne razumem čemu ovolika galama o ‘Akti’ u ovom trenutku. Niko nas ne tera da je potpišemo, niko nam je ne nudi na potpisivanje, tako da to zaista nije aktuelno pitanje. Ako i kada postane aktuelno, tada bi trebalo povesti ozbiljnu raspravu o tome i doneti prave zaključke. Ovo sada je sve ishitreno“, zaključuje Marić.

BEZ JASNOG KONSENZUSA
Dakle, dva sagovornika „Pečata“, sa jasno suprotstavljenim stavovima i sa prilično drugačijih pozicija, složna su u tome da je Srbiji neophodna ozbiljna, temeljna javna rasprava o „Akti“, pa i internet pirateriji, pre nego što se bilo šta potpiše ili odbije. Takav redosled stvari nalagao bi i zdrav razum. U krajnjem slučaju, čak i u Americi, odakle je i krenula inicijativa za potpisivanjem „Akte“ (verovatno zato što je internet piraterijom najviše i ugrožena američka industrija zabave, koja je, opet, od instrumentalnog značaja za američku spoljnu politiku – ali o tome neki drugi put, verovatno uskoro), nema ni na vidiku jasnog konsenzusa u vezi sa ovim pitanjem. Nedavno je, naime, republikanski kongresmen Derijel Isa objavio kompletan tekst „Akte“ i pozvao ljude da ga komentarišu, jer je on sam uveren da je reč o izuzetno opasnom dokumentu koji suštinski ugrožava ljudske slobode i vodi ka policijskoj državi. Slično je reagovala i britanska javnost, kada je tamo obznanjeno da je Vlada sprovođenje „Akte“ dodelila jedinicama za borbu protiv organizovanog kriminala, tj. da onima koji budu uhapšeni pod optužbom da su učestvovali u krivotvorenju, makar i samo jedne pesme, preti robija do deset godina. Da ne pominjemo Poljsku, čija je Vlada, pod pritiskom javnosti, objavila da povlači svoj potpis sa „Akte“. Trezvena, pravovremena rasprava bi, prema tome, morala da bude obavezna u ovoj problematici.
Avaj, u Srbiji je, kao što je već napomenuto, poslednjih godina postao običaj da se javnost dovodi pred svršen čin – kao u slučaju tzv. „Parade ponosa“, iz oktobra 2010. godine – ili potpuno ignoriše, kao što je bilo sa Statutom Vojvodine, Rezolucijom o Srebrenici i mnogim drugim spornim „rešenjima“, kojima se većina u Srbiji jasno protivila. Uostalom, dok gledamo kako o pitanju svih srpskih pitanja, Kosovu i Metohiji,na protivustavan način pregovara nebitni funkcioner postavljen ličnim hirom predsednika države, kako možemo da verujemo tim istim državnim organima da će u vezi sa „Aktom“ ili bilo čim drugim poštovati nacionalne interese i moralno-pravne norme?

[/restrictedarea]