Živan Saramandić (1939-2012): Svedočanstvo o vremenu koje bi da nam otmu

Piše Mara Knežević Kern

Među velikanima koji su obeležili kulturni prostor minulog veka ostaće zabeleženo ime Živana Saramandića – čoveka koji je svojom harizmom približio operu narodu, a svojim ljudskim kvalitetima nadvisio epohu

Živan Saramandić je otišao u trenutku spuštanja zavese nad jednim vekom – tragičnim i na svoj način uzbudljivim, u kojem su njegov temperament i naglašeno osećanje za pravdu mogli da dođe do punog izražaja. Kada je novinar „Pečata“ započeo razgovor sa Živanom (avgusta 2010), on je uzviknuo nestrpljivo: „Pitaj me o čemu hoćeš, i slobodno zapiši… svaka zapisana uspomena ima vrednost krajputaša, ona je svedočanstvo o vremenu koje bi da nam otmu“.
Jedan od značajnijih krajputaša u njegovoj karijeri bio je boravak u „Metropolitenu“: „Kada sam 1996. godine otišao u Njujork, na audiciju kod Boba Lombardija, on mi je organizovao koncert u ‘Metropolitenu’. Čim je čuo moj glas, uzviknuo je: ‘Gde je ovaj ludak bio do sada!?’ Proglasili su me za mesiju održavanja tehnike ‘di petto’. To je veoma stara i teška tehnika, koja se danas retko primenjuje, a primenjivali su je Karuzo, Franko i delom Pavaroti“.
U privatnom životu je bio izuzetno skroman i spreman da zaštiti one kojima je njegova pomoć bila potrebna: „Mi Saramandići smo svojeglavi: stric mi je bio u zarobljeništvu kao oficir jugoslovenske vojske, ali se tamo izjasnio kao komunista. To je moglo da ga košta glave – zatucani srpski oficiri hteli su da ga linčuju. Izvedu ga na linč, a Švabe ga spasu… Moj komunizam je od moje majke, koja je imala osećanje za socijalnu pravdu. Zbog nje sam sedam puta vratio stan koji mi je društvo ponudilo; majka bi svaki put rekla: ‘Nemoj sine, ljudi loše žive – ima kome je potrebnije’. Mi smo posle rata živeli kao podstanari; majka je prodavala karte u bioskopu i sirotinju puštala besplatno – bila je neverovatna žena! Možda i zbog toga nemam nikakav odnos prema novcu i privatnoj svojini – vozim krševe od automobila celog života“.
S pijetetom je govorio o generaciji boraca NOB-a, sahranjivanih „uz bukvu“, i saosećao sa preživelima koji prisustvuju bezočnom prekrajanju istorije i zatiranju nacionalnog korena. Porobljavanje prostora na kojem su živeli jugoslovenski narodi bilo je za Saramandića traumatično iskustvo. Dočekivao je izbegle Srbe iz Krajine, Bosne, sa Kosova… a Beograđane je okupljao u „Ruskom domu“, deleći s njima očajanje i veru u Rusiju koja nas „neće izdati“: „Ruski narod je napravio najveličanstveniji podvig u istoriji. Zašto nisu Englezi napravili revoluciju, umesto što su sve vreme eksploatisali druge? Ruski narod ima neviđene moralne potencijale, očigledno da taj element pravoslavlja daje neku podlogu, nosi neki nagon“.
Taj slovenski nagon ga je nepogrešivo vodio kroz život i do zadnjeg trenutka držao u uverenju da „svetska revolucija tek počinje“. Živan se sa suprugom 1999. godine vratio u Srbiju, iako su mu bila otvorena vrata najuglednijih operskih kuća u svetu. „Nisam hteo da pevam u Bečkoj operi, odbio sam ponudu rimske i napuljske opere. Nisam hteo da pevam ni kod Nemaca – što da idem da pevam kod njih kada su mi ubili oca?… Za vreme bombardovanja Milka i ja smo bili u Beogradu i pevali u ‘Narodnom muzeju’.“
Kada su se „demokratske“ gradske vlasti nameračile na plato pored pozorišta, namenjen za izgradnju opere, on je s projektima obilazio gradske oce, potpisivao peticije sa grupom časnih ljudi iz arhitektonske struke, nastojeći da omete vandalski naum. Bila je to njegova poslednja bitka za Beograd i svojevrstan amanet Beograđanima da zaštite svoj grad dok ne dođe neko srećnije vreme.