Vongar (Sreten Božić): Srbin kojem Aboridžini veruju

Razgovarala Biljana  Đorović

Život i delo Sretena Božića (Vongara), rođenog u Trešnjevici kod Aranđelovca, ispisuju jednu od najuzbudljivijih modernih duhovnih putanja. Božić se, prinuđen da napusti SFR Jugoslaviju, obreo u Parizu, odakle je, zahvaljujući prijateljstvu sa Žan Pol Sartrom, Simon de Bovoar i Samjuelom Beketom, uspeo da u potrazi za poslom stigne u Australiju i na kamili pređe pustinju Tanami… Ovo je priča o jednom nesvakidašnjem putovanju u modernoj istoriji…

 

Bilo je ovo putovanje koje je u potpunosti odredilo tok i smisao života Barnabira Vongara: negde na polovini  pustinje kamila je uginula, a ista sudbina se nadvila nad Božićem  koga je iz nesvesti povratio čovek crnog lica i kovrdžave kose. Kada je otvorio oči, Božić je pomislio: „Nisam znao da je sveti Petar crn“. Usledilo je čudesno vezivanje za Aboridžine koji su u Australiji toga vremena  jedva smatrani za ljude. Božić postaje Vongar („glasnik sa onog sveta“) i počinje da širom sveta pronosi istinu o stradanju Aboridžina pod nemilosrdnim ubilačkim mehanizmima pohlepnih belih kolonizatora: nuklearnim testiranjima i iskopavanjima uranijuma koji je testiran nad Abordžinima, a potom bacan na Srbiju 1999. godine. B. Vongar je bio oženjen aboridžinkom Đumalom sa kojom je imao dvoje dece, koje je morao da napusti pod pritiskom vlasti jer su strogo zabranjivale  bilo kakvu vezu sa plemenima koja su nastanjivala severnu Australiju, pa je bio prinuđen  da se iseli u Melburn u kojem živi i sada.  Nekoliko godina kasnije otpočela je njegova potraga za njima, potraga koja traje do danas. Nikada ih više nije video, niti  je ikada saznao da li su stradali od ciklona Trejsi ili od zatrovane vode iz bilabonga.
Vongarovi čudesni romani i priče  objavljivani su u SAD-u i Evropi mnogo pre nego u Australiji, u kojoj su bili zabranjivani i prećutani od strane akademskih poslenika i napadani od strane novinara, sve dok se više nije moglo zaustaviti dejstvo  istine o stradanju naroda kojem je poreknuto  pravo na život, kulturu i tradiciju.
B. Vongar je dobitnik brojnih nagrada i priznanja, među kojima je i najprestižnija australijska nagrada „Emeritus“ za izuzetan doprinos australijskoj literaturi. Za Nuklearni ciklus dobio je i nagradu  „The P.E.N International Award (USA)“ 1986. godine. Univerzitet u Kragujevcu dodelio mu je titulu počasnog doktora  2009. godine, a konačno su i na srpskom jeziku počela da se objavljuju sabrana dela B. Vongara.  U ediciji „Jasen“ iz Beograda,  kao prva knjiga Sabranih dela pojavila se najpre izvanredno uzbudljiva autobiografija B. Vongara „Dingovo leglo“, potom  romani  „Raki“ i „Karan“, a planira se pojavljivanje  antropoloških spisa posvećenih aboridžinskim mitovima  i Papui Novoj Gvineji, potom romani „Valg“, „Lov na čoveka“  i poslednji roman „Vidar“ koji će se  prvo pojaviti na srpskom jeziku kao krunski dokaz da je B. Vongar srpski pisac. Roman će biti objavljen sa autorovim predgovorom, u kojem će Vongar objasniti svoju pripadnost srpskom jeziku i kulturi.
Australijski pisac i režiser Džon Mandelberg snimio je 1994. godine izvanredan dokumentarac o životu i delu B. Vongara: „A Double Life. The Life and Times of B.Wongar“, koji je između ostalih dobio i nagradu Međunarodnog filmskog festivala u Njujorku.

[restrictedarea]

Konačno se vaša dela štampaju i objavljuju i u Srbiji. Izuzetno značajno i podsticajno delo koje otkriva najstrašnije istine o civilizaciji Zapada, politiku beščašća, hipokrizije i simulakruma, naći će se u izdanju „Jasena“ iz Beograda. Kakvo je vaše osećanje povodom toga?
Osećam se divno i posebno sam ponosan što sam doživeo tu počast da se moja dela štampaju u mojoj otadžbini i što sam konačno našao svoj narod, a moj narod pronašao mene. Sabrana dela štampaju se posle neobično dugog procesa, u kojem su upornost i istrajnost da se ovaj posao obavi pokazali profesori Aleksandar Petrović,  Ljiljana Bogoeva-Sedlar, Radmila Nastić i drugi, kao i prevodioci koji su imali težak zadatak da se izbore sa literaturom u kojoj su mnogi izrazi napisani na aboridžinskim jezicima i ne mogu da se nađu u rečnicima.

Niko se nije žalio, a svi su uživali. I svako ko krene da se bavi vašim delom biva obasjan nekom čudnom svetlošću. Nije u pitanju samo specifična poetika  već istina koja se otkriva sa svakom stranicom teksta, istina o odnosu belih kolonizatora prema urođenicima koje su zatekli u zemljama koje su osvojili. Vi ste na jedinstven i neponovljiv način ispričali strašnu povest o uništenju Aboridžina na australijskom kontinentu. Recite nam, najpre, kako ste primili prošlogodišnje glasanje grada Sidneja za zamenu izraza „dolazak Evropljana“ u „invazija Evropljana“. Osim toga australijska vlada se formalno izvinila Aboridžinima 2008. godine za politiku kojom je degradirana njihova civilizacija.
To je simboličan potez političara koji ništa ne može da izmeni u prošlosti dugoj oko dva i po stoleća, u kojoj su Aboridžini proterani sa svoje svete zemlje, uništena njihova kultura i tradicija, te ubijani posledicama nuklearnih proba i uranijumskih istraživanja,  njihova deca otimana i smeštana u evropske centre za „civilizovanje“. Uništena je sama suština postojanja Aboridžina koje su činila 500 plemena koja su govorila 600 jezika, u kojima nije bilo mesta za reč „rat“ jer nikada nisu međusobno ratovala, imali su savršenu kontrolu populacije, a sebe su smatrali oduvek i zauvek delom prirode, što se vidi u njihovim mitovima, umetnosti… celokupnoj egzistenciji, osuđenoj da nestane pod agresivnim narcizmom Evropljana. Čak i sada dok se političari toliko izvinjavaju, može se reći da postoje dva zakona: jedan za ugrožene Aboridžine, a drugi za belce. Jedan primer: preduslov da Aboridžini dobiju socijalnu pomoć je  da im dete ide u oficijelnu školu. To ne važi za belce. Kada su Aboridžinima uzeli zemlju na kojoj su oni živeli stotinama hiljada godina, gde su mogli da love i sakupljaju bilje,  najmanje što mogu za njih da urade je da im bezuslovno daju socijalnu pomoć,  što nije slučaj.

Od 1972. godine traje proces u kojem Aboridžini imaju zakonsko pravo da traže povraćaj otete zemlje. U tu svrhu postoje i zakoni, zakonske uredbe i propisi po kojima sud rešava ovakva pitanja.
Da, ali u međuvremenu su se na mnogim od tih mesta naselili belci, a ukoliko se na tom prostoru otkrije kakvo nalazište, ekonomski interesi dovode do sudskih procesa koje dobijaju oni sa debljim novčanikom, po pravilu belci. Jedan primer, o kojem sam nedavno završio knjigu, govori o tome da je izuzetno bogato područje vraćeno Aboridžinima koji su dali belcima da ga stave  pod zaštitu UNESKA. Posle desetak godina, koliko je ovo područje bilo pod zaštitom UNESKA, tamo je pronađeno nalazište uranijuma koji može da se vadi samo uz dozvolu ove organizacije i australijski ambasador pri UNESKU  je podneo molbu da se lokalitet sa nalazištem izdvoji od njihove zaštite, i vi sada imate rezervat prirode u čijem se centralnom delu uništavaju pećine sa aboridžinskom umetnošću i ostaci pradavnog života Aboridžina koji  je od ogromnog značaja za celu civilizaciju. Na tom svetom mestu postavlja se čitav kompleks infrastrukture i savremene mehanizacije za vađenje rude uranijuma.  Ispostavlja se da je uranijum važniji od opstanka civilizacije. Aboridžini su protestvovali. Pokrenuli su sudski proces i izgubili na sudu. Sud je rekao da pokrovitelj nad teritorijom UNESKO ima pravo ne samo da zaštiti, već sada da omogući profitno orijentisanom biznisu da se realizuje. O tome govori moj poslednji roman iz Nuklearnog ciklusa.

Ispričajte nam o čemu se radi u vašem najnovijem romanu, poslednjem romanu Nuklearnog ciklusa.
Radi se o starom belom čoveku koji je nasledio imanje na kojem je odlučio da nađe mir kada je oboleo od raka kao posledice atomskih proba i uranijumske groznice, od kojeg su ga izlečili Aboridžini. On se bio oženio aboridžinkom i sa njom dobio decu, i svi su živeli kao domoroci. Ovaj čovek je proizveden u njihovog vidara koji bi trebalo da leči narod na toj zemlji koja je ostala njemu u nasleđe.  Ali belci dolaze i odvode njegovu decu u australijskoj varijanti danka u krvi. Odvode, kako bi ih prevaspitali u njihovim školama, indoktrinirali. I sav narod je postepeno  iščezao i ostala je samo priroda, drveće i njegovi dingosi,  za koje je verovao da su nasledili duše domorodaca. Čovek je živeo u rezervatu, proizveden u neku vrstu šumara od strane UNESKA, relativno mirno sve dok tu nije pronađen uranijum, kada UNESKO skida Povelju o zaštiti. Tada se u rezervat vraća i pustinjakov sin koji se veoma dobro snašao u belom svetu i postao ambasador u UNESKU, čije aboridžinsko poreklo i ime predstavljaju garanciju ispravnosti postupaka belaca i njihovih „humanitarnih“ i „zaštitnih“ organizacija. Upravo on ubeđuje ostale ambasadore da je uranijum važniji od prirode. Stari vidar ne pristaje da napusti svoju zemlju i sada njegov sin, koga nije video toliko godina, dolazi da ga sa nje otera. I starac krene da beži ka pustinji i skoči u reku sa krokodilima samo da ne bi mogli da ga vrate  u njihovu „civilizaciju“. I na čitavoj teritoriji ostaje samo čopor njegovih dingoa koji pričaju priču o svom poslednjem pretku koji je brinuo o njima i drveću, dok buldožeri ulaze na teritoriju i počinju smrtonosnu igru po zemlju i sve na njoj.

U svojoj autobiografiji „Dingovo leglo“ iznosite veoma zanimljiv primer rada britanskih sudova. Vi čistom slučajnošću prisustvujete sudskom sporu, prvom  koji su pokrenule plemenske starešine iz Gouva. Drama se odigrava na vrhovnom sudu u Darvinu. To je bio prvi put da je neko iz aboridžinske populacije hteo da zaštiti svoja prava na zemlju. U jednom trenutku, kao krunski dokaz, vladin advokat, gospodin Haris je rekao: „Čak i da su urođenici zaista živeli na toj zemlji u Gouvu od nezapamćenog vremena, oni su koristili samo površinu zemlje – nikada nisu bili u stanju da otkriju njeno mineralno bogatstvo“.
Bilo je to 19. marta 1969. godine. Sreća je da sam se našao tamo. Temperatura u Darvinu bila je u to vreme negde oko 43 stepena Celzijusa,  što je bilo veoma teško izdržati, a sud je bio jedino mesto koje je bilo klimatizovano tako da su svi u sudnici mislili da se radi o nekom ubogom čoveku koji je došao da se skloni od vrućine. Sedeo sam u poslednjem redu u sudnici i dok su svi mislili da dremam upijao sam svaku reč ove farse koja na izvanredan način odslikava našu civilizaciju.
Donošenjem Zakona o ukidanju ropstva, u britanskom Parlamentu 1833. godine, urođenički narodi širom Imperije dobili su pravo na nasleđenu zemlju i upražnjavanje svoje kulture, verovanja i običaja,  ali australijski doseljenici su se pobrinuli da Zakon u Australiji ne bude primenjen.  Vladin advokat je izvrnuo čitavu istoriju Aboridžina, sve činjenice kako bi se uklopile u ono što je on hteo da kaže. Ali, kolonijalni sudovi i kolonijalna praksa i danas su veoma aktivni. Zamislite  kada bi u brdima ili na visoravni Pešter sada bilo pronađeno nekakvo blago, recimo  zlato. Za nekoliko sati bi bili napravljeni kompleksi rudnika i uboge familije koje gaje stoku proterane istog trenutka. Drevna kultura koja se zatekla na takvom mestu bila bi osuđena da iščezne. To se dogodilo na mnogim mestima. Sud kao sud oduvek čini ono što sistem zahteva.

Neobično je to što su Aboridžini mislili da će im jedan zapadni, „beli“ sud doneti pravdu.
Pleme koje je podnelo tužbu bilo je pod uticajem katoličkih misionara koji su im donosili nešto odeće i hrane, čaja,  šećera i lekova. Pod njihovim uticajem Aboridžini su bili manje-više pripremljeni da shvate taj beli svet. Ranije, negde 1938. godine, Japanci su dobili pravo da love u priobalnim oblastima i ušćima Istočne Arnhemske zemlje. Oni su upali na kopno i pregazili aboridžinska sveta mesta, počeli da odvode aboridžinske žene, tako da su Aboridžini neke od njih ubili kopljima. Grupa policajaca koja je krenula iz Darvina da pohapsi ubice, nije se vratila. Australijska vlada se spremala da zbriše sva tamošnja plemena, poslala je kažnjenu ekspediciju, ali su se neke dobronamerne grupacije u Melburnu tome usprotivile i crkva je ponudila da posreduje u raspravi i „civilizuje“ domoroce. Tako je došlo do uspostavljanja metodističke misije u Jirkali, koja je propovedala Bibliju i donosila nešto namirnica i lekova, ne tražeći ništa zauzvrat do da budu  sa njima. Alen Maršal je smatrao da su misionari išli kod aboridžinskih plemena kako bi spasili svoju dušu, ali da je to bio prvi korak u procesu kulturne asimilacije. Posle jednog do dva naraštaja Aboridžini bi napuštali svoju kulturu i verovanja, i postepeno se privikavali na kulturu belog čoveka.
Od 1969. godine australijska vlada je svim silama nastojala da institucionalizuje domoroce i da ih razdvoji od njihove kulture i zemlje. Posle 1997, reč „institucionalizacija“ zamenjena je sa „asimilacija“, kojom je nazvano višedecenijsko nasilno odvođenje aboridžinske dece od  njihovih porodica kako bi bila „civilizovana“. Napredak u metodama bio je naročito vidljiv posle osnivanja ATSIK-a (komisija za Aboridžine i ostrvljane Toresovog moreuza), neka vrsta parlamentarnog foruma u kojem su Aboridžini mogli da glume političare u „demokratskom“ poretku. Armija savetnika, pravnika, birokrata potrčala je da prigrabi finansijska sredstva izdvojena za rad ATSIK-a. U pitanju je bila  nova industrija obmane i daljeg udaljavanja domorodaca od sopstvene kulture i nasleđa. Vlada je obezbedila i posebnu TV stanicu za Aboridžine, kako bi ih ohrabrila za sedelački način života. Čak su im vratili i  dva njihova najsvetija lokaliteta Uluru i Kakadu, ali ih sada iznajmljuju belcima kao veoma poznate turističke atrakcije.

Sarkazam i hipokrizija sa kojima se obavljao posao otimanja zemlje, kulture i tradicije naroda koji su tu oduvek živeli, prosto su neverovatni, ali modifikovan i zakonski podržan opstaje i danas bez ikakvih problema po svest i savest postmodernih kolonizatora, masovnih ubica naroda, zemalja i realnosti koja je opustošena i na nivou svakodnevnice i na nivou prošlosti, istorije i prava na sećanje. Recite nam, kako je izgledao vaš boravak među Aboridžinima, kako ste upoznali svoju aboridžinsku suprugu Đumalu?
Bilo je to upravo u vreme ovog haosa, krajem šezdesetih godina. Prelazio sam iz jednog plemena u drugo trudeći se da budem što manje vidljiv, jer je bilo neophodno posedovati specijalnu dozvolu za ulazak u Arnhemsku zemlju i boravak među njima.

Kazne su bile veoma velike: dvadeset godina ako vas zateknu sa njima, dvadeset godina ako trećem licu govorite o tome šta se tamo događa i dvadeset ako pišete o tome. I vi ste, zapravo, zaslužili kaznu zatvora od šezdeset godina.
Da su me uhvatili još bih možda bio u zatvoru. Završio bih možda kao Šešelj… U Australiji ili u Hagu, nema neke velike razlike.
Arnhemska zemlja je  bio predeo u centralnoj Australiji gde se vadio uranijum i vršene su nuklearne probe, i zakoni su dobrim delom bili tako drakonski ne u cilju zaštite Aboridžina već za zaštitu sistema.  Da su me se dočepali u tim pustinjama i zabačenim krajevima ne bi se niko ni trudio da me vodi u zatvor. Postoji mnogo efikasniji sistem i oni bi to rešili na licu mesta, kao što se to radilo u Srbiji neposredno posle Drugog svetskog rata.

Pričajte nam o svojoj aboridžinskoj supruzi, o svom „javljanju iz buša“. Vidimo da je vaše pisanje o tome šta se dešava Aboridžinima unelo veliku paniku među onima koji nisu želeli da se o tome govori.
Pisao sam pod pseudonimom Vongar, kako su me Aboridžini nazvali. Vongar u stvari znači Duh snova – Glasonoša sa onog sveta. Neko ko omogućava komunikaciju sa onim svetom. Tako me je zvala Đumala, tako su me zvali Aboridžini. U jednom trenutku, dok sam bio sa njima, naišao je jedan od inspektora. Koža mi je bila pocrnela od sunca i onako prašnjav delovao sam mu kao melez. I inspektor pita vođu aboridžinske grupe ko sam ja i zašto sam tu. Vođa aboridžinske grupe mu je odgovorio da sam ja Vongar –  Glasonoša sa onog sveta. Inspektoru ništa nije bilo jasno, ali je samo rekao: „Dobro, u redu, u redu. Ali, vidi da se on vrati natrag“. I pošto inspektor ode, ovaj Aboridžanin se ubi od smeha. Smatrao je da je nadmudrio gazdu. Posle toga oni su me uvek i zvali tim imenom – Vongar.

Imate veoma potresno lično iskustvo, iskustvo pisca o najstrašnijim kontinuiranim procesima na kojima počiva zapadna civilizacija. Ovi procesi su sistemski i sistematski promovisani kao civilizacijska postignuća i napredak. U pitanju su zločini o kojima se kao takvim ne sme govoriti i propagandi  koja se kao istina ne sme dovoditi u pitanje.
Istoriju pišu pobednici koji je uklapaju u svoju sadašnju i buduću doktrinu. Istorija je jedna vrsta propagande koja odgovara poretku i sistemu. Tako je bilo 1942. godine, a tako je bilo i tokom poslednjih nekoliko decenija, kada je u pitanju naš narod.

Vaša knjiga „Raki“ pojavila se u vreme najstrašnijih propagandnih kampanja protiv Srba i Srbije.
Kao piscu koji živi i piše na Zapadu pojavljivanje jedne takve knjige koja povezuje krađu aboridžinske dece, koja je u Australiji trajala tokom jednog veka, i danak u krvi, koji se u Srbiji odigravao tokom 350 godina, na Zapadu, u SAD-u, Engleskoj i Australiji bilo je veoma pogubno. Otmice dece predstavljaju vrhunac kolonijalnog tlačenja: okrutni pokušaj da se zatre porobljeni narod. Knjiga pod naslovom „Raki“, što na jeziku domorodaca znači konopac ili omča, završena je 1993. godine. Pisao sam je iznova, kada je rukopis prvobitne verzije ove knjige pod nazivom „Pinja:  Lov na čoveka“ bio oduzet od strane policije koja je u leto 1987. godine upala na moje imanje Dingovo leglo, uhapsila me i otela rukopis koji nisu vratili ni kada je Tomas Šapkot, upravnik Književnog saveta, zahtevao od državnih vlasti da rukopis vrate, pa ni kada je slučaj prosleđen ispostavi Međunarodnog udruženja PEN centra u Melburnu, posle čega je i predsednik PEN-a iz Njujorka pisao premijeru Viktorije Džonu Kejdžu, sa molbom da se zauzme kako bi se rukopis vratio, a slični zahtevi stigli su iz brojnih evropskih zemalja. Mediji nikada nisu preneli vest o mom hapšenju i oduzimanju rukopisa.

Tomas Šapkot je o vašem slučaju govorio na Festivalu umetnosti u Adelaidi, gde je organizovao i potpisivanje peticije koju je potpisalo oko dve stotine pisaca iz celog sveta. Peticija je trebalo da po zakonskim propisima bude iznesena pred Parlament, ali zakon je u ovom slučaju pogažen i nikada nije bila od strane vlasti istražena zaplena rukopisa.
Bio sam veoma utučen zbog otmice rukopisa i trebalo mi je nekoliko godina da prikupim snagu i da ponovo počnem da pišem, ovoga puta u situaciji u kojoj su mediji sa svih strana brujali o srpskim zločinima, silovanjima, strahotama, zbog čega su deca u školama počela da kriju da su srpskog porekla. Tokom pisanja romana „Raki“ stalno sam imao košmarne snove, sanjao sam scene iz Drugog svetskog rata: krike srpskih žrtava, ubijanja, bacanja u jame i masovne grobnice. Probudio bih se iz košmara, a na mom krevetu sedeo je čopor dingoa, mojih rođaka, po verovanju Aboridžina koje sam usvojio, i njihovo ravnomerno disanje me je smirivalo. U to vreme posetio me je kineski profesor Džu Jionglijang, prevodilac mojih knjiga, i kada je video da je moj radni sto prenatrpan naslovima koji su grmeli o krivici Srba, samo je rekao misleći na dingoe: „Prava je blagodat što ih imate u ovakvom času“.

Medijska satanizacija Srba nadmašila je gebelsovsku propagandu i Srbima širom sveta bilo je zaista strašno. Posmatrani su kao pripadnici najstrašnijeg naroda na svetu: u svako doba i u svim uslovima spremnog na najveća zlodela.
Imao sam sreću da sam u to vreme imao partnerku čiji je otac bio Srbin katolik. I ona i njeni roditelji su bili za pravdu, za Srbe. Ona mi je mnogo pomogla dok sam radio na projektu „Raki“, koji je trajao pet godina. To je najkompleksniji i verovatno najuspešniji literarni poduhvat koji sam realizovao i što se tiče knjige možda najuspešniji od pet romana koji čine Nuklearni ciklus. I veoma pozitivno je ocenjena od strane kritike kao literarno delo. Međutim, pojavila se u nezgodno vreme, u doba kada je vršena strašna satanizacija našeg naroda. U to vreme Džon Mandelberg je imao nameru da snimi nastavak filma „A Double Life. The Life and Times of B.Wongar“, koji je dobio brojne nagrade širom sveta. Bili su u toku pregovori sa Emirom Kusturicom koji je trebalo da režira deo priče koja se odvija na Balkanu, međutim došlo je do bombardovanja tako da je ceo projekat pao u vodu. Bilo je nemoguće, a i sada je snimiti film čija se radnja događa u Srbiji i Australiji, i govori o najstrašnijim oblicima kolonijalne prakse. Postavlja se pitanje da li bi publika na Zapadu uopšte volela da vidi takav film koji se dokumentovano suprotstavlja njihovoj politici.

Na samom početku filma „Dvostruki život. Život i vreme B. Vongara“ Džona Mandelberga, vi se predstavljate kao Australijanac, jugoslovenskog porekla. Ne kažete da ste Srbin.
Film je snimljen 1994. godine, a ako bi spomenuli Srbe u pozitivnom kontekstu, ne bi imali nikakve šanse da film bude prikazivan. Mandelberg je imao velike probleme dok je snimao film. Produkcijska kuća u okviru koje je snimljen neprekidno ga je upozoravala da je publika osetljiva na teme stradanja Aboridžina. Izuzetno im je smetalo što govorim srpskim akcentom i kao takav pišem o australijskim domorocima. Obe činjenice su negativno konotirane i Mandelberg je morao da pravi ustupke i da ne potencira moje srpsko poreklo. Snimci rata u Jugoslaviji kojima film počinje su snimci kojima su bile praćene agencijske vesti koje su dolazile iz Amerike ili Nemačke. U pitanju su snimci iz vremena kada su Srbi oslobodili Bosanski Brod, a izbeglice prelaze preko Save za Slavoniju. Za srpske izbeglice nije bilo ni sekunda vremena u medijima.

Operacija „Oluja“, za koju Hrvatska sada vrši sramni pritisak nad Srbijom da je prizna kao legitimnu operaciju, nikada nije bila prikazana u australijskim medijima?
Nikada nije prikazana nijedna sekvenca „Oluje“. Kada se Mandelbergov film pojavio u Australiji, na osnovu snimaka sa početka filma Hrvati su tvrdili da sam Hrvat, ali u to vreme se pojavio i roman „Raki“, pa su oni shvatili o kome se radi i došlo je do strašnih napada na knjigu i mene,  pa je izdavač morao da je povuče. Optuživan sam  da predstavljam ruku srpske propagande i da sam je  pisao  po direktivi iz Beograda,  dok u stvarnosti knjiga nije objavljena na srpskom jeziku sve do proteklog Sajma knjiga. Satanizaciji  je doprinela izuzetna inertnost srpske zajednice u Australiji  koja kao da nije bila ni svesna pojave knjige, iako sam dobio veoma pozitivne kritike iz SAD-a, možda najbolje koje se mogu očekivati. Izdavač nikada nije promovisao knjigu sa napomenom o mom srpskom poreklu, već iz ugla bavljenja aboridžinskim temama, uprkos tome što je polovina knjige ukazivala na istoriju zaborava istorije Srba koja obiluje strahotama, među kojima je i povest o tome kako je Kurt Valdhajm čistio Bosnu od Srba i liferovao ih u koncentracione logore, čak u Norvešku da prave infrastrukturu. To je istorija zaborava, tako da je knjiga pala na gluho uho čija je gluvoća pojačana činjenicom da se naš narod u Australiji pod pritiskom propagande počeo i sam da stidi da pomene svoje ime, kako ne bi u njih upirali prstom i govorili da su genocidalisti i izrod sveta, što su političari neprekidno ponavljali.

Da li se ta situacija promenila, makar malo?
Nije. Ako pogledate: Šešelj umire u haškoj tamnici zbog običnog rekla-kazala, dok niko od veoma uticajnih zvaničnika koji su non-stop lagali o Srbima i Srbiji ne odgovara ni za šta. Nema nikakvih informacija u Australiji i ovom delu sveta o otmici Srba sa Kosova i prodaji njihovih organa na svetskom tržištu, što je zločin veći od nacističkih zločina tokom Drugog svetskog rata. Ali, to je prihvatljivo jer su  žrtve Srbi.

[/restrictedarea]