U zemlji krvi i američke sile

Piše Branka Jovanović

Holivudska zvezda Anđelina Džoli, rediteljka filma „U zemlji krvi i meda“, članica je uticajnog vašingtonskog Saveta za međunarodne odnose, čiji je počasni predsednik Dejvid Rokfeler. Znači li to da njeno ostvarenje zapravo i nije (neuspeo) pokušaj da se napravi umetničko delo, već propagandni film kojim bi trebalo pružiti opravdanje svim prošlim, aktuelnim i budućim vojnim intervencijama SAD-a širom sveta?

 

U poslednjem „Utisku nedelje“ bili smo svedoci pervertirane i na nama dugo primenjivane logike i uobičajeno neobične moralne dileme izudaranog deteta koje vrišti i psuje batinaša, ali koje on nastavlja da tuče i kažnjava zbog toga što se ono uopšte i ljuti na njega. Olja Bećković, autorka emisije, iz sve snage se trudila da od sagovornika iskamči potvrdu svoje argumentacije: film Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“ možda jeste loše prikazao Srbe, ali naše reakcije dokazale su upravo tu sliku o nama, zbog koje se i ljutimo na nju i njen film. Tako smo, reagujući na sliku koja će se širom sveta stvoriti o nama, postali dokaz dokumentarnosti filma, jer smo svojim reakcijama pokazali da jesmo upravo onakvi, kakvima nas ona prikazuje.
Pa, dobro! Nismo shvatili razliku između filma i stvarnosti. Neuki smo.
Međutim, austrijsko istraživanje uticaja medija, a među njima i filmova, pokazalo je da Bečlije, koje inače žive u najsigurnijem gradu na svetu, zaključavaju svoje domove i prestravljeni veruju da će ih posle šest sati popodne napasti razni zlikovci, zato što su to gledali u filmovima prepunim nasilja. Naučnici tvrde da mediji, posebno TV i film zbog upečatljivosti slika, i te kako utiču na ljude i njihov doživljaj sveta i prilika u svetu. Ankete u SAD-u pokazuju da, posle godina ispiranja mozga da su Rusi zli, najveći deo stanovništva zaista veruje da su oni zli i da im je država i dalje zla imperija. Otuda i besmisao nonšalantne opaske Olje Bećković „pa šta, kritičari su videli loš film i već su ga zaboravili! Šta se mi tu ubijamo da ga osporimo!“ Videlo ga je Sarajevo, video ga je Zagreb. Naravno, videće ga i Beograd. Napravimo anketu da li su ga tako brzo zaboravili brojni gledaoci, pa onda postavimo pitanje: Da li su Srbi udahnuli život mrtvom konju holivudske propagande ili će to zajednički uraditi Sarajevo, Zagreb i Beograd? Ili to možda čini sama Anđelina Džoli, koja autoritativno traži blagovremenu intervenciju u Siriji, jer je upravo njen film jasno pokazao šta se događa u zemlji gde se vode neproporcionalni ratovi i zašto bi trebalo rano intervenisati protiv jedne strane, pri čemu to rano možemo prevesti i sa preventivno. Ovaj film ima imanentan cilj da pokrene nekoga ko može da interveniše, taj neko ne sme da ga zaboravi kao filmski kritičari, a da bi njegova intervencija dobila javnu podršku, film bi ipak trebalo masovno gledati i pamtiti ga na duže staze, i naučiti da spas donose NATO avioni. Sada imamo film Anđeline Džoli kao bazu legitimacije ranih intervencija. Pred njim blede rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

STEPINČEVA ŠKOLA

[restrictedarea]

Baš zato njen film ne možemo otpisati površnim konstatacijama da je reč o lošem filmu lepe holivudske zvezde, pitanjima poput ko je ona uopšte, otkad je ona reditelj, šta se to nas tiče što joj je otac bio na tamo nekom Stepinčevom koledžu…
Zastanimo ovde.
Džon Vojt, otac Anđeline Džoli, jeste završio školu „Biskup Stepinac“ u Njujorku. Među fotografijama slavnih učenika nalazi se i njegova. Škola se njime, dakle, ponosi. Ne znamo da li se i on ponosi svojom školom, iza čijeg osnivanja stoji tadašnji njujorški nadbiskup Fransis Spelman, jedan od najkonzervativnijih zvaničnika Katoličke crkve, lični prijatelj i vatreni pristalica američkog senatora Makartija i njegovog progona američkih liberalnih intelektualaca, jedan od onih do kojih su sezali pacovski kanali.
Na sajtu škole nalazi se sledeći tekst o blaženom kardinalu Alojziju Stepincu: „Tokom Drugog svetskog rata Stepinac nikada nije okrenuo leđa izbeglicama. Njegova vrata bila su uvek otvorena ne samo za Hrvate, već i za Jevreje, Srbe i Slovence kojima je bila nužna pomoć. Stepinac se uvek zalagao za političku slobodu i fundamentalna prava i branio je prava hrvatskog naroda. Stepinac je želeo da Hrvatska postane božja zemlja. Maja, 1943. godine, otvoreno je kritikovao naciste. Posledica je bio zahtev Nemaca i Italijana da ga uklone iz službe. Papa Pije XII odbio je da to učini i upozorio je Stepinca da mu je život u opasnosti. Jula 1943. godine Bi-Bi-Si i ‘Glas Amerike’ počeli su sa prenosom njegovih govora okupiranoj Evropi, a Bi-Bi-Si je komentarisao Stepinčeve kritike ustaškog režima“. Dalje se navodi da je Stepincu suđeno posle rata, da je proglašen krivim zbog saradnje sa nacistima i da je bio osuđen na 17 godina teškog rada. Posebno se citira njegovo pitanje tužiocu: „…svaka nacija ima pravo na nezavisnost, zašto se ona osporava Hrvatima?“ Navodi se i izjava pape Pija XII da je „hrvatski kardinal najvažniji sveštenik Katoličke crkve“. Takođe se tvrdi da je Jakov Blažević, tužilac u procesu Stepincu, priznao da je proces bio u potpunosti namešten, da je Stepincu suđeno samo zato što je „odbio da prekine hiljadugodišnje veze između Hrvata i Katoličke crkve“. Na kraju se čak navodi ushićena izjava srpskog pravoslavnog sveštenika Ljubomira Rankovića, koji podržava beatifikaciju Alojzija Stepinca: „Ja, i kao čovek i kao sveštenik, želim da izrazim svoje divljenje za ovaj čin“.
Naravno, škola nikada neće polemisati sa rečenicama nemačkog politikologa Mihaela Vajtmana: „Ne odražava suštinu Pavelićeve totalitarne ideologije ustaštva ako je definišemo kao ‘fašističku’. Dve važne konstitutivne komponente razlikuju je od italijanskog fašizma i nemačkog nacionalsocijalizma: to je na jednoj strani potpuni nedostatak uobičajenih socijalno-revolucionarnih elemenata i, na drugoj, izrazita naklonost religiji. Ponajviše klerikalni krugovi – katolički biskupi u Hrvatskoj i franjevci u Bosni – daju ustašama auru salonskog katoličkog hrišćanstva i katoličke misije Hrvatske na granici balkanske Azije. Katolička štampa istrajno podržava ustaše, biti katolik izjednačava se sa ‘hrvatskom rasom’ (sa dokazima o arijevstvu kao u Nemačkoj). Ko u ovo nije verovao proglašavan je za neprijatelja. Ustaški znak je od početka bio ‘krst i nož’ i u skladu sa tim katolički list u Sarajevu propagirao je propovedanje katoličke vere pomoću topova, mitraljeza, tenkova i bombi. Ove pretnje su od oko šest miliona stanovnika pogađale skoro dva miliona Srba, 700.000  muslimana i 18.000 Jevreja. Punu žestinu pokatoličavanja doživeli su u prvoj liniji Srbi, kao najveća manjina u Hrvatskoj“.
U jednom od naših medija navedeno je da je otac Anđeline Džoli pohađao školu „Biskup Stepinac“ u Njujorku kao argument protiv nje, kao da to uopšte nešto govori i o njoj. U svojoj prezentaciji na Internetu, otac Džolijeve, glumac i oskarovac Džon Vojt, piše da se ponosi svojim dvema prelepim i talentovanim ćerkama. U jednoj biografiji stoji da je Anđelinu Džoli napustio kada je imala godinu dana. Ona je kao tinejdžerka bila anoreksična, drogirala se, samopovređivala sekući se nožem, nosila je bočice krvi oko vrata, šokirala Holivud ekscentričnim ponašanjem na ivici ekscesa. To je sada iza nje, i sa dramatičnom stranom njene biografije trebalo bi imati istinsku empatiju, utoliko pre što njeno šestoro dece pokazuje kolika je njena potreba da voli i bude voljena.

ANĐELINA I MEDLIN
Jedina vest u ovom kontekstu koja povezuje njenog oca i nju, jeste da je film „U zemlji krvi i meda“ premijerno prikazan u „Muzeju holokausta“ u Vašingtonu. Džon Vojt, koji se svesrdno zalagao za Bušove intervencije, angažovao se od 2000. godine u „Muzeju holokausta“ na Floridi i dospeo do pozicije člana Nadzornog odbora borda muzeja. Došao je na premijeru u Vašington; prema nekim vestima Anđelina Džoli nije ga ni pozvala, niti se pozdravila sa njim, prema drugima prišla mu je i toplo ga zagrlila. Kako god. U Muzej genocida vodio je crveni tepih. Zaboga, Holivud se useljava među seni i strahotne dokumentacije o zločinima. Ona i Bred Pit u crnom, besprekorna moda… U pratnji je direktora „Muzeja holokausta“ iz Vašingtona Mihaela Abramovica.
I to je ono što je važno. U SAD-u postoji više muzeja holokausta i svi oni imaju svoje predstavnike u Savetu muzeja holokausta SAD-a. Njegovog poslednjeg predsednika birao je lično Barak Obama. Direktor muzeja u Vašingtonu Mihael Abramovic, član je Saveta za međunarodne odnose (CFR), čiji je član i Anđelina Džoli. I tu se priča odjednom preokreće. Na crvenom tepihu su dva člana jedne od najmoćnijih organizacija u svetu. Njen počasni predsednik je Dejvid Rokfeler, osnivač Trilaterale i član Bilderberg grupe. Tu je sve što ima ime, uticaj i ugled u Beloj kući, Stejt departmentu, okruženju Hilari Klinton, timovima Ričarda Holbruka, tu su simboli korporacijske moći Amerike, poprečne mreže sa drugim organizacijama, institutima, univerzitetima, pa čak i sa mirovnom organizacijom „Sinema for pis“ koja je u Berlinu dodelila nagradu Anđelini Džoli za mir i borbu protiv genocida. Rečju, zastrašujuća nomenklatura koja pokušava da globalne tokove pretvori u svetski poredak u kojem će SAD biti ipak vodeća sila, ako ne po Božjoj milosti, onda po snazi vladara iz senke kojima pripadaju svi bitni resursi Amerike. To je sam vrh četiri odsto Amerikanaca koji pokušavaju da ovladaju svetom. U pratnji kolege Mihaela Abramovica, Anđelina Džoli otvara sezonu novih obrazloženja američkih ratova.
O čemu se tačnije radi, ne u ovom filmu, već sa ovim filmom, možda može da nam objasni sam Mihael Abramovic – Bela kuća izdala je novu predsedničku direktivu koja bi trebalo da osnaži vladu SAD-a da spreči genocid i masovne zličine. U vreme kada se dešavao holokaust, a ni decenijama posle, nažalost nisu postojali mehanizmi, u SAD-u i drugim zemljama nije postojala politička struktura, niti politička volja da se preduprede takvi neizrecivi zločini. Predsednička direktiva je važan korak koji su SAD učinile u realizaciji krilatice nikada više. Predsednik Obama svojom direktivom sledi jedan cilj: uspostavljanje stalnog interresornog komiteta za prevenciju zlodela koji bi imao autoritet da razvija strategije prevencije i da osigura da pretnje genocidom postanu tema u vrhu same vlade. Predsednik Obama je dobro razumeo da su masovni zločini i genocid suštinski nacionalni interes SAD-a. Sprečavanje genocida nije samo moralni imperativ, već krucijalni element nacionalne bezbednosti SAD-a. Prevencija masovnih zločina je ključna preporuka iz 2008. godine „Grupe za prevenciju genocida“, kojom kopredsedava Medlin Olbrajt (i sama je u bordu direktora Saveta za međunarodne odnose), a podržava je „Memorijalni muzej holokausta SAD-a“, „Institut za mir“ i „Američka diplomatska akademija“. Grupa Medlin Olbrajt preporučuje da se u prevenciju genocida i masovnih zločina uključe Pentagon, Stejt department i obaveštajna zajednica. Zagovornici projekta očekuju da administracija ozbiljno shvati preporuke o prevenciji genocida i masovnih zločina i da dokaže da preporuke neće ostati mrtvo slovo na papiru, već da će stvoriti odgovarajuće strukture koje će se usredsrediti na pretnje mogućeg genocida. Oni polažu nadu da će strukture razviti sredstva za prevenciju masovnih zločina i da će biti korišćena mudro da bi se spasio život. „Muzej holokausta“ i „Institut za mir“ sponzorisaće radnu grupu Odgovorna zaštita, kojom kopredsedava Medlin Olbrajt!
Očigledno da ovom konceptu genocida i masovnog zločina kao nove pretnje za doba novih osvajanja i destabilizacije područja u zonama interesa drugih sila, poput Libije, Sirije, Irana, Tibeta, koji zamenjuje potrošeni hladnoratovski koncept ugroženih ljudskih prava, služi i film Anđeline Džoli, članice organizacije kojom rukovodi Medlin Olbrajt. Ovom se direktivom, kažu oni, ubuduće može spasiti život. Ali samo onih njima naklonjenih. Oni drugi će biti bombardovani, zverski ubijani poput Moamera Gadafija ili do smrti mučeni u zatvorima koji ne zanimaju ni Medlin Olbrajt, ni Anđelinu Džoli.

[/restrictedarea]