RAT U ZALIVU: STVARNI I INFORMACIONI

piše Vadim Vihrov

15.februara su iz Irana svetski mediji dobili dva suprotna saopštenja. Prvo je iranski državni televizijski kanal PressTV javio da je Teheran, kao odgovor na sankcije EU,prekinuo isporuke nafte za šest evropskih zemalja – za Francusku,Italiju, Španiju, Grčku, Portugal i Holandiju. Zatim je, istog dana, iransko Ministarstvo za naftu opovrglo tu odluku.

Poznato je da su 23. januara ministri inostranih poslova iz 27 zemalja Evropske unije odobrili zabranu „uvoza, sticanja i transporta“ nafte i proizvoda od nje iz Irana, kao i zabranu finansiranja i osiguranja u vezi sa navedenim operacijama. Embargo EU će da stupi na snagu 1.07.2012. Bila  je uvedena i zabrana na izvoz u Iran od strane evropskih investitora  visokotehnološke petrohemijske opreme i na ulaganja kapitala  u tu granu. Zabranjeno je da sa Iranom trguje zlatom, dragocenim metalima i dijamantima, kao i da se Irancima prodaju proizvodi sa dvostrukom namenom. Embargo važi i za uvoz papirnog i kovanog novca koji se koristi u Iranu. U postojeći spisak lica i organizacija kojima je zabranjen ulaz u zemlje Evropske unije, dodata su i tri visoka državna lica i osam iranskih kompanija.

Kako je posle toga izjavio iranski ministar za naftu Rustam Kašemi, kao odgovor na pritisak Evropske unije  moguć je odgovor istom merom. Da podsetimo da je još ranije, posle sankcija koje su uvele SAD, vice-predsednik Islamske Republike Iran (IRI) Mohamed Reza Rahimi upozorio: „Ako nam oni stave embargo na izvoz nafte iz Irana, u tom slučaju više ni jedna kap nafte neće proći kroz Ormuski zaliv.“ Posle toga su u tom uzanom grlu Persijskog zaliva počele vežbe vojno-pomorskih snaga strana.

Za Zapad prekid isporuka iz regiona, odakle se kroz „grlo boce“ koje se zove Ormuski zaliv svakog dana na svetska tržišta šalje do 17 miliona barela nafte (podaci iz 2011. god.), predstavlja ozbiljnu pretnju. Ako se prekine ta vodena arterija doći će do neverovatnog deficita najprodavanijeg energenta. Prognoze analitičara se razlikuju u ciframa, ali su u jednom skoro iste: cene će eksplodirati, i od današnjih 115 – 120 dolara cena će skočiti na 150, a možda i na 200 dolara za barel.

Naravno, jedinice američkih vojno-pomorskih snaga – nosači aviona, smeštene u rejon Zaliva, će osim što će voditi ratna dejstva, redovno vršiti čišćenje akvatorije od iranskih mina. Međutim, to nikako neće moći da garantuje slobodu plovidbe morem, gde su moguće ne samo klasične pomorske bitke, već i partizanska dejstva. Na primer, napadi na tankere za pretakanje nafte manjim brodovima i gumenim čancima.

Iranu i dalje ostaje mogućnost da blokira Ormuski zaliv, kako se kaže, „onim što mu se nađe pri ruci“. A obzirom da svi vojni eksperti sumnjaju u varijantu blickriga, dugotrajni rat će obavezno imati i iranske udare po najosetljivijem mestu Zapada – po zavisnosti od nafte koja se dovozi u taj zaliv, a koja se vadi u oblasti Persijskog zaliva.

Odatle i poruka duhovnom vođi IRI ajatolahu Ali Hamenei od Baraka Obame, sa jasnim upozorenjem: pokušaj da se Ormuski zaliv zatvori biće ocenjen kao pretnja životnim interesima Amerike. Nešto slično se već dešavalo. U januaru 1980. godine posle pobede islamske revolucije u Iranu, koja je svrgnula šaha, predsednik SAD Džimi Karter je, obraćajući se obema palatama Kongresa izjavio je da „bilo koji pokušaj spoljnih sila da se dobije kontrola regiona Persijskog zaliva će se smatrati za napad na životno važne interese Sjedinjenih Američkih Država“. Karter je pripretio da će se takvi pokušaji „sprečavati svim potrebnim načinima, uključujući i vojne snage“.

U toku te neme konfrontacije pale su i prve žrtve. Sa američkog razarača „Vinsens“ je greškom poslata raketa na iranski civilni linijski avion. Poginulo je 290 putnika. U Americi ne vole da se prisećaju te tragedije, ali teško da su je Iranci zaboravili.

Kao rezultat dva rata, vođena protiv Iraka, SAD su same sebi dodelile funkciju policajca koji reguliše i kontroliše izvoz energenata iz oblasti Persijskog zaliva. Iran je sve te godine nastavio da izaziva Ameriku, osporavajući joj pravo da bude vrhovni sudija sudbina u regionu. Ironijom sudbine, posle Sadama Huseina pozicije SAD ovde ne samo da nisu ojačale, ma kako izgledalo. Šiitska većina u Iraku se oglasila kao snaga koja je spremna da samostalno određuje način upravljanja zemljom. Iranski novac je tajno vrbovao pobornike u Avganistanu. Sirija se takođe nalazi u sferi uticaja Irana. Ako se uračunaju posebni odnosi sa militarizovanim grupama HAMAS-a i „Hezbolaha“ vojno-strateške pozicije Irana su u poslednjih deset godina samo jačale.

Spor ko će da kontroliše puteve dopreme strateške sirovine iz zemalja Bliskog i Srednjeg Istoka na Zapad, stiče sve opasnije crte.

Još jedan faktor koji tas sa tegovima odvlači prema razrešenju protivurečnosti između SAD i Irana uz pomoć vojne sile – to je unutar-politička situacija u samoj Americi. U novembru su izbori za predsednika SAD  i sadašnji stanar Bele kuće već doživljava žestoke napade zbog svoje nerazumne politike prema IRI.

Da se prisetimo. Prvo je Barak Obama, pošto je stupio na dužnost, obećao za malo pa „resetovanje“ odnosa sa Iranom. I to je izgledalo logično: vraćanjem iransko-američkih odnosa u vreme šaha Mohameda Reze Pahlavija Vašington bi rešio zadatak dugoročne kontrole čitavog regiona, a to bi značilo, i isporuke nafte koje bi prešle iz ruku najsnažnije u vojno-strateškom odnosu regionalne države – Irana.

Ali – bezuspešno. Barak Obama  se, očigledno, spotakao o izraelski lobi i njegovog saveznika (bar po tom pitanju) – vojno-industrijski lobi SAD, koji su računali da će da nastave po svim azimutima „čišćenje“ antizapadnih režima. Vrlo brzo je zavladao kurs ne na prihvatanje pragmatičara u rukovodstvu IRI za dijalog, već na postepeni rast spoljnog pritiska, na uspostavljanje kontakta sa potencijalnom „petom kolonom“, na zatvaranje za Teheran svih kanala kojima je stizalo devizno „obezbeđenje“ od izvezene sirovine.

Šta bi, onda, moglo da se očekuje, ukoliko u Vašingtonu konačno prevlada partija koja je za rat i Ormuski zaliv bude ponovo bude blokiran?

Kina kupuje 22% iranske nafte. U Pekingu su shvatili pretnju i preduzeli mere obezbeđenja. Bez obzira što Kina na svim nivoima i u svim forumima nastupa protiv sankcija prema IRI, ona je prinuđena da vodi računa o mogućnosti da se kroz izvesno vreme nađe odsečena od tog izvora. Zato je u februaru skoro za polovinu smanjila kupovinu iranske nafte, a manjak je pokrila njenom kupovinom u Saudijskoj Arabiji, Angoli, Nigeriji i Rusiji. Pri tom, ukoliko zbog zatvaranja Ormuskog grla Kina i nastrada, ipak će mnogi time dobiti!

U Er-Rijadu, na primer, samo će se obradovati šansi da im poraste eksploatacija sirove nafte, a mogućnosti za to u Saudijskoj Arabiji, pustinjskoj kraljevini koja leži na crnom zlatu, zaista postoje. Klan saudita koji tamo vlada, koristi nepredviđeni dohodak da bi ostvario obimni program oraspoloživanja svog naroda kako se tu ne bi ponovile gadosti „arapskog proleća“. A za sada zahteve za isporuku preko ugovorom predviđenih količina će dobiti – i već dobijaju – ruske naftne kompanije.

Može da se pretpostavi da takav poklon Moskvi i Karakasu, pa i saudijskim prinčevima, nije bio u planu vašingtonskih stratega.   Odatle i taktika koju oni biraju. Ormuski zaliv polako postaje sinonim za „kontrolisanu napregnutost“. Situacija ni mira, ni rata, a da barut ostane suv, konzervira se veštački. Dolazi do, očigledno ne slučajnog, curenja informacija (ili namernih dezinformacija) da će Iranci, koje su sankcije SAD, Evropske Unije i OUN (rezolucije 1737, 1747, 1803 i 1929), saterale u ćošak,  praviti, na primer,  inspekcije tankera za pretakanje nafte i suvih tereta, što će sigurno usporiti ritmiku izvoza strateških sirovina iz Persijskog zaliva.

Na delikatno balansiranje na ivici potpunog konflikta se odazvala međunarodna agencija za određivanje rejtinga Standart & Poors. Ona je saopštila prognozu: „Tako će sitne provokacije i vrijuća napregnutost cenu nafte održavati na sadašnjem visokom nivou… A među učesnicima tržišta će stalno rasti osećaj da verovatnoća za oružani konflikt, iako mala, ipak postoji“.

Ne možemo, a da se ne složimo sa profesorom Majklom Klerom kada on piše: „Nafta, prestiž povezan sa gospodarenjem nad čitavim svetom, pretenzije Irana na status regionalne države i unutar-politički faktori (u SAD)  prave vrlo eksplozivnu smesu koja Omuski zaliv pretvara u najopasnije mesto na planeti“.

Suprotstavljene strane jedna drugu ispituju na uzdržanu surovost i postojanje jake političke volje. U suštini, došlo je do virtuelnog dvoboja. Jedan loš pokret i hladni informativni rat može da preraste u vreo. Prazno oružje, kako se veruje, puca jednom godišnje. A oružje koje je u prvom činu okačeno na zid –  u trećem će obavezno da se iskoristi. I voda u Omuskom zalivu će se obojiti u naftu i krv…

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)