Premijera „Kumova“ u „Zvezdara-teatru“: Kada lajanje saopštava istinu

Piše Raško V. Jovanović

I u novoj komediji Dušan Kovačević ostaje veran sebi – ispričao je neveselu priču iz naše svakodnevice, ostavljajući da zrak svetlosti donekle obasja njenu tminu i unese akorde životnog optimizma

 

Posle „Generalne probe samoubistva“ i „Života u tesnim cipelama“, Dušan Kovačević  i dalje je na svoj način i u svom stilu veran sebi: sve jednako idući trasom između komedije i tragedije. Po satiričnim akcentima i bufoničnim pojedinostima blizak je Alfredu Žariju, dok se sa mrožekovskom crnom autoironijom povremeno približuje, naročito rečeničnim konstrukcijama, igrom rečima i drugim zvucima, teatru apsurda, što je vidno i u njegovom novom delu „Kumovi“, koje je žanrovski označio kao komediju svakodnevne tragedije. Uistinu, Kovačević nastavlja putem apsurdnog realizma da formira komični zaplet u crnohumornom ironičnom tonu i sa jarkim komično-grotesknim akcentima, dovodeći čitavu priču u sfere iracionalnog i apsurdnog. Pisac se sam izjasnio u odgovoru na pitanja novinara: „Sebi sam zadao kao obavezu da ne zamračujem i da ne zagorčavam život više nego što to čine ljudi koji se bave njihovim sudbinama. Priča u svojoj osnovi jeste egzistencijalno-socijalna, ali da bi se odgledala i da čovek izlazeći iz pozorišta ne bi poželeo da skoči pod prvi autobus, otvorio sam prozor u taj mrak i pustio svetlost, a to je komedija“. Nesumnjivo, postupak u suštini nušićevski, ali po svemu originalan, sa likovima preuzetim iz naše savremenosti i pričom u kojoj se na čudan način prepliću ljudske i pseće sudbine.

[restrictedarea]

Kao i uvek u Kovačevićevim komadima fabula je zanimljiva i u ponečem čudna. Predveče, kada treba da proslavi godišnjicu svog braka, Milan, koji je ostao bez posla, dolazi kući sav izubijan budući da su ga u parku  napali neki neznanci, donoseći jednu kesu sa revolverom i paketom koji bi mogao sadržati eksploziv, kao i sa još koječim, pored ostalog i sa  jednom automobilskom limenom registarskom tablicom. Ugledavši ga takvog, njegova supruga Ana, shvata da od večernjeg izlaska neće biti ništa i bezuspešno nagovara Milana da ode lekaru. On joj objašnjava da je kesu koju je doneo  svojim nepogrešivim njuhom pronašao i otkopao njegov prijatelj iz parka, pas Žuća, što izaziva njeno čuđenje i nevericu. Tu je i njihova Kuma, lekarka u službi Hitne pomoći, inače  supruga nesrećnog pevača Bobana, kojem se na zagonetan način izgubio trag. Dabome, dolazi i Inspektor, vrhunski policajac koji pojedine slučajeve razrešava na neverovatne načine. On će upomoć pozvati i Vučka, on u policiji dresira pse i razume njihovo lajanje, koji će ustanoviti da je  pas Žuća reinkarnacija pevača Bobana, koga su likvidirali možda oni isti razbojnici koji su i Milana napali u parku…  Priču je Kovačević ispričao jednostavno u želji da iskaže i omaž životinjskom svetu, zapravo psima, koji oduvek sa ljudima dele dobro i zlo. Piscu i reditelju možemo zameriti brojne telefonske razgovore – učinilo nam se da su pojedini bili suvišni, posebno oni što ih je u nekoliko navrata obavljala Ana sa sinom koji je na „privremenom“ radu u inostranstvu, u kojima se jadala opisujući ponašanje supruga. Uprkos tome, sveukupna slika tmine naše savremenosti prikazana je duhovitom metaforom koja ocrtava stanje do kojeg su dovedeni ljudi – da lajanjem moraju otkrivati istinu i protestovati.
Režirajući svoje delo Dušan Kovačević ne beži od realističnog prikaza, niti se priklanja bilo kakvim postmodernim scenskim rešenjima, što se može samo pozdraviti. Oslonivši se na groteskno senčenje apsurdnih situacija, koje scenski oblikuje realistički katkad i sa primesama karikaturalnog postupka, popularni pisac je izgradio zanimljivu predstavu svoga dela, koja je naišla na povoljnu recepciju gledalaca. Naravno –  presudna je bila nepogrešivost autora, u ovom slučaju i reditelja, kad je reč o podeli uloga. Nesumnjivo da je načinio pravi potez dodelivši ulogu Milana Predragu Mikiju Manojloviću, koji je taj lik oživeo sa finom merom između izraza nezadovoljstva i smirenosti u poimanju tamne životne stvarnosti iz koje je teško naći izlaz. Takođe, uspeo ga je učiniti i začudnim, „braneći“ druženje sa psom u parku. U njegovoj virtuozno oblikovanoj glumi bilo je u isti mah čuđenja i neverice, baš kao i izraza nezadovoljstva nezavidnim  položajem u kojem se protiv svoje volje našao. Ova sjajna glumačka kreacija istovremeno je na najlepši način označila povratak Predraga Mikija Manojlovića na pozorišnu scenu posle nekih devet godina. (Poslednji put na pozorišnoj sceni gledali smo ga kao Molijera u predstavi Dušana Jovanovića „Molijer – još jedan život“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu).  Danica Maksimović kao Ana umela je da ispoljava ne samo zabrinutost zbog psihičkoga stanja svoga supruga, nego i nežnost, pa i pokušaje razumevanja njegovog ponašanja. Milica Mihajlović u ulozi Kume groteskno je ispoljavala samosažaljenje prema vlastitom položaju napuštene žene. Branimir Brstina interpretirao je Inspektora naglasivši njegovu rutinu sa diskretnim karikaturalnim senčenjem. Radoslav Milenković kao Vučko, oponašajući pse,  u potpunosti karikaturalno je interpretirao lik policijskog eksperta za pse.
Scenografija Nenada Brkića realistički, ali bez težnje za faktografijom, sasvim prikladno je dočaravala enterijer kuće na beogradskoj periferiji, otprilike kako mogu izgledati upravo u domovima na Zvezdari. Kostimografska rešenja Marine Vukasović-Medenice bila su veran odraz savremenog oblačenja u Beogradu.
Iako je izazivala i smeh gledalaca, predstava Kovačevićevog novog komada „Kumovi“ neumoljivo ih je suočavala sa metaforičnom osnovom dela, koja upućuje ne samo  na haotično stanje u našoj sredini, nego i na nepostojanje bilo kakve perspektive da se takva situacija prevaziđe.

[/restrictedarea]