Predrag Dragić Kijuk (1945-2012): Veliki stub naše kulture

Piše Vladimir Dimitrijević

I eno ga, prešavši granicu života i smrti, kako ide pred vojskom nezgrbljenih i nepropuzalih, kao što je Radisav, u smrti, bio propet na drinskoj ćupriji, kao da vodi čete višegradskih Srba

„Koga nema, bez njega se može“, kaže jedna naša površna izreka; površna, jer je duboko neistinita, pogotovo u malom narodu kome je bitan svaki čovek, naročito čovek koji služi svom narodu i živi za njega. Možda bi ta izreka mogla da glasi: „Koga nema, bez njega se mora“. I zaista: mora se, iako je teško, nemoguće u stvari, popuniti prazninu koja ostaje iza ljudi časnih i stamenih. Jedan od njih je, svakako, i novootišavši srpski polihistor Predrag R. Dragić Kijuk, koji je granicu između zemaljske i nebeske Srbije prešao 29. januara 2012. godine (a prelazak je počeo u četvrtak, 26. januara iste godine, dok se spremao da krene u Republiku Srpsku da besedi o čoveku čijim je duhom  živeo – o Svetom Savi, da bi se okončao tri dana kasnije). Tako je završeno zemno stranstvovanje čoveka čiji su preci poticali sa Dvora na Uni, rođenog u Kragujevcu 1945. godine, koji je nadimak uzeo po jednom svom dalekom pretku, vođi bune pravoslavnih Srba protiv rimokatoličkog nasilja u 17. veku.
U doba  sveopšteg drobljenja znanja, ovaj intelektualac je bio renesansnih sklonosti i interesovanja: bio je upravnik najveće „Biblioteke inostrane periodike“ na Balkanu, član „Udruženja književnika Srbije“, po pozivu,  aktivni  član „Odbora za zaštitu slobode i prava“, koji se i u titoizmu i u posttitoizmu  angažovao u borbi za pravo na neokovanu, smelu misao, za dostojanstvo stvaralaštva, u zemlji u kojoj su pesnici poput Gojka Đoga išli u zatvor. Kijuk je svagda ustajao u odbranu gonjenih i utamničenih: angažovao se radi pomoći Srbima bačenim u čeljusti haškog Minotaura, a naročito u slučajevima Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja, o kome je, zajedno sa Momirom Lazićem, organizovao nekoliko naučnih skupova.
Bio je  jedan od osnivača „Fonda istine“ (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), „Centra za hrišćanske studije“ (Beograd), udruženja intelektualaca „Srpska nacionalna svest“ (Niš) i izdavačke kuće „Euro Epistel“ (Ašafenbrug). Sva ova udruženja borila su se za istinu o Srbima u doba kada je ta istina, po nalozima Imperije, bila zabranjena, i kada je Vol strit zaratio protiv Kosovskog zaveta. Inicirao je i bio jedan od autora deklaracije na pet jezika („Slovo o srpskom jeziku“, 1998), koja je tražila hitnu obnovu srbistike umesto  štetočinske serbokroatistike.  Pokrenuo je i uređivao biblioteke – „Srpska dijaspora“ i „Srpska porodična biblioteka“.
Objavio je dvadesetak knjiga studija i eseja, od kojih šest na stranim jezicima. Zbornikom „CATENA MUNDI“ (1992), u dva obimna toma, sačinio je, prema oceni recenzenata i prikazivača, „duhovnu enciklopediju srpskog naroda“, a zbornikom „Malo zaveštanje“ (1999), objavljenom na engleskom jeziku pod naslovom „The Little Legacy“, izvršio preispitivanje hilandarske baštine prema ključu pravoslavne filosofije života. Upokojio se radeći na svojoj novoj knjizi koju je, uz svesrdnu pomoć sina Ranka, uspeo i da dovrši – ostalo je samo da ode u štampu (potpisniku ovih redova je rekao da će je poslati na konkurs „Pečata“, lista slobodne Srbije, čiji je i sam zatočnik bio).
Ser Džon Tavener, najpopularniji britanski kompozitor sa reputacijom „klasičnog umetnika“, autor je 15-minutnog dela „Epistle of Love“ („Poslanica ljubavi“), nastalog po stihovima srpske srednjovekovne poezije, preuzetim iz Kijukove knjige  „Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry“.
Zbog bavljenja „srpskim pitanjem“ i delovanja „Fonda istine“  – izbačen je sa posla 1993, posle učešća na okruglim stolovima Univerziteta u Italiji. Iako je „Udruženje književnika“ podnelo svu dokumentaciju za dodelu nacionalne penzije Predragu Dragiću, on je nikad nije dobio (zato što je bio Kijuk).
Prvi i osnovni zadatak intelektualca je da nam ne da spavamo. Da, to je zadatak intelektualca – da ometa naš miran san, naročito san posle ručka, kad stomak prede kao zadovoljna mačka. Može li se mirno spavati u svetu u kojem se dešavaju  „Aušvic“, GULAG i Hirošima.
Kijuk nas je budio iz pospanosti ne razuma (razum je rodio i Staljina i Hitlera), nego iz dremeža umrtvljenih osećanja. Kijuk je svojim uređivačkim, priređivačkim i spisateljskim radom postao pravi čuvar skrivenog predanja svesrpskih ognjišta koje se nalazilo zatrpano u neprikazivanim knjigama, u precrtanim ljudima, u zaboravljenim manastirima i hramovima… Sresti Kijuka značilo je sresti hrabrost u pokretu: on se nikad nije plašio da kaže ono što misli upravo zato što je mislio onako kako mu je nalagala savest, ta saborna svest Božjeg čovečanstva u svakom od nas. Bio je na strani Srba ne samo zato što je Srbin (pravom intelektualcu to nije dovoljno da bi se za nešto angažovao; uostalom, Peter Handke nije Srbin, niti je to bio francuski akademik Žan Ditur), našao se na strani ovog naroda zato što su  Srbi  postali „kolateralna (uzgredna) šteta“ američkog imperijalizma, koju je Harold Pinter definisao kao načelo:„Poljubi me u zadnjicu ili ću ti razbiti glavu“.
Nije lako u tom i takvom svetu biti normalan Srbin, koji pod uglom od 90 stepeni, uspravno i ispravno, stoji u odnosu na tle. Kijuk je, međutim, izazov prihvatio.