KOSOVSKI SRBI IZMEĐU TRI VATRE

Petar Iskenderov

Predstojeća diskusija koja će se u martu voditi u Briselu na najvišem nivou, o zahtevu Srbije u vezi sa dobijanjem statusa zvaničnog kandidata za stupanje u Evropsku uniju, vrlo lako može još više da destabilizuje situaciju u  severnim delovima Kosova koje naseljavaju Srbi. Referendum koji je sproveden 14. i 15. februara na četiri opštine Severnog Kosova je potvrdio da lokalni Srbi ne prihvataju albanske vlasti u Prištini, i to jednoglasno. Na pitanje: „Da li priznajete institucije takozvane Republike Kosovo, sa sedištem u Prištini?“ – negativan odgovor je dalo 99,74% Srba koji su glasali, uz izlaznost od 75%.[1] Zvanični Beograd nije dao da se dugo čeka na njegovu reakciju. Predsednik Boris Tadić je izjavio da „inicijativa rukovodilaca srpskih opština podriva potencijal naše države i ne odgovara interesima kosovskih Srba. Oni se tako distanciraju od države i zaštite zakonitih interesa srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji“. Prema rečima vođe Srbije, plebiscit „nanosi štetu interesima države“.[2] Uopšte ne treba da se sumnja da ukoliko Savet Evropske Unije donese kompromisnu formulaciju za davanje Srbiji statusa zvaničnog kandidata uz razmenu na dalje ustupke u vezi sa Kosovom – pritisak na kosovske Srbe od strane Beograda će ojačati.

„Od 1999. godine, kada su na Kosovu izbori počeli da se redovno održavaju, nije bilo tako visoke izlaznosti birača. Mi smo i sami iznenađeni brojem ljudi koji je izašao na biračka mesta. Verovatno da niko nije hteo, sam za sebe, da bude izdajnik i zato je izlaznost tako velika. I to – uprkos pozivima vlasti iz Beograda“ – tako je prokomentarisao rezultate referenduma jedan od lidera kosovskih Srba, Marko Jakšić. Po njegovim rečima, lokalno srpsko stanovništvo je moralo da izdrži zajednički pritisak predsednika Tadića, ministra za poslove Kosova i Metohije Gorana Bogdanovića, njegovog zamenika Olivera Ivanovića, predstavnika Evropske Unije i albanskih vlasti iz Prištine.Tako dirljiva sloga je vrlo simptomatična za shvatanje situacije totalne blokade u kojoj se nalazi srpsko stanovništvo Kosova. Uspeh referenduma predstavlja svojevrstan politički šamar nacionalnoj politici Borisa Tadića, zato što se on složio sa velikim delom atributa albanske državnosti – prihvatanje visokoškolskih diploma, registracionih dokumenata za transportna sredstva, ličnih karata i drugog. Svojim odgovorom na referendumu, Srbi sa severa Kosova su rekli da je ono, što Boris Tadić potpisuje sa Prištinom, za njih neprihvatljivo“ – podvukao je Marko Jakšić.[3]

Iste ocene su date i kroz izjavu predsednika opštine Kosovska Mitrovica,  Krstimira Pantića. Po njegovim rečima, „posle ovog referenduma kosovskim Albancima, međunarodnoj zajednici i političarima Beograda treba da bude potpuno jasno da Srbi sa severa Kosova solidarno neće prihvatiti institucije iz Prištine.“[4] Pantić je podvukao i da njegovi sunarodnici štite „Srbiju na Kosovu“.

Međutim, mnogo je važniji  geopolitički značaj plebiscita. On se sastoji u konačnom pretvaranju kosovskih Srba u samostalan faktor balkanske politike. A to je već direktan izazov ne samo Prištini i Evropskoj Uniji, već i Beogradu.

Sadašnji plebiscit ni izdaleka ne predstavlja prvi slučaj da kosovski Srbi daju pravni odgovor albanskim separatistima. U maju 2008. godine, tri meseca posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, Srbi sa severa Kosova su glasali za formiranje Skupštine srpskih opština na Kosovu i  Metohiji, koja bi radila na bazi Ustava Srbije. Njen rad je sve do skora podržavala i vlast uže Srbije.

Međutim, u jesen 2011. godine, u razvoj situacije su se umešala dva faktora. Prvo, kosovski Srbi su nasilno sprečili realizaciju sporazuma koji su njima iza leđa napravili Beograd i Priština, a uz posredovanje Evropske Unije. A drugo – Evropska komisija je dala prvi put pozitivan zaključak u vezi sa prijavom Srbije za stupanje u EU. A pošto je u decembru, na samitu Evropske Unije, razmatranje te prijave odloženo  za mart – Beograd se našao u situaciji da mora da bira. Srbija je morala ili da hitno normalizuje odnose sa vlastima u Prištini, ili da odbije makar i samo razmišljanje o svojoj integraciji, a Nemačka, koja se na talasu krize Evropske Unije već pretvorila u neformalnog vođu „ujedinjene Evrope“, zahteva od Srbije ne samo da prestane da se protivi punopravnom učestvovanju Kosova na međunarodnim forumima, već i da lično pomogne Zapadu i albanskim separatistima da se u srpskim opštinama na severu Kosova likvidiraju srpski organi vlasti.

Prema informacijama koje posedujemo, vlasti Srbije još uvek nisu došle do konačnog zaključka u vezi sa izvršenjem pravog ultimatuma Brisela i Berlina. U koaliciji koja je na vlasti čak je došlo do nečega što je slično raskolu. Rukovodilac MIP-a, Vuk Jeremić, reklo bi se da se zalaže za oštriju poziciju na pregovorima u EU, a ministarstvo za poslove Kosova i Metohije je, kako izgleda, već spremno da kosovske Srbe ostavi na cedilu. Nije slučajno ministar Bogdanović izjavio da održani referendum „podriva poverenje u nas i naš potencijal za pregovore sa međunarodnom zajednicom“.[5]

Komandant NATO snaga KFOR-a na Kosovu, general Erhard Drevs, uoči referenduma je upozorio da ukoliko on bude održan, postoji pretnja po kosovske Srbe koji ne žive  u severnim opštinama, već u izolovanim enklavama u ostalim delovima Kosova. U intervjuu nemačkom žurnalu „Fokus“ on je izjavio da plebiscit „može da isprovocira albanske nacionaliste na napade na srpsku manjinu na jugu“.[6] Međutim, teško da će se albanski separatisti rešiti na bilo kakve nove antisrpske akcije, ukoliko za to prethodno ne dobiju saglasnost NATO-a i EU. Nije slučajno jedan od vodećih kosovskih politikologa Adrian Čolaku već nazvao referendum koji je održan za dokaz „impotencije“ prištinskih vlasti. Po njegovom, vrlo tačnom mišljenju, „akcija kosovskih Srba je potvrdila da vlasti Kosova „nisu u stanju da svoja ovlašćenja prošire na svu svoju teritoriju“.[7]

Prema tome – glavna pretnja srpskoj državnosti na Kosovu – ma koliko to izgledalo paradoksalno – sada dolazi upravo od političara iz Beograda. A kosovskim Srbima koji su se našli u geopolitičkom trouglu Beograd – Priština – Brisel, ostalo je, kako izgleda, da se uzdaju samo u sebe.

I još jedna karakteristična nijansa se ispoljila poslednjih dana u postupcima koalicije na vlasti u Srbiji. Jedan od apologeta prozapadnog kursa zemlje – ministar unutrašnjih poslova i prvi zamenik premijera, Ivica Dačić, je neočekivano rešio da uceni Brisel pomoću Rusije. On je izgovorio da će „Evropa napraviti veliku grešku ukoliko Srbija u martu ne dobije status kandidata“ jer u tom slučaju treba da se „prirodno očekuje“ da će na vlast u Srbiji doći „frakcije koje se uglavnom orijentišu prema Rusiji.“[8] Ovakve izjave dokazuju da sadašnja koalicija na vlasti očigledno preživljava krizu. Treba se samo prisetiti da je 2008. godine upravo otvorena pomoć Zapada pripomogla predsedniku Tadiću da spreči da se u Srbiji formira koalicija patriotskih snaga. Međutim, u sadašnjoj situaciji, Evropskoj Uniji i NATO-u može jednostavno da ne bude ni do Tadića, ni do Dačića. U svakom slučaju, spoljnopolitička institucija Litvanije kroz usta svog zvaničnog predstavnika Margarite Butkene već je „prišapnula“ da Srbija „nije do kraja ispunila ni jedan od uslova, koje joj je EU postavila na decembarskom samitu“.[9] Ocena je više nego simptomatična: za razliku od Nemačke, Austrije ili Finske Litvanija do sada nije bila primećena da je u lageru glavnih oponenata srpskog zahteva. Tako da geopolitički pravac Beograda sve dublje ulazi u ćorsokak. A srpski birači će dobiti sve mogućnosti da najzad, samostalno, odrede sudbinu svoje državnosti.