Kako napraviti „dobru” bombu

Miroslav Lazanski

Za Iran je sada veća dilema i problem kako napraviti „dobru, kvalitetnu, atomsku bombu”, a ne kako je uopšte napraviti

Teheran je svečano saopštio da su prve šipke nuklearnog goriva domaće proizvodnje stavljene u reaktorski sud atomske elektrane. Istovremeno, Vašington je pozitivno ocenio najnovije pismo u kojem Iran nudi nastavak pregovora o svom nuklearnom programu, dok Izrael upozorava da će nuklearne ambicije Irana neminovno probuditi iste takve ambicije drugih bliskoistočnih država, pre svega Saudijske Arabije i Egipta. Izraelski političari naglašavaju kako „vreme ističe da se Teheran zaustavi na putu do atomske bombe”, Amerikanci još oklevaju, a Iranci uporno demantuju da rade na proizvodnji nuklearnog oružja.

Slučaj Irana pokazuje, zapravo, da su svi dosadašnji pokušaju Zapada da spreči širenje nuklearnog oružja, polazeći od premise da bi kombinacija tajnosti, kontrole izvoza i inspekcija civilnih nuklearnih reaktora mogla da osujeti potencijalne vlasnike atomskog oružja u svetu, pretrpeli neuspeh i svet je danas na pragu mnogo opasnije ere nuklearne proliferacije.

Severna Koreja je školski primer kako jedna zemlja može da izbegne međunarodnu kontrolu u procesu ovladavanja proizvodnjom nuklearnog oružja, i sve to bez mnogo pomoći sa strane. Jer, prvenstveni cilj režima kontrole, utvrđen prvi put još pedesetih godina prošlog veka, sastojao se u tome da se zemljama u razvoju dozvoli posedovanje nuklearnih elektrana, ali i ne da se nusproizvodi iz tih elektrana koriste za pravljenje atomskog oružja.

Kao rezultat toga svi napori Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u pravcu inspekcije i posmatranja bili su posvećeni kontroli uranijumskog goriva koje se koristi u nuklearnim elektranama i otpadu sa plutonijumom koje one proizvode.

Inspektori IAEA su stavljali plombe na reaktorski sud elektrane nakon što se on napuni gorivom, ili su postavljali kamere za osmatranje bazena za hlađenje u kojima se drže šipke gorivog elementa reaktora nakon što se uklone iz njega.

Režimom kontrole IAEA nije predvidela da bi čak i tehnološki primitivnije države, kao što je bila Severna Koreja, umesto da pokušaju da nuklearne sirovine dobijene iz atomskih elektrana upotrebe za proizvodnju atomskog oružja, jednostavno mogle da stvore sopstvenu nuklearnu infrastrukturu nezavisnu od elektrana, da samo reprodukuju projekat „Menhetn”. Odnosno da ne „preotimaju” operacije civilnog nuklearnog reaktora, već da izgrade kompleks namenjen za proizvodnju bombe. Što znači da je dugogodišnji režim kontrole koji je sprovodila IAEA bio totalani promašaj.

Na primeru Irana, IAEA se dugo bavila nuklearnim elektranama u razvoju, dok je Teheran istovremeno glavnu vojnu nuklearnu infrastrukturu smestio duboko pod zemlju.

Istina, pre dvadesetak godina IAEA je promenila politiku kontrole u smislu da ima pravo da vrši inspekciju neprijavljenih objekata u zemljama sa kojima ima sporazum, ili su prihvatile kontrolu u punom obimu, ne najavljujući unapred koji će to objekti biti. No, Teheran do sada i nije uvek u potpunosti izlazio u susret svim željama IAEA da vrši inspekcije svih iranskih objekata.

Mislim da Iran ne ide na opciju proizvodnje nuklearnog oružja vezanu za atomske centrale, jer pokušaj da seplutonijum dobije iz energetskog reaktora suočen je sa velikim brojem tehničkih prepreka. Gorivo u energetskom reaktoru ostaje dugo u jezgru da bi se maksimalno ostvarila proizvodnja energije i ono zbog toga postaje veoma radioaktivno i teško za rukovanje. Gorivo zatim mora da se prerađuje putem daljinske kontrole i iza debelog štita. Dugotrajno zračenje dovodi do neželjenih nuklearnih reakcija, što dodatno komplikuje posao proizvođačima bombe.

Kada neutroni proizvedeni u nuklearnom reaktoru „napadnu” uranijum 238, on se pretvara u plutonijum 239 i skoro da imate bombu. Mali je „problemčić” što taj plutonijum 239 može da privuče veći broj neutrona i onda dobijamo plutonijum 240 i plutonijum 241. Ti su izotopi ne samo visokoradioaktivni već su skloni i spontanoj nuklearnoj fisiji, što sve može da dovede do toga da nuklearna lančana reakcija bombe počne delić sekunde ranije, što je moguća katastrofa.

Dakle, za Iran je sada veća dilema i problem kako napraviti „dobru, kvalitetnu, atomsku bombu”, a ne kako je uopšte napraviti. Lakoća sa kojom se danas dolazi do tehnologije neophodne za obogaćivanje uranijuma, ili preradu plutonijuma, jeste prava noćna mora za stručnjake iz IAEA.

Kada neka zemlja stekne sposobnost da proizvodi sopstveni visokoobogaćeni uranijum ili plutonijum, nikakav režim kontrole ili inspekcije nema više veliki značaj. Potrebno je svega nekoliko nedelja da bi se od plutonijuma iz kontrolisanog, ili nekontrolisanog skladišta, napravila nuklearna bomba.

Dobre namere u vreme mira mogu da traju godinama, plutonijum traje večno. Posebno u formi koja se koristi za atomsku bombu…

Izvor: www.politika.rs